Топ који ћути, прави велику буку

У хладној и снијежној ноћи, прије два дана (06.02.2014.) становници општине Козарска Дубица су имали прилику да премијерно погледају филм Топ је био врео, рађеном по истоименом роману Владимира Кецмановића. Сценарио и режију потписује Слободан Скерлић, а продуценти су "Балкан филм”, "Дрина филм” и РТРС.

Пише Синиша Тешановић

Већ помало „размажена” домаћа публика, навикнута на велики успјех, како они кажу – својих филмова (Турнеја; Непријатељ, Фалсификатор); имала је прилику да погледа један посве другачији филм. Намјерно сам избјегао термин – ужива у филму, јер у оваквом филму се не ужива. Овакав филм вас неће кисело или од срца насмијати као Турнеја или Фалсификатор. Нећете уживати у блиставој камери, монтажи и наизглед холивудској продукцији као што је то био случај у Непријатељу. Након што погледате овај филм, остаћете нијеми, попут „Малог” након експлозије у стану.

У питању је дјечак чији родитељи гину након што је граната са тамо неког брда убила његове родитеље. Тренутак прије тог чина, видимо велику зграду, неколико статиста и тмурно небо. Без звука. Тишина. Она гробна, језива. Она тишина коју су многи борци, али и многи људи добро осјећали и чули у рату. То је она тишина пред пуцњаву, гранатирање, битку. Пуцњава пред рат. Након почетног шока за главног лика у филму, а и за публику; чујемо шуштање, попут оног шуштања у ушима након детонације. Сличан ефекат је користио и Никита Михалков у свом филму „Дванаест”, да поентира једну од прича од својих ликова. У филму Топ је био врео, тај ефекат отвара филм и причу. Да сама експлозија не буде довољан шок за „Малог”, он убрзо види дијелове људског тијела. Једну ногу и једну руку. Довољно, па чак и превише за једног десетогодишњака у рату. У таквом стању, он узима стари транзистор којег не пушта из руку током цијелог филма. Транзистор који испушта тужне и језиве звуке умирања. Транзистор који нема музику ни пјесму, осим своје и дјечакове. Оне нијеме и заглушујуће. Убрзо га налазе комшије и уз буку у његовим ушима и слијепљеном крвљу испод носа и на уснама; односе га из тог стана. О њему брине „Хатиџа”, муслиманка и убрзо сазнајемо да је дјечак српско дијете покојних родитеља. Срећом или несрећом за кога? За њега сигурно не.

Велику хуманост једне муслиманке неке комшије то и замјерају. Забога, није дијете криво што је „Влах”, али кад већ јесте; пусти га (нек’ цркне). Тако говори једна, да је тако назовемо – дебела госпођа; која крметину не би јела, па макар цркла од глади. Наравно, једној доброј души као што је „Хатиџа” мора да буде неко насупрот њој. Протагониста и антагониста у једном малом дијелу приче која може да чини цијелокупно дјело.

Главни женски лик којег маестрално тумачи Анита Манчић, брине о „Малом” као о свом дјетету, па чак и више, боље и снажније. Ми, као публика, сазнајемо да је она мушко у кући, да има сина који би ускоро требао да буде пунољетан и који константно има сукоб са њом. Небитно да ли је у питању одлазак у склониште или код свог пријатеља, небитно да ли мора да једе. Увијек има сукоб са мајком која са невјероватном пожртвованошћу брине о дјечаку који је изгубио своју породицу. Њена љубав и њен мајчински осјећај је напушта у оном моменту када јој донесу тијело њеног умрлог сина.

Тада долази до изражаја невјероватно умијеће Аните Манчић која је тај дио одиграла за Оскара, што би се рекло. Емотивно, али не превише. Тужно, али, не карикатурално. Уз јаук и плач, али без суза. Бритко и оштро попут сјечива који је запарао многа срца у препуној сали Дома културе у Козарској Дубици. Њен лик траје до тог тренутка и онда се некако губи, нестаје, испарава. Међутим, то не треба да изненађује.

Можда највећи недостатак или највећи минус у филму јесу многобројни, па чак и сувишни ликови. Много прича је започето кроз већину ликова, а врло мало тих прича је завршено. Стиче се утисак да се жељело приказати цијелокупно Сарајево кроз ликове. Оно типизирано Сарајево које има своје музичаре (Лик „Дине”, који има акустичну и електричну гитару и бубњеве; као и музиканте који се појављују у филму); своје заљубљенике у фудбал, вјерске фанатике и истинске вјернике, алкохоличаре, макрое, мафијаше, војнике, ратнике, криминалце, хуманисте и многе друге које смо виђали или уживо или кроз многобројне филмове и серије настале у сарајевским филмским и тв продукцијама. Кад томе додамо чињеницу да су ријетки глумци успјели да савладају сарајевски говор, онда нам и то ствара необичну атмосферу и питамо се, гдје се то налазе ликови? У ничијој земљи? Свакако да јесу, али не због тога што глумци играју маестрално или шмирантски; већ због истините животне ситуације и режисера који то јако вјешто кроји и компонује у један велики бум. Онај исти попут топа кад опали.

Једини лик који има свој почетак, средину и крај јесте лик „Малог”, којег врло прецизно, јасно и концизно тумачи Станислав Ручнов. Осим њега, врло запажену ролу има и Мухамед Дуповац, који тумачи лик „Амера”. Њих двојица су пријатељи и пролазе кроз све недаће рата. Веома рано конзумирају цигарете, алкохол и умало да имају своје прво сексуално искуство. Врло рано се упознају са оружјем и препродајом дроге. Врло рано схватају да је блистава будућност пред њима. Блистава колико може да буде у ужасу рата. Осим њих двојице и „Хатиџе”, ликови и глумци вриједни помена су: „Ахмо (Никола Ђуричко), Никола (Славко Штимац), Мунавера (Бојана Маљевић), Салкан (Александар Стојковић) и донекле лик Труднице (Сандра Љубојевић)”. Ти ликови су епизодни. Појављују се тек толико да надограде главне ликове. Осим њих, у филму имамо плејаду сјајних глумаца који су ту, стиче се утисак; само да буду у филму. Што би рекли у нашем поднебљу:„Ћути болан, битно је да се појавиш. Од куд знаш кад ће неко да те види и пошаље у Холивуд”. То што имаш једну ријеч или једну реченицу или си окренут леђима док говориш; апсолутно нема везе. Битно је да си у филму. Међутим, то треба да иде на душу режисеру, а можда и продукцији.

За крај овог осврта на овај филм, треба истаћи његове највеће адуте. То је свакако камера, монтажа и наравно режија. Овај филм није комерцијалан. Овај филм је фестивалац. Овај филм можда понајбоље показује какву борбу води Тихомир Станић као продуцент и колико даје енергије, времена и свог умијећа за једну донкихотовску борбу. Један од највећих доказа некомерцијалности филма, јесте то што нема музичке пратње у филму. Свака емоција, сваки драмски, драматични или наизглед комични моменат у филму; није праћен музиком. Ту је остварена она чиста и брутална реалност.

Филм је нијем, као и лик „Малог”. Цијели филм је приказан из визуре тог лика. Наравно, то схватамо тек на крају филма и то је велики плус за сценарио, али и за режију. Филм је нијем попут топа који ћути, али који прави велику буку када опали. Бесмисао рата који се провлачи кроз филмове Турнеја и Непријатељ; исто тако је и овде поентиран на маестралан начин. То се види у сцени негдје на средини филма када „Ахмо” (Никола Ђуричко) тражи од неког Србина да пјева четничку пјесму; а када овај то уради, онда га „Ахмо” крвнички удара уз повике:„Јесам рек’о без четничких пјесама”?! Наравно, све је зачињено сочним псовкама. Исто тако, када „Мали” дође на српску (четничку) страну, тада неки српски војник тражи од неког муслимана (бошњака) да пјева неку њихову пјесму. Када тај то уради, онда га српски војници туку уз повике:„Јесам рек’о без балијских пјесама”?!

Тада „Мали” схвата да су му „његови” побили породицу. Он неколико пута пуца из топа, уз помоћ српског војника којег игра Борис Шавија за сваку похвалу. „Мали” пуца на своју зграду, на људе који су бринули о њему, пуца несвјесно, нијемо и престрављено. Када се српски војници „занимају” ударајући по ракији и по јадном пјевачу; главни лик овог филма окреће топ према српској страни и подиже га у небо. Топ је опалио. Завршило се све. Топовски хитац као највећа псовка, као највећа клетва и највећа опомена која је нама, народу са овог поднебља дубоко укоријењена у гене. Исто као и љубав и мржња према ближњем своме. Исто попут равнодушности која се прожима кроз цијели филм. Нијемо попут згаришта. Сиво и тмурно као небо и судбина свих унесрећених људи које је прогутао вртлог рата и које је неки врео топ, заувијек однио у неповрат.