Устав постоји да би се кршио

Косово и Метохија је најочигледнији примјер како Србија због огромних притисака крши властити Устав и која због своје немоћи не може да издејствује ниједно рјешење за људе и грађане који у тој покрајини, Србију сматрају својом матичном земљом.  Пише: Стефан Драгичевић Иако сам имао велика очекивања од нове власти у Србији да ће коначно промјенити […]

уторак, март 19, 2013 / 07:12

Косово и Метохија је најочигледнији примјер како Србија због огромних притисака крши властити Устав и која због своје немоћи не може да издејствује ниједно рјешење за људе и грађане који у тој покрајини, Србију сматрају својом матичном земљом.

 Пише: Стефан Драгичевић

Иако сам имао велика очекивања од нове власти у Србији да ће коначно промјенити курс дјеловања према Косову као свом приоритетном националном, политичком и државном задатку – ова власт се по овом питању, нажалост, води продуженом политиком ДС.

Послије силовитог удара на крупне криминалце; послије раскрињкавања штетних приватизација; послије благог опоравка намјенске индустрије, сви су очекивали да ће нови државни врх и поводом Косова се понијети национално одговорно, али ово што тренутно ради Влада Србије је прича у коме је Србија урадила оно што нико није очекивао од ње – прихватање Ахтисаријевог плана.

Прича о формирању тзв. заједнице српских општина није ништа друго до онога што је и предвиђено планом Марти Ахтисарија и заиста је несхватљиво какву маглу по овом питању продаје премијер Србије Ивица Дачић. Прича се о неком максимуму и минимуму прихаватање… а нико неће суштински да каже шта је циљ.

Циљ Владе Србије је да направи неку малу аутономију за Србе на сјеверу унутар независне државе Косова. Али пошто ни та мала ситна аутономија скројена у неку „заједницу српских општина“ која би имала извршна овлаштења није прихватљива за Приштину аутоматски није прихватљива ни за ЕУ и САД.

Да ли овдје Србија има своје полазне основе за преговоре? Платформа о Косову? Резолуција о Косову прихваћена у Народној скупштини Србије? Све је то излажења из оквира званичне резолуције УН 1244 и овдје је кристално јасно да никакве писаније званичне Србије немају никакву тежину јер, нити је ко слуша нити је ко жели чути. Србија се налази у позицији да се од ње стално нешто тражи поводом Косова, стални уступци, условљавања који не престају. Зарад почетка преговора са ЕУ, државном врху Србије се жури, па у тој журби направила она неки кикс или не, она наставља да води погубну политику када је ријеч о најзначајнијем националном питању државе Србије.

И молим вас, ко је очекивао другачије сценарије у вези ових преговора у Бриселу? Па 22 земље ЕУ су признале Косово као независну државу, зар то није довољан показатељ бриселске пристрасности?

ЕУ причом о слободи кретања, људским правима, као и будућим чланицама се наметнула као неко с ким треба да се преговора око проблема што је апсолутно неприхватљиво. Једина релевантна преговарачка опција може да се врши у непристрасном тјелу Генералне скупштине УН, тамо гдје је проблем и замрзнут резолуцијом 1244. Сада је већ касно, јер када једном кола крену низбрдо тешко их зауставити.

Прије неколико седмица Ивица Дачић је изјавио да на ову власт у Србији пада најтежа одговорност јер ће се у њеном мандату дефинитивно рјешити питање статуса Косова и Метохије. Није одговорно да премијер лицитира када ће се овај проблем рјешити, јер би по логици ствари Влада Србије радила све како би очувала државу, трајало то 20-50-60 година, али борба треба да је константна и перманентна.

Преговарачки циркус

У медијима се ових дана појавила информација како је дошло до нацрта споразума између ЕУ и Приштине у 10 тачака којом се опет од Србије тражи да не блокира Приштину ка учлањењу у важне међународне институције као и то да се у скорије вријеме усагласи нова резолуција у УН која би замјенила постојећу, 1244.

Шта ЕУ има са УН? Како ЕУ и Приштина могу да се договарају о свијетским и међународним оквирима без Србије? Је ли ЕУ држава која има свој суверенитет па прича о томе шта и како се треба урадити? Дакле, овдје треба бити потпуно јасна ствар, ЕУ је приштински играч која је замјенила уморну Америку која јој је препустила ово тзв „европско питање“. Србија моментално треба да обустави даље разговоре јер ово нису разговори који ће довести до консензуса, већ класично условљавање и понижавање.

Од свих оних силних надлежности које је држава Србија пренијела на неке тамо институције Косова су дио пакета стварања државотворности и ништа друго. Регистарске таблице, признавање универзитетских диплома, катастар, личне карте, телекомуникације, админинстративне прелазе чак и на сјеверу покрајине… Докле више Србија да се понижава? Докле Србија да буде на кољенима да би ЕУ била задовољна?

А до тада Приштина се није помјерила ни за милимитар у својим ставовима, посебно око статуса. Какви су ово преговори то најбоље знају они који преговарају, а до сада се показало да се под преговорима подразумјева само онда када Србија попусти и када она направи уступак у корист ЕУ и Приштине.

Прича се такође о некој европској регији за сјевер Косова… то је ваљда умјесто заједнице српских општина која би такође функционисала по косовским законима. Јел` то регија чије институције неће имати никакве надлежности сем да имају просторије, канцеларије и сале за дебатно друштво? ЕУ нас толико сматра заосталим и наивним да стварно вјерују да би се све ово сриктало како они то хоће. Исто као да не говоримо о принципу неповредивости граница за чије поштивање се обавезала и сама ЕУ.

Паралелизам

Оно што се најмање очекивало од премијера Србије Ивице Дачића јесте да институције Србије које раде по законима и Уставу Србије третира као паралелне институције.
За кога су оне паралелне предсједниче Владе? Јесу ли оне паралелне за Србију или за Косово и ЕУ? Може ли нешто бити паралелно ако знамо да становништво на сјеверу Косова које је претежно српско једине институције, законе, прописе и норме које признаје су оне из Србије? Чији представници општина само поштују Устав и законе Србије јер сматрају да је Косово и Метохија саставни дио државе Србије? Је ли то паралелизам?

Како је кренуло у фамозним „преговорима“ не би ништа чудило када би и паралелизам био рјешен тиме што ће се званичне институције Србије које се налазе на сјеверу Косова оквалификовати као нелегалне, агресорске, терористичке, а можда чак и стране. То ће очигледно задовољити Владу Србије како би што прије добила датум за преговоре, а за становиштво и за територију – кога брига.

Заједница српских општина

Бечки „Стандард“ иначе дневник који веома будно прати преговоре у Бриселу између Београда и Приштине је дао једну оцјену која очигледно произилази из ставова Приштине и ЕУ, а она гласи:

1. „Заједница српских општина неће добити парламент нити правни систем. Може испољити жељу за постављањем у полицији и правосуђу, али извршне власти за сјевер су под контролом Приштине.“

2. „Србија ће се обавезати да повуче своје тајне безбједносне снаге, расформира паралелне институције, односно да оне добију легитимитет на општинским изборима који би били проведени у складу са косовским законима.“

Ово су двије круцијалне позиције на којима инсистира Приштина и ЕУ, дакле јасни услови и ултиматуми за Београд. Ако би се ове двије позиције усагласиле кроз про или чисту форму онда је јасно да је Србија и де факто признала независност Косова.

Ко нас је лагао десет година?

Ко предсједниче Владе? Јесу нас лагали појединци, државни званичници или нешто много веће од појединаца и којекаквих званичника?

Боље кажите јавно, лагали су сви они који су усвојили Устав Србије у Народној скупштини Републике Србије! И лагали су само зато што су морали да га се придржавају.

Закључак

Све у свему, косовска прича се наставља, а какав ће сценарио бити за Србију јесте по оној већ отрцаној тези „мање односно више од независности“ је максимум максимума. И тај максимум независности Косова хтио је Тито тако што је јужну српску покрајину дигао у висине коју су многи тадашњи комунисти у Србији већ видјели као седму федералну јединицу. Управо због Косова и због увођења реда, жртва је био најјачи безбједњак у Југославији Александар Ранковић, а данас би то по свему судећи могао да буде Ивица Дачић.

Закључак о овој теми не може се љепше завршити него приједлогом Вилијама Дармута, посланика Партије за независност Велике Британије у Европском парламенту „Предлажем да се расправа о приступању Србије и Косова ЕУ одложи не за април 2013. већ за април 3000. године!“
 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *