У тони мјесечевог тла има 50 литара воде

На Мјесецу је много више воде него што су показали први резултати прошлогодишњег експеримента Америчке свемирске агенције (НАСА), тврде анализе шесторице научника које су објелодањене у часопису ”Сајенс”.

Шта више, детаљно проучавање података прикупљених послије проучавања материјала који се подигао вјештачки изазваном експлозијом у једном лунарном кратеру на мјесечевом јужном полу,, показало је да је тај дио првог сусједа Земље чак двоструко влажнији од Сахаре.

Позната пустиња која је синоним за сувоћу, у свом пијеску ипак садржи између два и пет одсто воде, док је у проучаваном дијелу мјесеца, одмах испод површине, у форми леда, чак и до 8,5 одсто ове животне комбинације молекула кисеоника и водоника. Практичан налаз је да се прерадом једне тоне мјесечевог тла може добити и до 50 литара воде.

Експеримент који је омогућио ова открића извршен је прошлог новембра, када је једна свемирска ракета чије је гориво било при крају, усмјерена ка лунарном кратеру брзином од 9.000 километара на сат, направивши удубљење величине олимпијског базена. Метеријал који је том експлозијом подигнут, и који се због слабе мјесечеве гравитације није брзо спустио, детаљно је потом ”скениран” низом прецизних инструмената, који су одмах указали на постојање H2O молекула. Потоње детаљно проучавање тих података показало је међутим да је присуство воде много веће него што се првобитно мислило.

Откриће не упућује да је на Мјесецу, бар у проученом дијелу, могло бити живота, јер је ријеч о једном од најхладнијих мјеста у сунчевом систему. Али велике количине воде које се могу добити дају аргументе заговорницима идеје да Мјесец може да буде лансирна станица са људском посадом са које би се полазило у интерпланетарне експедиције. Из воде наиме могу да се добију и кисеоник, да би се лунарна база снабдијевала ваздухом за дисање, али и хидроген, који је са кисеоним и кључна компонента ракетног горива.

САД, као једина нација која је на Мјесец слала људске експедиције, засад нема планове да то, упркос великом напретку технологије, понови, пошто је предсједник Обама ове године обуставио НАСА програм да се ове мисије обнове у сљедећих 10 година. Друге земље међутим, како указује данашњи ”Волстрит џорнал”, у том погледу су амбициозније: Кина је објавила да ће њени астронаути на Мјесец слетјети до 2025, а Индија сматра да ће у томе успјети већ до 2020. Јапан пак жели да до краја ове декаде тамо прво постави станицу која би посаду добила тек у другој фази програма.