Варшавски уговор до Ванкувера?

Шта се крије иза скраћенице ОДКБ, односно руског залагања за нову архитектуру европске безбједности? Пише: Богдан Елез Поштоваоци Силвестера Сталонеа и његовог култног серијала „Роки“ сјетиће се чувене сцене из четвртог наставка када италијански пастув Роки Балбоа у средишту „империје зла“ Москви побјеђује помахниталог руског боксера психопату Ивана Драга (Долф Лундгрен). Роки Балбоа и америчка […]

понедељак, јул 26, 2010 / 07:42

Шта се крије иза скраћенице ОДКБ, односно руског залагања за нову архитектуру европске безбједности?

Пише: Богдан Елез

Поштоваоци Силвестера Сталонеа и његовог култног серијала „Роки“ сјетиће се чувене сцене из четвртог наставка када италијански пастув Роки Балбоа у средишту „империје зла“ Москви побјеђује помахниталог руског боксера психопату Ивана Драга (Долф Лундгрен).

Роки Балбоа и америчка јава

Иако из данашње перспективе све то изгледа у најмању руку комично, Роки је био класичан примјер инструментализације поп-културе у сврху пропагирања и остваривања различитих политичких идеја и вриједности, те постављања јасне диференцијације између добра и зла.

 

Јер, управо је Рокијева филмска побједа на неки начин симболизовала побједу капитализма над комунизмом, демократије над тоталитаризмом, НАТО-а над Варшавским пактом, те америчког духа над ригидним совјетским.

НАТО и филмско платно

Двадесет година након пада Берлинског зида и „гвоздене завјесе“, распада СССР и слома комунизма, амерички дух наставио је побјеђивати на филмском платну. И баш попут њега, НАТО је наставио постојати и побјеђивати на страни „праведних“ против „лоших момака“широм свијета, гдје је год то затребало (Босни, Србији, Ираку, Авганистану…). Али, данас су околности сасвим другачије.

Нема више сибирских логора, нема више садистичких официра КГБ и партијских функционера који су спремни до изнемоглости малтретирати сваког слободоумног Руса, па и страног новинара патифисту којег би „гле чуда“ оптужили за „обавјештајне активности“. А Медведев и Путин засигурно нису ни Лењин, ни Стаљин, колико се год поједини кругови и медији на Западу трудили да их представе као такве.

Поменти двојац врло добро је научио хладноратовску лекцију, посебно у сфери медија и односа са јавношћу и на тај начин разбио многе стереотипе из прошлости. „Лоши момци“ из времена Хладног рата засигурно и нису баш тако лоши, а „добри“ су хиљадама километара далеко од савршених.

Због свега тога већ дуже вријеме поставља се питање оправданости постојања једног таквог система какав је НАТО. У прилог томе иде и чињеница да је свијет данас увелико мултиполаран са 10-15 „јаких“ играча на свјетској сцени и да у таквом новом односу снага треба градити нову безбједносну структуру.

Коме одговара НАТО какав јесте?

Сасвим је јасно да је оваква структура НАТО-а дугорочно неодржива и да једино и искључиво одговара англо-америчким интересима. НАТО је као савез прије свега инструмент сузбијања експанзије Русије у војној, политичкој и економској сфери.

С друге стране НАТО је и „средство за интервенције“ свуда по свиијету гдје то Американцима затреба. Тек на трећем мјесту по важности је онај разлог који се најчешће помиње као главни за постојање алијансе, а то је гаранција индивидуалне и колективне безбједности земаља чланица. Постојећа безбједносна НАТО архитектура (поред споменутих Американаца и Британаца) највише одговара бившим комунистичким земљама Источне Европе, сада чланицама ЕУ и НАТО.

 То је, донекле, и разумљиво, јер је ријеч о земљама које имају негативна историјска искуства са Русијом, па на тај начин желе заштиту од „великог брата“. У овим земљама још увијек влада поприлична русофобија, а носиоци политичке власти отворено пропагирају изразито анти-руске ставове.

Прошле године је Обамина администрација (макар и декларативно) „ресетовала“ односе са Русијом и одустала од инсталације антиракетног штита у Источној Европи. То је изазвало гњев дежурних русофоба у Чешкој и Пољској којима су очигледно драже америчке нуклеарне главе на сопственој територији него добри односи са свима, па и са Русијом.

Нова геополитичка реалност

Иако Америка још увијек држи примат највеће војне силе на планети, чињеница је да је руиниран униполарни свијет САД-а, посебно у периоду свјетске економске кризе. Ако говоримо о економским сегментима мултиполарности треба истаћи да Русија, Кина, Индија и Бразил (земље групе БРИК) већ ове године имају дупло мањи БДП у односу на збир америчког и држава ЕУ, а до 2020. ће се у најгорем случају изједначити са њима.


О каквом се порасту ради, најбоље говори податак да је прије двадесетак година у укупном свјетском БДП Кина учествовала само са 3,5% у односу на америчких 23%. Глобална геополитичка равнотежа уздрмана је у најмању руку као и 1989. и 1990. У прилог томе иде и чињеница да се центри економске моћи све више помјерају од Запада (прије свега) према Истоку, према земљама које нису дио система евро-атлантских интеграција

Захваљујући високим цијенама енергената, руска економија поприлично се развила у последњих десетак година, а економска криза није је превише погодила. Русији би евентуално стварање новог безбједносног система донијело и званично признање да је равноправан дио тог новог мултиполарног свијета.

Грузијска прекретница нове безбједности

Када говоримо о промјени геополитичке равнотеже, макар на евроазијском простору, два су догађаја пресудно утицала на њено прекомпоновање. Први је рат у Грузији, а други је одустајање Украјине од чланства у НАТО.

У августу 2008. грузијски предсједник Михаил Сакашвили је у стилу Фрање Туђмана покушао по пресликаном сценарију спровести нову „Олују“ на подручју отцијепљених грузијских покрајина Јужне Осетије и Абхазије. Али нити су те покрајине Крајина, нити је Русија Србија, па је за свега неколико дана Сакашвилију стављено до знања ко је „газда“ у региону.

 

Иако признате од свега неколико земаља (Русија + још три) Осетија и Абхазија постале су „де факто“ независне дрзаве, а Сакашвили обични „покусни кунић“ Запада који је због своје непромишљености био изложен критикама међународне заједнице, па чак и својих највећих ментора Американаца. У то вријеме често су се из кругова садашњих и бивших дипломата на Западу могли чути гласови да је грузијски рат без сумње „рат против проширења“.

Шта је ОДКБ?

Сада када је проширење поприлично успорено, полако али сигурно почиње да се појављује нова равнотежа у троуглу Америке, Европе и Русије и јавља се потреба стварања нове безбједносне архитектуре на тлу Евроазије. Већина свјетских аналитичара слаже се да постоји неколико разлога због којих Русија жели креирање новог система европске безбједности. Први и најзначајнији је спречавање даљњег ширења НАТО на Исток.

Механизми ОЕБС и УН-а су у постхладноратовском свијету изгубили на значају, што се посебно могло уочити за вријеме НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Постојећи безбједносни механизми, попут НАТО, ЕУ и ОЕБС, нису ефикасни јер ниједном од њих није пошло за руком да спријечи кризу на Косову нити рат на Кавказу. Званични Кремљ жели гаранције за своју безбједност.

Варшавски уговор већ одавно не постоји, па Русија по сваку цијену жели ући у систем европске одбране. Русија је члан и један од оснивача ОДКБ (Организација договора колективне безбједности) у којем се налазе и Бјелорусија, Казахстан, Узбекистан, Таџикистан, Киргизија и Туркменистан. И поред тога Русија жели прошириити своје безбједносне механизме и капацитете, што значи да очекује да буде призната као неизоставан фактор безбједности на глобалном плану.

Шта то Руси предлажу Западу?

Основне тезе приједлога руског предсједника Димитрија Медведева су ненападање, ненаношење штете безбједности друге земље и узајамно информисање о опасностима и начинима како се оне рјешавају. Безбједност је недјељива и ниједна земља не смије да осигурава своју безбједност на рачун безбједности друге земље. За разматрање питања безбједности, неслагања и спорова, Медведев је предложио да се организују консултације, сазивају конференције и ванредне конференције.

Према том приједлогу, основа за сазивање ванредне конференције била би напад на једну од земаља евентуалних потписница. У том случају би, у складу са чланом 51 Повеље УН о праву на одбрану, евентуални потписници споразума могли да укажу жртви сваку врсту помоћи, укључујући и војну. Идеја Медведева је да споразум потпишу све државе евроатлантског и евроазијског простора (од Ванкувера до Владивостока), укључујући структуре попут НАТО, ЕУ, ОЕБС, ОДКБ и ЗНД. Евентуални споразум не би умањио одговорност Савјета безбједности УН нити би дуплирао и замијенио његове важеће механизме. На Западу су хладни и резервисани према овом приједлогу, већина западних политичара званично је задовољна постојећим системом, али већина њих ипак сматра да глобална безбједност треба да се гради на основу НАТО, који треба да нађе начин да у ту архитектуру укључи и Русију.

У Москви не очекују да ће руска иницијатива у старту дати резултате, односно да ће један такав приједлог у старту бити прихваћен без измјена. У Кремљу сматрају да је важно да су за нови споразум заинтересовани многи, али да ће за формулацију конкретног споразума бити потребно вријеме.

 Да у НАТО алијанси Русију доживљавају крајње озбиљно говори и њихова жеља да до 2020. са Москвом реализују пројекат заједничког система противракетне одбране. По њима, такав пројекат би и једне и друге заштитио од ширења нуклеарног оружја, те их чвршће политички повезао.

Гдје смо ми у свему томе?

1999. године у много неповољнијим геополитичким околностима, српски народ је пружио отпор агресивном НАТО (америчком) империјализму. Од тада је прошло једанаест година, а свијет се у међувремену кретао од монополарног до мултиполарног поретка.

Истовремено са очигледним слабљењем САД-а десио се успон Русије, Кине, Индије и Бразила. Политичке елите које предводе српски народ (у РС и Србији) очигледно су слијепе и глуве на те нове геополитичке околности, па нас мазохистички гурају у НАТО савез који у будућности (макар у оваквом облику) нема никакву перспективу. Ако већ прије 11 година (када је то било можда политички прагматично) српски народ није ушао у атлантске интеграције, зашто би то чинио данас у много повољнијим околностима на глобалном нивоу.

 Носиоци политичке власти би приликом одлучивања о чланству у једној таквој организацији морали имати у виду неке од чињеница изнесених у овом тексту. Или питати народ.

Али ко још народ пита у вези било чега? Ово је свакако једно од веома битних питања, која требају бити размотрена са највећом пажњом. Из досадашњег искуства смо закључили да је свим српским политичарима у новом миленијуму било битно једну такву одлуку донијети у складу са личним политичким циљевима и интересима, да би прије свега себе и своје заштитили политичким имунитетом, који би био ојачан уласком у атлантске интеграције.

Резултате које то доноси у сфери безбједности и очувања суверенитета српских државних творевина, нажалост, сви видимо.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *