Требају ли Бањој Луци, уопште, талентовани и паметни људи?

Према истраживању Друштва психолога Републике Српске, урађеног још 2005. године, незапосленост је највећи проблем младих у Бањој Луци, а могућност њиховог запошљавања је директно повезана са квалитетом образовања, креативношћу и флексибилношћу. Заиста, улагање у образовање и развој креативности код младих је улагање у привредне ресурсе РС. Није случајно да је истраживање узрока развоја креативности у […]

уторак, април 28, 2009 / 17:29

Према истраживању Друштва психолога Републике Српске, урађеног још 2005. године, незапосленост је највећи проблем младих у Бањој Луци, а могућност њиховог запошљавања је директно повезана са квалитетом образовања, креативношћу и флексибилношћу.

Заиста, улагање у образовање и развој креативности код младих је улагање у привредне ресурсе РС. Није случајно да је истраживање узрока развоја креативности у Аустралији проглашено националним приоритетом.

Пише: Зоран Црнчевић

Услов изласка из било којег проблема се налази у прихватању чињенице да имамо проблем. У теорији организационих промјена, то се настоји постићи тако што доведемо у питање самозадовољство руководиоца. Створимо осјећај неопходности промјена. Оног тренутка када лидери схвате да проблем постоји и када осјете да је неопходно хитно дјеловање, урађено је скоро пола посла. Да ли је то могуће постићи у Републици Српској? Да ли постоји ударна игла самокритичности, у пласту сијена нашег просјечног вође? Вриједи ли је тражити?

Данас, више него икада, се огромни људски и финансијски ресурси троше на испирање наших празних глава и убјеђивање нас, грађана Републике Српске, да смо „бољи дио БиХ".

У исто вријеме, врло мало ресурса се троши да заиста и постанемо бољи. Тако смо, према економским показатељима, за сада најгори у цијелој регији. На Балкану. Који је ионако најгори дио Европе. Ми смо најгори дио најгорег дијела. Онда се зна колико смо заиста лоши. Најгори смо.

Шта нас чека када свијет за коју годину изађе из кризе? Глобализација и технолошки напредак нису процеси који ће стати, или донијети благостање и равноправност свима на планети.

Професор са Харварда, Ту Вејминг, тврди да глобално село не значи једнакост него разлику и отворену дискриминацију сиротиње. Наивно је вјеровати да ће економска глобализација изњедрити једнакост и отворити шансе за све. Свијет никада до сада није био толико подијељен по богатству, моћи и доступности информацијама и знању.

Технолошки развој (роботика, биогенетика, итд.) поставља креативне индустрије и научно-истраживачки рад као једино мјесто стварања нових занимања. Креативност је услов за иновацију. Разноврсна и динамична култура је темељ успјеха савремене економије, јер креативна рјешења постојећих проблема настају кроз креирање неочекиваних веза. Средине које су лидери у креативности су лидери и у броју пријављених иновација. Патенти су новац! Ауторска права такође.

Џоан К. Роулинг, писац серијала о Харију Потеру, од статуса социјалног случаја – до богатства од скоро милијарду долара, доспјела је за само пет година. За успјех јој је била потребна креативност, знање и један полован лаптоп.

Кен Робинсон, међународни експерт за питања развоја креативности, тврди да се јако снажна креативна синергија јавља, када људи различитих занимања раде заједно на рјешавању проблема, јер долази до проналаска потпуно нових рјешења за свакодневне конфликте, било да се ради о умјетности или науци.

Креативна средина даје људима шансу да експериментишу, јер је креативност мултидимензионална и експериментална. По ријечима психолога Дина Кеит Симонтона, креативност је привилегија интелекта, који је обогаћен различитим искуствима и перспективама. Она је повезана са разумом који показује различита интересовања и знање. Различите форме креативности, које ми сматрамо да су потпуно другачије (технолошка, економска, умјетничка, итд.), су у ствари дубоко повезане, тако да оне не само да дијеле заједнички процес размишљања, оне се мођусобно и учвршћују, међусобно оплођавају и стимулишу.

Да ли је Бања Лука средина која стимулише креативност младих?

Које могућности за креативни развој и запошљавање нуде Република Српска и Бањалука? Зашто су врхунски таленти, на челу са режисером Питером Џексоном и Ричардом Тејлором (најодговорнији за успјех филма „Господар прстенова" ), изабрали Велингтон, главни град Новог Зеланда, за базу свога филмског и гејмерског стваралаштва? Да ли разлог за то искључиво лежи у чињеници да је Питер Џексон рођени Новозеланђанин?

Ако је то једини разлог, зашто се онда скоро нико од успјешних Бањолучана није вратио да своју професионалну каријеру настави у своме родном граду? Шта има Велингтон, са својих 380.000 становника, што Бањалука нема? Да ли је вишак од 100.000 становника пресудни фактор?

Шта Бањалука нуди својим талентима?

Можда је помало и непоштено поредити градове у Републици Српској, не тако давно изашлом из рата, са градовима лоцираним у развијеним државама и покрајинама; Новом Зеланду, Шкотској, Баварској, или швајцарским кантонима.

Да не бисмо упоређивали бабе и жабе, можемо се осврнути на питање зашто су градови попут Остина у Тексасу, Сан Дијега у Калифорнији или Сијетла успјешнији од рецимо Балтимора, Детроита или Питсбурга? Мјерено бројем иновација и дохотком по глави креативног становника.

Зашто млади људи из Питсбурга, након завршеног факултета, одлазе рецимо у Остин или Сан Дијего? Овдје говоримо о младим, креативним и образованим људима. Елити нације. Изгледа да и у САД постоје градови који, као и градови у Републици Српској, декларативно прокламују бригу за младе, а у стварности егзистирају као креативне пустиње, са растућом стопом криминала, незапослености и урбаног пропадања.

Постоје и они други, успјешни градови, који младима пружају услове за креативни развој и напредовање. Аутори бестселера „Фанки Бизнис" , Јонас Ридерстрале и Кјел Нордстром, сматрају да у савременој економији лидери морају стварати поља силе – магнете, који ће привлачити таленат. На глобалном тржишту, гдје се капитал слободно сели из једног у други дио свијета, из града у град, из сектора у сектор, и из предузећа у предузеће, квалитетни људски ресурси добијају све више на значају.

Република Српска своју будућност и развој не може заснивати на експлоатацији рудних богатстава (као нпр. Саудисјка Арабија, Кувајт или Русија), нити на експлоатацији јефтине радне снаге (као Кина, Индија или Вијетнам).

Ово није ситуација у којој можемо да бирамо, јер глобално тржиште није механизам који креира једнаку расподјелу свјетског богатства међу друштвеним заједницама, чак ни на нивоу исте државе (примјер је САД). Глобално тржиште је механизам који концентрише људске и финансијске ресурсе у малом броју средина које су успјеле да афирмишу његове принципе дјеловања, а на рачун свих оних који настоје да се одупру промјенама и задрже статус кво.

Ричард Флорида, професор са Ротман Скул оф Менаџмент у Торонту, и писац више књига из области креативности и експанзије креативне класе, каже да припадници креативне класе бирају да живе у мјестима гдје се могу изразити и дефинисати свој идентитет. Такви градови морају да обезбиједе много различитих прилика за запослење, јер млади више не очекују да остану у једној компанији веома дуго.

Они нуде велики број шароликих забавних активности и много разноврсних мјеста за дневне и вечерње изласке. Градови – магнети требају да буду отворени за разноликост; да буду мјеста која стимулишу садејство различитих култура и идеја. Мјеста гдје аутсајдери брзо постају инсајдери. Како тврди Флорида, атрактивно мјесто не мора да буде велики град, али мора да буде космополитски. Такви градови треба да нам помогну да потврдимо свој идентитет.

У таквим градовима култура је уличног нивоа, са кафеима, ресторанима и баровима, од којих неки нуде представе или изложбе заједно са храном и пићем. Умјетничке галерије, књижаре, мале, средње и велике сцене за филм или представе или обоје; разнолике хибридне просторе – као нпр. књижара/кафе/мало позориште/простор за живу свирку. У таквим живописним срединама, са сценама које се прелијевају на тротоаре, са столовима за ручавање, музичарима, продавачима, просјацима, глумцима и мноштвом пролазника у свако доба дана или ноћи.

Описујући такве средине, Флорида додаје да у таквим мјестима не постоји само једна сцена него мноштво; музичке сцене, ликовне сцене, филмске сцене, вањске сцене за провод. Ноћне и дневне сцене које све подржавају једна другу. Посјећена су и састајалишта високе умјетности, са скупим улазницама, а конзумирана је и масовна култура, као што су филмови и рок или поп концерти. Али за младе и креативне, култура на уличном нивоу је приоритет. Такође је потврђено да мегаломански стадиони и шопинг молови нису фактор који привлачи младе таленте.

Бања Лука има универзитет, као окупљалиште младих и образованих. То је одлична полазна тачка. Али шта је Бања Лука урадила да подсткане развој креативности код младих? Или да постане магнет за већ афирмисане таленте? На нивоу Града Бање Луке, израђен је докуменат у виду стратегије, под називом „Омладинска политика Бања Лука 2007-2011" ( може се погледати на линку http://www2.banjaluka.rs.ba/static/uploads/omladinskapolitika.pdf ). Написано је углавном остало мртво слово на папиру. Или нешто мало мање од тога.

Од завршетка рата, ситуација у сектору културе, за младе Бањолучане је ишла углавном са лошег на горе. Изузеци задњих година су биле недовољно бројне квалитетне изложбе и перформанси, и понеки концерт. И доказане институције, као што је Музеј савремене умјетности Републике Српске, или фестивал Демофест, муку муче са финансирањем. Након много натезања и прозивања у медијима, изгледа да ће власти ове године ипак подржати Демофест. Видјећемо у којој мјери.

Бања Лука има и Културни центар „Бански Двор". Из њега су још 1997. године избачени ликовни атељеи (у којима су млади бесплатно учили да цртају, сликају и вајају), а избачен је и џез клуб у којем је наводно још 1954. године свирао Квинси Џонс. О бифеу Банског двора, гдје се крајем седамдесетих свирао џез, нико више ништа и не говори. Да ли се ико сјећа бањолучког „Јесењег салона", респектабилне манифестације регионалних достигнућа ликовне умјетности.

Затворено је и популарно окупљалиште младих на Електротехничком факултету, КСЕТ, а малим кафићима, који су у недостатку бољег служили као мини-клубови за окупљање младих, ограничено је радно вријеме. Забавни живот Бање Луке је задњих година претворен у олигопол, којим управља, и на којем дебело зарађује, неколико моћних власника ноћних клубова.

Млади у Бањој Луци имају веома ограничене могућности за дјеловање.

Ако не пада киша, вече могу провести на улици. У супротном, могу да се проводе у неком презагушљивом, претрпаном и прескупом ноћном клубу. Ако желе да се баве спортом, могу да изаберу неки од загушљивих и влажних подрума у којима се углавном налазе бањолучки фитнес центри или мањи спортски клубови. То ће наравно морати да плате.

Они који би да се баве музиком, и одржавају редовне пробе, не смију ни да маштају о опремљеном простору за вјежбање. О омладинском студију за снимање да и не говоримо. Ако судимо по ономе што је понуђено бањолучким младим талентима, рекло би се да је загушљив, влажан и мемљив подрум најпожељније мјесто за боравак младог човјека.

Било да се ради о култури, спорту или вечерњем изласку. Постајући људи по подрумима, они су наша будућност. На младима свијет остаје!



Оставите одговор