Устаничка улица: Бруно Векарић у Кичићевом срцу

Како је дефинисана правда у најновијој српској кинематографији.

четвртак, март 22, 2012 / 07:42

Пише: Милан Дамјанац

После свих урнебесних филмова снимљених под окриљем новог српског уметничког таласа – који обично учествују у промоцији културног/пропагандног модела Срба који нам стиже из блиских а опет непријатељских западних земаља – имао сам част да погледам и један крими-филм домаће продукције. Наравно, у питању је уметничка интерпретација стварности (Боже сачувај да се некада позабавимо снимањем филма о истинитим историјским догађајима) под именом „Устаничка улица“. У питању је херојски филм о борби младог тужиоца – ето прилике да Бруно Векарић постане херој – против заташкавања одвратних злочина које су починиле српске паравојне формације.

Као и увек код оваквих америчких заплета филмова у српској верзији, истина постаје прва жртва. Тако се испоставља да постоје сачуване слике Срба који држе одсечене главе људи у руци и смеју се у камеру, што је јасна алузија на слике на којима албански терористи држе српске одсечене главе (мада постоји слична слика и са босанског ратишта, када су српске главе сликане у дрвеном сандуку за муницију). Елем, ствари се компликују када тежак случај о ратним злочинима који је годинама заташкаван преузме херој – тужилац специјалног суда који се храбро бори против највећег зла које и данас постоји у Србији.

Зло је јасно описано; снажне, непознате структуре које хладнокрвним ликвидацијама и застрашивањима штите ратног злочинца, за чије злочине не постоје докази. Права је штета што у филму није приказана генеза догађаја нити је дато разрешење улоге паравојних јединица, оптуженог и њихових налогодаваца.

Већ то по себи упућује на закључак да аутори нису мислили да је потребно објашњавати узроке и генезу јер је она сама по себи позната и ослања се на западну матрицу медијског извештавања. Или то или је ово несхватљив пропуст који филм чини несумњиво лошим. Зарад екипе која је на филму радила, повероваћу да је у питању прва варијанта.

Алузије у филму су јасне, мада не сасвим довољно. Опет, некако се чини да је главни негативац кога на крају хватају, а који све време изриче националне ставове алузија на Ратка Младића. Наиме, ради се о томе да је у питању непокретан и болестан човек, према коме – јасно је у филму назначено – неупућен човек може осећати сажаљење, док је уистину у питању бескрупулозна звер која наређује убиства нерођене и рођене деце, жена и мушкараца.

Није само та алузија јасна, већ и сам наслов филма, а приказ тужиоца који се храбро упушта у борбу са силама мрака јасно говори о наметању нових таблица вредности, тако да су нам хероји заправо они о којима никад тако нисмо размишљали. Да нема њих, још бисмо живели у канџама националистичке прошлости која спутава наш пут у бољу будућност у којој нема места за страшне злочине (које смо, судећи по нашој и страној филмографији вршили само ми).

Правда ибер алес

Главни лик је неуморни прекаљени борац за правду, слободу и истину, не видевши или не маривши што тиме доводи у опасност своју породицу, што од њега прави још већег хероја и страдалника. Тешко је борити се за правду у Србији. Некакве мрачне силе могу стати на пут вашој праведној боби за бољу Србију. Опет, несрећа за сценаристу лежи у томе што се у реалној Србији итекако државно помажу и цене ови праведни подухвати. Ето, наш председник одликује екипу из БИА која је хватала Младића, наши тужиоци наздрављају шампањцем са Карлом Дел Понте, медији им дају велики простор и подршку, а полиција се штреца на и најмању интернет претњу из иностранства упућену херојима.

Али добро, филм је уметнички, права фикција, и све што подсећа на стварност је чисто случајно. Филм као филм, када се посматра чисто уметнички, је недопустиво лош. Дакле, чак и када се занемари политичка конотација, филм не испуњава основне критеријуме који чине добар филм (сем глуме која је на солидном нивоу). Поједини дијалози су и више него смешни, и никаква глума их није могла извући, док је сама радња бар стотину пута виђена у страним филмовима. Расплет не постоји, односно, није објашњена спрега са злочинима, док је поента и смисао филма једино у приказу херојства једног младића који је, борећи се на страни правде, умало изгубио све до чега му је стало.

Да не будем погрешно схваћен – наравно да се треба борити на страни правде. Наравно да треба процесуирати ратне злочине. Али ова количина српских негативаца у филмовима је просто несхватљива.

Чак и кад би се све занемарило, и филм посматрао чисто уметнички – зашто, побогу, опет Срби негативци? Аман, хоћете ли већ једном смислити нешто боље, хоћете ли престати да кривицом мучите овај народ? Када је доста? После колико фестивала на Западу и награда? Када ћете једном скупити храбрости да урадите пристојан филм а да није у питању трагикомедија или политичка пропаганда против Србије?

Докле ћете форсирати слику реалности у којој су хероји људи који то никако нису? И шта је директна последица додељивања ордења таквим људима? То да данас нико неће да дели судбину Срба, чак више ни сами Срби. То исто вече, после биоскопа, познаница ми прича о проблему који заокупља њене другарице. „Нема посла“, вели наивно она, „тако да су моје другарице затражиле мађарски пасош и потписале изјаву да се осећају као Мађарице“. „Нису имале избора“, каже, „тешко се живи, а ово је одличан излаз. Зашто да не“.

Након ове узбудљиве приче и чињенице да јој се страшно допао филм и главни јунак, одмах се сложим са њеном изјавом и споменем да је то очекивано и нормално, свакако крајње рационално. Додам још, да је тога код Срба највише било док смо били поробљени од Турака. „Примиш ислам“, кажем јој, „и све су муке превазиђене. Не плаћаш данак у крви, имаш право на свој хлеб и на крвну освету, живиш као равноправан, пружиш сигурност породици, спасиш се беде. Уосталом, као да је неки проблем променити веру и националност ради пуног стомака“.

Буди кул, буди Бруно

То јој се некако не беше допало, али је аутоматски додала да и овако и онако, има неки неугодан осећај када каже за себе да се осећа као Српкиња. Богами, ту сам морао да се сложим. Тај сам израз последњи пут на медијима чуо 2006. у некој забавној емисији. Од тада, ништа српско не спомињемо, да ваљда не урекнемо сами себе. Некако нам је мучно, стидимо се, а тек што нас страх хвата, просто нам је непријатно. Чак нам и сам израз звучи архаично и, како она рече „неевропски“. Но, ето, када имате такве медије, такву кохезију у народу, тако снажан осећај припадности, добијете и такве хероје. Хероји су омладина која безглаво бежи из земље, Срби који узимају пасоше других држава и осећају се онако како је у датом тренутку неопходно, а ми причамо о некој националној политици.

Нека, злу не требало, ако нам и падне на памет да маштамо о бољој будућности, ту су наши филмови, наше школе и факултети, медији, да нам објасне да млади данас имају друге узоре. Сви ће они бити Бруно кад порасту. У принципу, нема ту ничег лошег – и један и други раде оно у шта искрено верују и оно што заиста јесте важно за државу. И ни један ни други нису криви што је некоме на памет пало да сними овакав филм.

Међутим, овде се заправо и не ради о њима. Ради се о систему вредности у коме је пожељно понашати се прихватљиво, баш онако да никога не увредите заступањем свог става. Будимо конформисти, иначе нас неће бити. Тако и наши филмови представљају леп курс из конформизма. Уместо да буду гласило Срба и истине у борби против медијских лажи и бљутавих холивудских остварења у којима смо приказани као звери, они нас „уметнички“ блате као подршку Холивуду. Ништа лепше него када човек сам призна кривицу. А онда, хвала Богу, пашће и која фестивалска награда. А, ако не падне која награда, пашће које тапшање по рамену, медијска препорука и бесплатна промоција. Да не помињемо да ће биоскопске сале у земљама региона бити испуњене до последњег места. Затим следе новински хвалоспеви и одушевљење глумаца успехом филма у иностранству.

Несрећа је само у томе што и они знају да је нама јасно откуд успех филма. Међутим, то више није важно, ништа није важно. Важно је да се снима. Што би рекао, посве марксистички, Желимир Жилник „филм је рефлекс времена у коме настаје“. О темпора, о морес!

* * *

А онда ћете једног дана на улици видети децу која се играју рата, и међу собом се свађају зато што нико неће да буде Србин. Сви ће бити Бруно.



3 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *