Уставни суд БиХ додијелио музеј Аутопревозу

Уставни суд БиХ је, одлуком од 1. децембра 2016., оспорио пресуду Вишег привредног суда у Бањалуци, којом је утврђено да Град има право својине над спорним непокретностима, указујући на низ пропуста које је бањалучки суд учинио при доношењу пресуде.

Вишем привредном суду у Бањалуци наложено је да по хитном поступку донесе нову одлуку и да у року од три мјесеца обавијести Уставни суд о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Уставни суд је, између осталог, навео да је Виши привредни суд пресуду донио произвољно примјењујући одредбе материјалног и процесног права на штету "Аутопрвоза”, без уважавања свих релевантних околности случаја, те на основу једностраног приступа спорним и битним питањима.

Уставни суд изнио низ замјерки на пресуду Вишег привредног суда у Бањалуци

"Уставни суд сматра да је Виши привредни суд доносећи оспорену пресуду произвољно примијенио материјално и процесно право. Уз то, оспорена пресуда је донесена на основу једнодимензионалног приступа, без сагледавања свих релевантних околности конкретног случаја битних за правилну и закониту одлуку", наводи се у образложењу.

Уставни суд је произвољним поступањем оцијенио закључак Вишег привредног суда да су правни претходници "Аутопревоза" и Града испунили своје обавезе из спорног уговора из 1979. године и да је тај уговор правно ваљан. У том закључку Виши привредни суд се позвао на пресуду Основног суда из 1986. године, којом је "Аутопревозов" правни претходник обавезан да дислоцира монтажне објекте са спорног земљишта.

"Спорни уговор се односио на дислокацију старе аутобуске станице која је обухваћала објекте и земљиште и који се односио на више парцела, док се правоснажна пресуда из 1986. године, на којој је Виши привредни суд засновао своју одлуку, односила на дислокацију монтажних објеката са само једне парцеле. У таквим околностима поставља се питање да ли се у овом случају уопште може говорити да је извршена примопредаја непокретности из спорног уговора у цјелости односно у претежном дијелу. Према оцјени Уставног суда, утврђивање овако битне чињенице је захтијевало детаљнији приступ суда, сагледавање свих околности конкретног случаја, што је очито изостало од Вишег привредног суда", истиче се у образложењу и додаје да постојање правоснажне пресуде којом се некоме нешто налаже, само по себи, не доказује да је судски налог добровољно или путем суда и спроведен.

Уставни суд даље наводи да је посебно неприхватљиво то што је Виши привредни суд утврдио да је Град стекао право својине над спорним земљиштем на основу спорног уговора, а да се при томе тај суд није позвао ни на један релевантан пропис материјалног права.

"То је неприхватљиво са аспекта права на правично суђење. Тврдња Вишег привредног суда да је Град стекао право својине на непокретностима остала без било каквог додатног образложења", истиче се у образложењу пресуде.

Као још једну замјеку Уставни суд је навео да је Виши привредни суд пресуду донио примјеном Закона о стварним правима, иако је у овом случају релевантан Закон о својинско-правним односима.

"Имајући у виду да је ова поступак покренут 2004. године, дакле прије него што је Закон о стварним правима уопште ступио на правну снагу, који се на подручју Републике Српске примјењује од 1. јануара 2010. године, очито је да је Виши привредни суд у том дијелу произвољно примијенио материјални пропис", додаје се у пресуд Уставног суда.

Уставни суд је навео и да је Град индистирао на томе да докаже да је уговор испуњен односно да је "Аутопревозовом" прертходнику исплаћена накнада за откуп дијела жељезничке станице, а да је Виши привредни суд супротно закону терет доказивања пребацио на "Аутопревоз".

Наводи да је по овом питању првостепени суд имао потпуно другачије становиште, односно првостепени суд је навео да чињеница да је банка правном претходнику Града одобрила 14 милиона динара за откуп дијела старе "жељезничке” станице, сама по себи, не доказује да је тај новац и исплаћен

Уставни суд је утврдио и да је поступак трајао скоро осам година, те је наложио да Влада РС, с обзиром на сједиште редовних судова, "Аутопревозу" ттреба исплатити 1.200 КМ на име нематеријалне штете због недоношења одлуке у разумном року.

Радојичић: Уставни суд БиХ сам себи проширује надлежности

Градоначелник Бањалуке Игор Радојичић рекао је данас за ЦАПИТАЛ да је овдје поново дошло до "тешко објашњивог петљања Уставног суда БиХ који је сам себи проширио надлежности и поставио се у улогу Врховног суда".

"Апелациона надлежност Уставног суда требало би да буде изузетак, а она је сада постала правило у свим редовним судским поступцима и сад су то већ хиљаде предмета које чекају на редовну пресуду пред Уставним судом БиХ који нема такву намјену. "Аутопревоз" је само један од низа таквих случајева. У неким је чак и пресуђивано, а у овом конкретном случају је враћено на поновно пресуђивање, односно враћени смо двије степенице уназад", рекао је Радојичић.

Он је истакао да се, након ове одлуке Уставног суда БиХ, стара аутобуска станица и зграда Музеја савремене умјетности поново се враћа у судски поступак.

"Град ће поново пред Вишим привредним судом доказивати своје право против "Аутопревоза", а "Аутопревоз" би се, по овој одлуци, поново требао уписати на овим некретнинама. Ово нелогичне ствари и репови из приватизације неријешених имовинских биланса и правног оквира од којих најгора штета може бити по институцију Музеја савремене умјетности који би требао доћи у власништво приватизоване фирме", нагласио је Радојичић.

У "Аутопревозу" кажу да је пресуда Уставног суда БиХ очекивана, али званични коментар ће дати за два дана, након што анализирају пресуду и усагласе са адвокатом и Управним одбором предузећа.

Имовина Југословенских Народних Жељезница

Спор између града Бањалука и "Аутопревоза" у вези са зградом Музеја савремене умјетности РС и атрактивним земљиштем у центру града траје још од 2004. године када је Град тужио "Аутопревоз” тражећи да се утврди правна ваљаност уговора о регулисању међусобних односа у вези са дислокацијом старе аутобуске станице у Бањалуци који су њихови правни претходници закључили још 16. октобра 1979. године, те да се сходно томе спорна имовина упише као власништво Града.

Тим уговором је дефинисано да "Аутопревоз” над парцелама на старој аутобуској станици преноси право кориштења у корист града, а заузврат добија локацију на којој је данас нова аутобуска станица.

Град је 2004. године покреће судски спор како би се тај уговор прогласио правно ваљаним и Град уписао као власник спорних некретнина, али је Окружни привредни суд у Бањалуци 2012. године тај захтјев одбацио утврдивши да није доказан да је уговор заиста и заључен, а осим тога није долазао да су странке извршиле уговорне обавезе.

Град на ту пресуду уложио жалбу Вишем привредном суду који је жалбу прихватио, на што је "Аутопревоз" уложио ревизију пред Врховним судом РС који је одбацио ревизију као недозвољену, те "Аутопревоз" подноси апелацију Уставном суду БиХ.

"Аутопревоз" је од Југословенске Народне Жељезнице још 1968. године купио атрактивну зграду у којој је данас смјештен Музеј савремене умјетности Републике Српске и 23 дунума земље која су припадала жељезничкој прузи, перонима и станици. Много касније, 2002. године, у поступку приватизације државног капитала, већински власници "Аутопревоза" на лицитацији постају Живко Бабић, Сладоје Ђурић и Вид Дубочанин.