Туђа одлука: У Нову годину са или без Додика?

Пише: Борислав Радовановић

У Новој 2018. години грађанима могу пожелити само добро здравље и стрпљење. Немам им шта друго поручити осим да се наоружају сртпљењем неминовно потребним за преживљавање још једне тешке и туробне године. Након тога слиједе четири године нашег коначног суноврата.

Сви они који од ове предстојеће године очекују какве позитивне промјене залуд се надају јер наши "вилењаци" их немају чиме обрадовати. То што клан Изетбеговића дефинитивно одлази на сметлиште историје, гдје објективно и припадају, за ову земљу не значи много. Већ успостављени дилови Фахрудина Радончића и квазиљевице Федереције са Додиком и Човићем назначавају како укупно неће донијети никакав бољитак.

На унутрашњеполитичком плану реално можемо очекивати изборну борбу само унутар бошњачке провенијенције и то око тога колико гласова ће Радончић заграбити из изетбеговићевског "врела". За Драгана Човића и даље вриједи стари слоган "ХДЗ – зна се", тако да ту нема простора за калкулације.

Кад је Савез за промјене Српске у питању до марта неће бити никаквих активности, а напросто зато што вјерују обећању Морин Кормак да ће до тада Додику услиједити и "бриселске санкције", односно крај његове политичке каријере. И ту долазимо до полазишне претпоставке да ће питање нове власти бити ријешено до почетка прољећа и то у Вашингтону.

Оба "сукобљена" табора Републике Српске нуде Трамповој администрацији реализацију примарног интереса у виду приступања БиХ у НАТО, а шта неминовно подразумијева слабљење руског утицаја. Питање је само кога ће Доналд Трамп одабрати.

У ствари Трамп око избора "партнера" уопште не би имао дилема да није било својевремене Додикове брзоплетости и непромишљености. Одлично се у Српској зна ко је кључни "амерички човјек" уназад двије деценије, но Додику озбиљне проблеме доноси одмазда Клинтонових.

Шта се стварно догодило? Слиједећи општи популизам Додик је већ новембра 2016. године честитао побједу Доналду Трампу. И све то уз реторику о "злим" Клинтонима, а заборавио је како сав свој политички хабитус дугује управо њима. Зато је два-три дана прије Трампове инаугурације "санкционисан" управо од стране претходних господара.

Елем, санкције се и уводе и укидају на бази одређених "аргумената" и у том домену заправо лежи одмазда Клинтонових. Када је Милорад Додик у питању унутар америчких обавјештајних и дипломатских институција постоји "шлепер доказа" лојалности, али како да несрећник дође до истих и подастре их Трамповој администрацији?

На једној страни Доналду Трампу не пада на ум да лично тражи достављање спорне документације, а понајмање да са исте скида ознаке повјерљивости, и то само зато што неће да себе "контаминира" прљавштинама Клинтонових. Са друге стране Додик (још увијек!) нема моћних заштитника са правом приступа "доказима" који му требају.

Кад смо већ код ове теме има ту штошта интригантнога. Знано је да је Милорад Додик на позив Алије Изетбеговића марта 1994. године био делегат Уставотворне сједнице Федерације БиХ, но питање је: постоји ли документација америчких обавјештајаца која је ову везу успоставила?

Зна се и да је СНСД већ марта 1996. године основан као пројекат Клинтонових, баш као и то да су Милорад Додик и Драган Лукач наредне године класичним државним ударом дошли на власт. Нема дилеме око тога да је Додикова марионетска влада устоличена у оквиру припрема агресије на Србију, те да иза свега тога стоје Клинтонови и Мадлин Олбрајт.

У даљем Додик и сам признаје како је позиван у штаб НАТО у Бриселу, гдје су му предочавани планови бомбардовања, након чега је слан Милошевићу да га убјеђује како је бесмислено бранити земљу. Исто тако нема тајни око тога како је вајни министар Лукач отимао наше ртв предајнике и уступао их НАТО зарад информационог ратовања против Србије.

Потом, познато је и Додиково учешће у "Петооктобарској револуцији", за коју су Сједињене Државе издвојиле 41 милиона долара (по објелодањеним документима), као и пактирање са проамеричким ДОС-манлијама. Зна се тога много, али је проблем како доћи до америчке службене документације која би све то потврдила.

Кад је рушење Слободана Милошевића у питању де факто долазимо до континуитета политичког дјеловања клана Клинтонових. Треба подсјетити како је Милорад Додик трениран заједно са припадницима контраверзне организације "Отпор". Исте те "отпораше", које је Бил Клинтон створио, Хилари је користила за покретање "Арапског прољећа" (због чега ју је Обама и смијенио).

И управо на фону континуитета америчке спољне политике треба прагматично размишљати. Давне 2006. године Милорад Додик је враћен на власт ДОГОВОРОМ у Вашингтону. Сјетимо се оног контраверзног путовања у Сједињене Државе Додика, Иванића и Чавића. Овај задњи је удаљен са састанка, а два дана по повратку дознао је како Иванић мијења страну и са Додиком успоставља нову скупштинску већину.

Драган Чавић је платио политичку цијену давања мандата Додику, но, како ми је и лично потврдио, имао је само двије солуције. Прву, да испоштује устав и додијели мандат ономе ко му је донио потписе о новој парламентарној већини, или, другу, да ризикује ПОНОВНО насилно преузимање власти.

Додик је истовремено развијао капацитете унутар опортунистичко-грађанских структура спреманих за насилно рушење власти, као и унутар полицијског система који би му то омогућио. Све шта му је било потребно јесте "амерички миг", а какав је Драган Чавић препознао и одлучио се на избјегавање озбиљне дестабилизације.

Једина суштинска разлика у Додиковим вашингтонским устоличавањима јесте та што је први пут постављен за премијера због геостратешких интереса, а други пут због финансијско-мешетарских. Босна и Херцеговина је почетком 2006. године и увођењем ПДВ-а дошла у позицију да самостално битише на бази унутрашњих прихода, те да као прва у региону настави започете процесе интегрисања у Европску унију.

Елем, успостављени двојац Додик-Човић у даљем је изњедрио Бакира Изетбеговића. Умјесто да реално постојећи вишак прихода усмјере ка развоју привреде и инфраструкруре нови квазиетно-квазиклераикални лидери реализују тзв. грчки синдром (вјештачког стварања средње класе од буџетских паразита).

Кад је партијско запошљавање у стотинама бесмислених и контрапродуктивних агенција, дирекција и ино превазишло ниво изворних прихода овај "тројац без кормилара" схвата како је БиХ релативно незадужена код свјетских мешетара унутар ММФ-а, Свјетске банке и слично, па креће увођење земље у "дужничко ропство".

Уз све то, опет према америчким интересима, стају сви процеси приступања Европској унији, тако да је некада водећа еx-Yу земља у том сегменту дошла на само зачеље. То са каквим данас проблемима тавори БиХ, а посебице Република Српска, има своје извориште у "вашингтонским договорима".

Предње наречено доводи нас до чињенице да Сједињеним Државама и у овом тренутку унутар српске етничке заједнице треба јак сарадник и да је Додик по том питању већ одавно провјерен "играч". Поменута одмазда Клинтонових засигурно неће одређивати Трампове потезе, бар не дугорочно.

Колико год индикатора компарирали на крају долазимо до процјене да ће Трампова администрација на крају дати предност Додику у односу на Савез за промјене. Са друге стране, чак и кад би искључили све предњенаведене Додикове "заслуге", најновији потези недвосмислено указују како се "сврстава" Република Српска.

Можда неко мисли да је Милорад Додик управо у контексту свјетски важног каталонско-шпанског сукоба јавно, јасно и гласно "одустао" од свих обећаних и одсањаних референдума. Или, да је од Иванића "отвореним писмом" тражио подршку Трампу и Израелу поводом Јерусалема. Ето, није се могао са њим састати или бар чути телефоном, него му је "морао" писати у нади да ће његова подршка некако доћи до Трампове администрације.

Свеукупно, Милорад Додик се дводеценијском сарадњом, баш као и најновијим потезима, намеће као сасвим логичан избор Трампове администрације по питању кога подржати. Односно, прецизније: коме укинути санкције – иначе продужене само како би дубље упао у америчке канџе. Чак и кад би Савез за промјене неким случајем постао избор Доналда Трампа – опет остајемо на ЧИЊЕНИЦИ да ће нова власт БиХ-е и Српске бити још једном успостављена у Вашингтону. И да то подразумијева одређене обавезе!

Зато, драги моји, једино шта вам преостаје јесте да се добро наоружате стрпљењем нужним за наредну босанско-херцеговачку "Петољетку". И/или да чекате позиве из амбасада земаља за које сте већ предали захтјеве за визе.

Но, није све "црно" како изгледа. И даље ће "територијални интегритет и суверенитет" Босне и Херцеговине бити очуван, баш као што и Република Српска остаје "неупитна". Једино ће се плач новорођенчади све рјеђе и рјеђе чути… док не замукне!