У простору између врачаре и мобинга

Приказ представе Дивље месо НП РС, гледана дана 20.11.2010. год. у оквиру Ноћи театра – (деветнаесто извођење, три гостовања) Пише: Драган Тешановић Ако користите мисао да вас води кроз живот а имате усуд да живите на Балкану онда можете око себе видјети стално стање пропадања које никад не завршава и постало је синоним за свакодневницу. […]

недеља, новембар 28, 2010 / 16:05

Приказ представе Дивље месо НП РС, гледана дана 20.11.2010. год. у оквиру Ноћи театра – (деветнаесто извођење, три гостовања)

Пише: Драган Тешановић

Ако користите мисао да вас води кроз живот а имате усуд да живите на Балкану онда можете око себе видјети стално стање пропадања које никад не завршава и постало је синоним за свакодневницу. 2 Балкански људи изгубљеног идентитета, жељни препознавања себе у свему оном што у ствари нису, носе разорну енергију која исисава из њих живот.

Сталнa мазохистичка тежња за самодеструкцијом непрестано растаче суштинске вриједности које опстају у свијести али никако се не дају досегнути. Млади не вјерују у живот  какав познају и стално руше постојеће крхке системе постојања, старији разочарани бјеже у болест, бијес или малодушност, дјеца се не рађају, породице не вјерују саме у себе, а Бога се нико не боји, почев од свештеника па до конкубине….

Стефановски пише о животу на најотворенији начин не скривајући ни једну слабост, ни једну рану, ни једну бригу својих ликова, ни један страх или болест истих. Дозвољава силнима да руше слабије не видећи при том да стоје на њиховим леђима и да ће пасти заједно са њима. Тужнима и разочаранима дозвољава да воде себе и све око себе према пропасти. Онима који су неспособни да воле допушта уништење љубави код других који њену искру носе дубоко у емоционалном пепелу своје нутирне. Болесне везује за оне који су немоћни да им помогну. Бешчасним и поквареним дозвољава да живе заједно са наивнима и преваренима. Он не оставља шансу да ће бити боље , тј. у тексту има назнаке да би можда , некако , ако… и могло бити сунца послије свега али редитељ ове врсне представе не допушта такву сумњу .

Балканска породица попут  оне  зидара Димитрија у драми „Дивље месо“ вјечито се налази на прагу неког од ратова, заробљена у својој јаловости дјелања и недостатку животне радости. Родитељи и дјеца подједнако су загубљени у властитом постојању. Полусвјесно суицидални синови срљају  промјенама у животу, уништавајући се  алкохолом, деструктивним понашањем или одрицањем поријекла. Родитељи , за колица везани отац и у заклон лудила склоњена мајка, немоћни да сачувају живот  кројен према властитим илузијама вапе , проклињу3) или булазне са подједнако мало резултата.

Паралелни свјетови, онај националног и традиционалног балканског човјека окренутог породици као најмањој честици друштва и онај некритично ксенофилног неморалног материјалистичкој декаденцији окренутог окружења, стоје насупрот  један другом али и преплићу се непрестано.Кућа Димитријевића је накривљена ,скрпљена, мрачна. Представништво и кућа Херцога су свијетли хладни и отуђени, подједнако урушени, а њихови становници  без свјетла на крају властитих тунела , сви подједнако богаљи.

Већ двије године представа Дивље месо, НПРС,  доказује да спој врхунског текста , промишљеног редитеља, надахнуте екипе глумаца , врсних креативца иза сцене те способног продукционог тима могу и морају изњедрити дјело које сваким својим извођењем надахњује.

Изведба након које је написан овај коментар играна је по први пут  без Небојше Зубовића, недавно преминулог барда бањолучког глумишта, врхунског у улози Димитрија код ранијих извођења као и у многим другим ликовима које је својим талентом оживљавао. С почетка представе, очигледно тешко скривајући тугу глумци су играли стегнутог грла док их није понијела бујица сценског збивања па су до краја дали све од себе да умјесто помена играју срцем за свог почившег пријатеља. Неки од њих су успјели да донесу врхунска глумачка остварења, а неке су емоције одвеле на другу страну о чему најбоље говоре сузе код поклона публици.

Александар Бланић као Стева Димитријевић донио је прецизну и одмјерену игру човјека чије крем одијело суптилно указује на неприпадање шаренилу Балкана, али и недохватљивост  болесне бјелине Европе, човјека чији недостатак личних ставова, тако чест код нас несретних  јужно-западних Словена , оставља тешки горки укус препознавања. Слободан Перишић је послије почетне стегнутости играо жестоко и надахнуто сина бунтовника Андреју , који себе осуђује на замјену неправде робијом. Љубиша Савановић вјешто користи финесе глумачког  заната у улози Клауса (за коју је раније награђиван ).  Упечатљив  је, надмено далек, колико његов лик захтијева , успјешно износећи тежину реплика које су темељ представе , обраћајући се4) јасно и онима из Скопља у праскозорје другог свјетског рата , који су савременици његовог лика из представе као и нама у гледалишту данас , много година касније. Петар Краљ је достојанствено одиграо Димитрија . Владимир Ђорђевић је,прилагођавајући лик властитом хабитусу , одлично приказао бескрупулозног Сивића, човјека опортуне природе, вјештог да се прилагоди свакој ситуацији, а највише је показала изврсна Слађана Зрнић (награђивана за улогу ,такође) играјући рафинирано Сару Херцог, младу Јеврејку угушене вјере у људе и неспособну за искрене емоције , поново показујући и свој пјевачки таленат  и знање мајстора професије…

Режија Ларија Запије је дјело човјека свјесног домета позоришне умјетности. Такође, свјесног и која су ограничења позоришта као медија. Мудро балансирајући у том простору вјешто тумачи свевременски текст Стефановског допуштајући да пишчеве реплике задрже аутентичност, оркестрира глумце до изузетне изражајности њихове игре при том умјешно водећи групу врсних креативних сарадника задужених за послове дизајна представе. Представа одише јединственошћу својих елемената почев од упечатљиве двовисинске сценографије која нераскидиво повезује два супротстављена свијета, преко живо извођене емотивно прикладне музике, прилагођене простору и времену радње па до наизглед једноставних али веома индикативних костима и сналажљивих рјешења свјетла.

Иако бих имао и понеку замјерку, оставићу их овај пут  по страни. Желим да уживам фудбалским рјечником речено, у побједи нашег тима од 4:1. Зар баш мора бити све идеално? Ја сам ипак навијач, нек се овај пут ситним пропустима баве тренери и управа клуба, а ја ћу да препричавам акције и голове. Дакле, обавезно понесите шалове и капе па у позориште.За гледање ове представе вриједи употријебити вече.

Горан Стефановски ДИВЉЕ МЕСО ;Режија: Лари Запиа ;Сценограф: Весна Штрбац ;Костимограф: Драгица Лаушевић ; Композитор: Душко Рапотец Уте
Дизајн свјетла: Дени Шеснић ;Лектор: Милорад Телебак ;Асистент редитеља: Саша Хајдуковић
УЛОГЕ:ДИМИТРИЈА –Петар Краљ ;МАРИЈА -Раденка Шева ;АНДРЕЈА-Слободан Перишић ;СТЕФАН -Александар Бланић ;СИМОН -Александар Стојковић ;ВЕРА -Сњежана Штикић ;ХЕРЦОГ -Бошко Ђурђевић ;САРА -Слађана Зрнић ;КЛАУС -Љубиша Савановић ;ВРАЧАРА -Мирзета Јакшић ;СИВИЋ -Владимир Ђорђевић ;ПРОСТИТУТКА МИМИ Миљка Брђанин-Бабић ;АЦО -Бранко Јанковић ;ПОП -Добривоје Агатоновић ; (Премијера: 2. јуна 2008. Обнова: 20. новембра 2010. )

 

1)Дивље месо-болесна израслина, неоплазма, рана која не зараста

2) Нијемац Клаус то у једној реплици казује овако «Ви сте осуђени на живот у стању пропадања. Не на пропаст, јер пропаст није дефинисано стање, И не благостања од којег сте далеко, него на пропадање. На стално и постојано пропадање. У исте рупе. На исти начин. Увек изнова и изнова. Упорно и тврдоглаво. Никад не стекнете никакво искуство.»

3) Димитрије се у једном тренутку обраћа синовима :Не признајете ђавола ни бога. Код вас нема реда у глави нити у телу. Све на своју руку, с првим ветром, као мува без главе.. .Тражи вас Европа! Европи се прди за вас!. А отац, који је остао без ногу да би вам направио домсмета Европљанима да праве каријеру. Не знате да се чувате. Живите на вересију. Потонућете у неку рупу, прогутаће вас паучина, име ће да вам се затре, корен сасуши, трага од вас неће остати. Нема у мени суза да их источим онолико колико би вас требало жалити»

4)“Ви и сада имате очи, уши и нос, али се њима не користите! Служе вам као украс. Ништа не видите, ништа не чујете. Живите кретенизовани, хипнотисани, малограђански полусан и чекате на откровење, на чудо, припремате се за велики час кад живот коначно треба да започне, а све више сумњате у то да ће тај час и кад куцнути.»

ФОТО: НПРС (Кориштене фотографије из претходне подјеле са покојним Небојшом Зубовићем)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *