Твртко Миловић: БиХ у раљама међународне заједнице

Прије првих уставних промјена 2000. године Хрвати и Бошњаци нису били конститутивни у Републици Српској, а Срби нису били конститутивни у ФБИХ. Тако кажу предлагатељи првих уставних промјена из 1997. године. Тада су на уставном суду БиХ покренуте уставне промјене, које су на крају интервенцијом међународне заједнице и усвојене. „Одлука Уставног суда је, међутим, донесена […]

понедељак, октобар 10, 2011 / 06:53

Прије првих уставних промјена 2000. године Хрвати и Бошњаци нису били конститутивни у Републици Српској, а Срби нису били конститутивни у ФБИХ. Тако кажу предлагатељи првих уставних промјена из 1997. године.

Тада су на уставном суду БиХ покренуте уставне промјене, које су на крају интервенцијом међународне заједнице и усвојене.

„Одлука Уставног суда је, међутим, донесена тек простом већином, при чему су јој подршку дала само тројица страних и двоје судија Бошњака. Двојица судија Хрвата и двоје судија Срба успротивили су се у свим кључним аспектима и дали издвојена мишљења. С обзиром да је Уставни суд једна од ријетких институција у којој не постоји право група на вето нити посебне процедуре гласања, проста већина страних и бошњачких судија била је довољна. Успркос валидности пресуде Уставног суда, јасна подијељеност дуже етничких линија у овом предмету указала је на свеприсутност националног идентитета на различитим институционалним нивоима.“ Каже Флориан Биебер у својој књизи „Босна и Херцеговина послије рата – Политички систем у подијељеном друштву“

Ово је један од првих, и у то вријеме најтежи облик понижења босанскохерцеговачким институцијама. Већ је тада било јасно да сви страни суци у Уставном суду гласују исклучиво према жељама бошњачких судаца, а ако би се српски и хрватски суци око нечега и усугласили, као на горњем примјеру, „улетио“ би Високи представник и одлуку наметнуо. Као што ју је наметнуо у овом случају.

Разматрајући разлоге неслагања с одлуком Суда, једна од судија Срба, Снежана Савић, устврдила је да се том одлуком мијења структура власти у земљи и успоставља опасан преседан за заобилажење процеса одлучивања заснованог на концензусу изабраних званичника (Савић 2000.: 259-261) / Ф. Биебер.

Оно што је тада навела Снежана Савић у свом издвојеном мишљењу ми данас трпимо итекако. Није дакле никад, ни у једном тренутку било спорно требају ли сви народи бити конститутивни на простору цијеле БиХ. То је уосталом било гарантирано и анексом 4 Даyтанског споразума. Уставне промјене 2000. г. за циљ су имали нешто много злонамјерније од пуке намјере СГВ-а да изједначи уставни положај свих народа у свим ентитетима.

Намјере СГВ-а ни у једном тренутку нису спорне, како данас тако ни тада за суд. Али импликације на које је позивала Савићка данас су највидљивије.

Осим понижења да уставне промјене доносе странци, велики је проблем касније постао и са представљањем тих истих Срба у Федерацији и Бошњака/Хрвата у РС-у. Иако формално конститутивни, није пронађен начин квалитетног заступања наведених народа.

Тако више од десет година након промјена Устава, Србе у Федерацији представља странка која у различитим навратима шири завидан језик србофобије умивајући је у плашт наводне анационалности. Сваки покушај анализе рада свих српских представника у Дому народа Федерације од 2000. на овамо се своди на – ништа. Њихова једина улога, као што је то и данас, јесте послушност према својим бошњачким шефовима.

Уставне промјене из 2000. Србима у ФБиХ нису донијеле никакву срећу, много пута признало је и Српско грађанско вијеће, предлагач промјена. Иако прописано Законима, у сарајевском кантону који бира највише Срба (пет) у Дом народа ФБиХ, Срби нису у стању имати ни једног предсједника опћинског вијећа! Чак нити у опћинама гдје су прије рата чинили апсолутну или релативну већин попут илијаша, Илиџе, Вогошће, Новог Града… Да дочарамо стање – Од око 250 образовних институција у Кантону Сарајево, на руководећем мјесту Срба је комада – један.

Овај проблем није везан искључиво за Србе федерације, него се директно рефлектира и на Хрвате федерације. Наиме, постоје три равноправна Дома народа ФБиХ, а два су у 100% власништву бошњачких странака, док се злоупотребом управо уставних промјена из 2000. и хрватским мјестима манипулира. Тако се у хрватски клуб Дома народа више делегата бира из бошњачких него из хрватских кантона!

Уз тако разбијену хрватску већину, и покорену српску, Бошњачке странке успијевају контролирати сва три, односно четири клуба Дома народа ФБиХ! То није равноправност какву је предлагало Српско грађанско вијеће 1997.

Сличне неправилности постоје и у РС-у, али тамо српске странке (до данас) нису успјеле овладати клубом Бошњака у Вијећу народа.

Вратимо се на пресуду суда из 2000. године.

Да тада странци нису били чланови Суда, или да барем нису пресудно утјецали на одлуку, Суд би одбацио приједлог, и он би се вратио на законодавцу на дораду. Како је и тада било јасно, а и данас је, суци Срби и Хрвати нису били против конститутивности свих народа, него су били против онога што је услиједило – манипулација правима тих истих Срба у Федерацији, те Хрватима (и Бошњацима) у Републици Српској.

Није то једина посљедица наметања ових уставних промјена.

Због заобилажења концензуса на уставном суду, добили смо промјене Устава које су до данас оспораване, и све данашње уставне промјене које се предлажу увјетоване су промјеном тадашњих промјена. Знајући да су тада забрљали, представници међународне заједнице већ десет година понављају да неће они „наметати нове уставне промјене“ него се о томе морају договорити грађани!

Свјесни свих посљедица наметања уставних промјена, као и заобилажења воље највишег судског тијела у држави, странци сигурно више неће ништа покушавати. Ипак, питање је колико је њихово поткопавање темеља БиХ нарушило структуру земље, и је ли она уопће у стању за нове уставне промјене.

Бошњаци ће и данас, као и тада, молећиво гледати у чланове ПИЦ-а да наметну нове уставне промјене, док ће Срби и Хрвати узалудно тражити унутарњи концензус са Бошњацима.

Није никакава црна прогноза, него изгледа сасвим реална: Босна и Херцеговина неће се распасти јер међународна заједница то не да. Босна и Херцеговина неће успјети јер то нитко други не да.



0 КОМЕНТАРА

  1. Твртко је у праву. увијек ће се наћи неки куповни срби или хрвати, који ће бити параван за конститутивност. Па и ови избори за предсједника српске су понижавајући: најбоље пласирани бошњак и хрват постају потпредсједници, а са тим бројем гласова не би могли бити начелници у озбиљнијим градовима. Тешко оном коме странци кроје капу

  2. Poznata prica od ranije: stranci+Bosnjaci i na lijevoj i na desnoj strani i eto (ne)ustavnih promjena, medjutim pitanje je gdje su bili razni Cavici, Ivanici i drugi.
    Bez njih takvih sigurno ne bi bila moguca ovakva prekompozicija Dejtonske BiH.
    Ipak mi je interesantniji clanak g-dje Mojsilovic:

    Nekad Kominterna, danas su to – CIA, Soroš i globalni mediji.

    Otuda je ponovno insistiranje na levici i desnici, na pokušaju da se revolucije okarakterišu kao levičarski (dakle pravedni) projekat, naspram mrskog desničarskog diktatorskog režima, koji se ruši, pokušaj da se javnosti zamažu oči. Uostalom, rusku revoluciju finansirali su Rotšildi i Rokfeleri, današnji pokret globalnog preuređenja sveta organizuje Soroš, koji je zapravo samo metafora za savremenog stratega novog svetskog poretka. O njegovom filantropizmu tek će se govoriti, ali sada i svakome ko nije na Sorošovom platnom spisku mora biti jasno da stvari uopšte nisu onakve kakve izgledaju. Uvođenje demokratije i proizvodnja revolucija, čak i uz neverovatne medijske kampanje, sve više izgledaju kao bezočno porobljavanje i pljačkanje malih naroda. Nafta. Gas. Rude. Marionetske vlade. Snimanje vešanja Sadama Huseina. Hemijsko i biološko oružje, koje nikada nije pronađeno. Stotine hiljada mrtvih civila. Indukovani ratovi, krize.

    Za nekoga su to samo teorije zavere, za nekoga je to demokratija – rezultat je tragedija čovečanstva. Ali i paradoks je da su ta dva pojma postala sinonimi. Radi se o tome da je lokalni diktator zamenjen globalnim. Ništa bez CIA, Soroša i globalnih medija.

    Psi rata i psi revolucije, svejedno su džukci. Otuda ne vidim nijedan razlog da se iko hvali svojim uspesima u projektima Đerđa Soroša. Konstrukcija globalnog logora teško se može spojiti sa našim idealima o lepoti i pravednosti revolucije. Ali jedan od ciljeva novog svetskog poretka je i promena vrednosnog sistema.

    U Srbiji je, paradoksalno, ta razlika svedena na prostu dilemu JUL ili Soroš, pa otuda uopšte nije iznenađujuće što će američki filantrop kupiti baš Pink televiziju. Sve ostalo će ionako prekriti ruzmarin, snegovi i šaš.

  3. Kada bih mogla da biram ko će me orobiti, gaziti, obespraviti, tiranisati, ne dati mome narodu da živi imalo ljudskim životom , da li tuđin ili „moj“,lokalni diktator uvijek bih se odlučila da to bude tuđin.
    I, Soroš je kupio Pink, a RTRS i cijela RS je privatno vlasništvo jednog NEčovjeka , a ljudi u njoj su ili njegova svita, ili robovi . On je gospodar života i smrti.

Оставите одговор