Трагом сеобе Срба: Будимпешта и Сент Андреја

На спомен путовања из снова сви ће помислити на Париз или можда Рим. На Милано, или Амстердам.  Пише Јелена Деспот, Фото Немања Мочевић Град у којем сам ја при свакој посјети пронашла нешто што ћу вољети је Будимпешта. Ту, у близини, са великим утицајем Срба, наше кулутре и обиљежја, купила ме својом рустикалношћу, симпатичним улицама, […]

субота, март 29, 2014 / 07:55

На спомен путовања из снова сви ће помислити на Париз или можда Рим. На Милано, или Амстердам.

 Пише Јелена Деспот, Фото Немања Мочевић

Град у којем сам ја при свакој посјети пронашла нешто што ћу вољети је Будимпешта. Ту, у близини, са великим утицајем Срба, наше кулутре и обиљежја, купила ме својом рустикалношћу, симпатичним улицама, Дунавом и његовим мостовима.

Прва ствар без које посјета Будимпешти не би била могућа (или би била можда мање извјесна) је наша, српска, школа која се смјестила у престоницу Мађарске. У њиховом ђачком дому смо сваки пут проналазили смјештај и пријатну атмосферу, која нам ја за скроман износ новца омогућавала добар сан. Школа (а и ђачки дом) носи име по нашем познатом научнику Николи Тесли, а како сам тамо сазнала похађају је ученици из Мађарске, Србије, али и из Републике Српске. Једна од предности овог смјештаја јесте и та што је релативно близу и главне улице у Будимпешти – Ваци улице (мађ. Váci utca), а и Трга хероја (мађ. Hősök tere). Двије знаменитости које ћете сигурно жељети видјети уколико посјетите Будимпешту, а налазе се практично на различитим крајевима града.

Свима је већ добро позната ствар да се Будимпешта састоји од Будима и Пеште и готово сви становници посматрају овај град као цијелину састављену од ове двије области, па ћете тако неријетко ћути: „То се налази у Пешти“. „Или преко Дунава, горе у Будиму…“. Како год их називали и један и други дио овог града су мени били подједнако лијепи, и у сваком сам проналазила неку посебност вриједну дивљења и пажње.

Било да се одлучите за посјету Будимском дворцу (мађ. Budavári Palota), Тргу хероја, базилики Св. Стефана (мађ. Szent István), или можда познатој пијаци која се налази недалеко од средишта Ваци улице, нећете погријешити. Осим уколико није недјеља – тада пијаца не ради. Ако пожелите да пробате неко од традиционалих мађарских јела, нека то НЕ буде гулаш у Ваци улици. Био је на граници јестивости, а цијена је била астрономска.

Уколико путујете са нешто скромнијим буџетом, предлажем припремљену мађарску храну која се може купити на пијаци или можда посјету неком маркету којих у овом граду има на сваких стотину метара. Цијене кебаба су такође прихватљиве, али будући да нисам љубитељ, из прве руке вам не могу говорити о квалитету. Пријатељи који су јели су били задовољни. Сигурна сам да Мађари знају неке ресторане у којима можете јести пристојно за скромнији износ новца, али ми туристи и нисмо тако промућурни у туђем граду.

Као један од огранака Ваци улице своје мјесто у Будимпешти је пронашла и Српска улица (мађ. Szerb utca), са нашом црквом, и интернатом који се зове Текелијанум. Интернат је добио име по Сави Текелији, који га је изградио и бринуо о њему. Основан је са циљем да се у њему школују сиромашни али најбољи српски ђаци. И ту је такође могуће пронаћи смјештај који се налази у самом центру града (али једино током одмора када ученици нису у дому). Ми смо и ту пронашли дивне домаћине, који су нас након недјељне литургије радо угостили, почастили и испричали понешто о овом граду и њиховом животу у њему. Српска црква у Будимпешти је посвећена Светом Ђорђу, а наши домаћини су приликом наше посјете изнијели и највећу светињу коју ова црква посједује – мошти овог светитеља.

О историјским чињеницама и подацима о грађевинама у Будимпешти нећу писати, не зато што их не познајем, већ зато јер су путем интернета доступне свима, а по мени врло често непотребно преопширно излагане од стране турстичких водича и агенција. На основу својих искустава могу рећи да ми је много љепше било да сама откривам чињеница о објектима и улицама које ме интересују.

Будимпешта је позната и по мостовима, од којих је највише моје пажње привукао Сечењи мост (мађ. Szechenyi híd). Посебно када су посматра са Цитаделе и то нарочито ноћу. Као и у сваком великом граду када се упале свјетла све изгледа поприлично бајковито и романтично. Да ли због Дунава, или мостова, али мени ни један град није изгледао тако бајковито као Пешта посматрана из Будима. И мађарски парламент је нарочито живописан ноћу. Свакако још једна од грађевина коју не бисте смјели пропусти погледати приликом посјете.

Рибарска кула (мађ. Halászbástya) је још једно од познатијих обиљежја овог града. Она се смјестила у Будиму недалеко од Будимског дворца и са мјеста са којег се пружа величанствен поглед на цијели град.

Трг хероја сам посјетила и током дана, а и ноћу, у прољеће, али и у зиму. Наравно да је најљепши био ноћу. Због свих свјетала које се пале на колонадама, и једноставно због романтике коју ноћ носи у себи.

У непосредној близини овог трга је и познато љечилиште и спа центар – бања Сечењи (мађ. Szechenyi). Морам признати да приликом посјета Будимпешти нисам уживала у погодностима овог комплекса, али уколико вам вријеме буде дозвољавало, ви га свакако немојте заобићи. Људи који су били, кажу да вриједи. На самом Тргу хероја је и амбасада Србије. На путовању се причало да је ту зграду нашем познатом пјеснику Јовану Дучићу поклонила љубавница. Да ли је урбана легенда или истина, нисам провјеравала, али Дучићу скидам капу.

Оно што ми се није допало у Будимпешти су веома прљаве улице. Велики број бескућника који спавају свуда. Изненадило ме није, али је мало нарушило идиличну слику коју сам о овом граду изградила. Друга ствар коју сам запазила јесте та да омладина воли да се опија у ноћним изласцима. Није то ништа страно, нити чудно, нити ћу пропагирати неке високо моралне вриједности, али ми вјерујте на ријеч да је то и за наше стандарде много. Па је тако нпр. нормална појава да у недјељу ујутру у 10 сати сретнете неког пијаног омладинца који још увијек ужива у пиву док шета улицом. Мени је био симпатичан.

Када су у питању незаобилазни сувенири којима можете увеселити себи драге особе, препоручујем познате мађарске зачине, и паприке. У разним облицима и у маштовитим паковањима, а по повољним цијенама их можете пронаћи на пијаци коју сам поменула на почетку текста. У сувенирницама су готово дупло скупље, а практично су идентичне.

А ако се пак зажелите доброг провода и нечег необичног онда свакако посјетите Симпла бар (Szimpla Kert). Дефинитивно пуб какав нигдје нисам видјела. Поента овог бара јесте да изгледа као да је напуштен, а направљен је и декорисан старим, одбаченим стварима. Своје мјесто у бару смо сачекали сједећи на клупи какву можете да видите у нашим парковима. Чудно зар не? Оно што смо тамо видјели је поприлично тешко ријечима описати, а због шаренила обичним фотоапаратом тешко и забиљежити. Направљен у пролазу између двије зграде, али изузетно занимљив, живописан и што је најбитније са пристојним цијенама.

Уколико сте у Будимпешти дефинитивно немојте заборавити обићи Сент Андреју (мађ. Szent Andrea). Она је удаљена двадесетак километара од овог града. Свакако обиђите нашу православну цркву, она је уједно и средиште Будимске епархије. Прошетајте њеним уличицама до музеја марципана, и до шеталишта на Дунаву.

Како бисте нешто могли открити и сами, за сада толико, а фотографије нека објасне оно што је мени промакло.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *