Умјесто смрти: Судови у Србији осудили 82 особе на 40 година робије

Смртна казна у Србији је примјењивана од настанка модерне државе 1804. до 2002. године, када је у фебруару 2002. измијењен Кривични закон, тако што је из њега избрисана смртна казна. 

среда, август 9, 2017 / 10:45

Од укидања најстрожије, смртне казне у Србији, 2002. године, судови су изрекли више од 80 пресуда са максималном затворском казном од 40 година затвора.

Последње погубљење стрељањем, извршено је 14. фебруара 1992, а последње смртне пресуде су изречене 2001. године. Важећим Уставом из 2006. године прокламовано је да је “људски живот је неприкосновен и да у Републици Србији нема смртне казне”.

Након укидања ове врсте санкције, за најтеже злочине, тачније кривчно дело – тешко убиство, закон је прописао казну затвора од 30 до 40 година.

Међу осуђенима на максималну затворску казну има класичних криминалаца, припадника државне безбедности, болесних умова који су починили најгнуснује злочине над људима и децом…

Од плаћених убица ту је Жељко Миловановић који је осуђен због убиства хрватског новинара Иве Пуканића и његовог сарадника Нике Франића у Загребу 2008. године.

Међу онима који су деловали из неких других интереса и учествовали у ликвидацијама важних политичких личности ту су некадашњи припадници Државне безбедности Радомир Марковић и Милорад Улемек Легија, као и неколико припадника Јединице за специјалне опрерације.

За тешке злочине над децом на 40 година затвора осуђени су Драган Николић Чомбе (52) који је брутално убио Тамару Ивановић (13) у новембру 2005 у Падинској скели, затим Малиша Јефтовић који је своју пасторку Катарину Јанковић (3) претукао на смрт у јулу 2005. у Звездарској шуми.

Протеклих година осуђени су и монструми као што су Драган Ђурић из Сурчина који је у ноћи између 25. и 26. јула 2014. године отео, силовао и убио 15-годишњу Тијану Јурић из Суботице, а ту је и Дарко Костић који максималну казну служи због силовања и бруталног убиства 14-годишње Иване Подрашцић у јулу 2014. године.

Последњи осуђени на ову казну је Владица Рајковић из Вратарнице код Зајечара, коме је Апелациони суд у Нишу прошлог месеца потврдио казну због силовања и убиства трогодишње Анђелије Стефановић.

Сви они своје казне служе у најстоже чуваним затворима у Србији као што су пожаревачка “Забела”, КПЗ Београд, познат као “Нова скела” и КПЗ Ниш.

У Управи кажу да сви осуђеници без обзира на висину казне, према Закону о извршењу кривицних санкција имају право на посету два пута месечно.

У посету им може доћи супружник, деца, родитељи, усвојеници, усвојитељи и остали сродници.

У зависности од понашања на издржавању казне и строгости затвора у коме казну служе могу имати и друге бенефиције, па затворске ћелије махом деле са другим осуђеницима.

У Управи кажу да смештај са другим лицима није условљен висином казне, те да ћелију могу делити и са осуђеницима који издржавају мање казне.

Ипак и поред бруталности које су извршили, и ови осуђеници имају право да после одслужене две трећине затворске казне од суда молбом траже за условни отпуст.

Они, сходно закону, могу после 26 година и осам месеци проведених иза решетака на условну слободу, али таквих случајева за сада нема, па се ни не зна како ће судови на такве захтеве одговарати.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *