Титов мали: Димитрије Војнов

Широке народне масе га памте по улози у филму „Тито и ја”. И то му је већ толико напорно, да је једном изјавио: “Када бих убио петоро људи, у новинама сигурно био наслов „Онај мали дебели из филма Тито и ја убио петоро људи””.

недеља, март 29, 2009 / 13:32

Широке народне масе га памте по улози у филму „Тито и ја”. И то му је већ толико напорно, да је једном изјавио: “Када бих убио петоро људи, у новинама сигурно био наслов „Онај мали дебели из филма Тито и ја убио петоро људи””.

Вријеме је да му запамтите име: Димитрије Војнов, некада један од најпрепознатљивијих филмских критичара Србије, данас све продуктивнији сценариста.

 

На питања о глумачкој каријери је престао да одговара. Али остаје довољно тема за причу: како је почео и зашто је престао да се бави филмском критиком, његов сценаристички деби филмом Ми нисмо анђели 3, актуелно стање српског филма…
 
Како се постаје добар и цијењен филмски критичар?
 
Критичар сам постао пре свега стрпљивим радом. Већ као клинац сам постао велики филмофил и акумулирао сам јако добро познавање филма. Међутим, то наравно није довољно за бављење критиком. Пре свега мислим да је јако важно развити способност анализе на више нивоа. То се стиче пре свега кроз читање. Затим, наравно, доста сам учио од старијих колега. На мене су јако утицали текстови Горана Терзића, Драгана Јеличића, Небојше Пајкића а лично ме је доста усмеравао и мој друг и нешто старији колега Александар Радивојевић. Друга ствар која је јако важна то је упорност, томе сам се научио у часопису „XЗ". Кад си млад критичар увек добијаш најмање занимљиве филмове, или оне који иду у незгодним терминима и мораш да покушаш да размишљање о незанимљивом филму преточиш у занимљив текст. Ја сам у томе био упоран и практично једини сам изградио каријеру од целе генерације која је почела да ради у исто време, баш због упорности. И наравно, мислим да ме је издвојило то што сам увек успевао да останем свеж и да се не понављам тако да сам се понашао као лутајући метак.
 
Гдје си све објављивао своје критике?
 
Почео сам да пишем филмске критике у неким школским листовима као што су „Излог" и „Култ". Професионално сам почео да пишем у часопису „XЗ" који је био култни чаопис моје генерације, уређивао га је Петар Луковић и ја сам га заиста религиозно читао од корица до корица и сакупљао све бројеве. Потом сам писао у таблоиду „Антена" затим „Блиц Неwсу". Највеће тираже и новинарску афирмацију сам стекао пишући у дневном листу „Курир" а јако лепо ми је било и кад сам писао за „Европу" где сам чак доспео и до уредничког борда. Као фусноте у мојој критичарској каријери стоје и радови за „Светигору" и „Плејбој". Мислим да сам за осам година рада као критичар постигао апсолутно све што се у овом послу може постићи у Србији и да сам се повукао када сам био на врхунцу. Неколико бројева часописа „Антипират" који смо уређивали Александар Радивојевић и ја, и у коме је писао крем наше критике, данас има колекционарску вредност у Београду.
 
Који је разлог што се сада не бавиш филмском критиком? Је ли то твоја коначна одлука, или још понекад нешто напишеш?
 
Моја последња критика била је критика за филм „Шејтанов ратник" са којим је моја генерација ушла у професионалну кинематографију, у априлу 2006, и тиме сам се пензионисао као критичар. Сматрао сам да је сада тренутак да с пређе са речи на дела. Пишем понешто за интерну употребу, на свом блогу или на Интернет Форумима, али у принципу се више не бавим репертоарском критиком. Понекад нешто напишем за новине али то су више текстови о феноменима и немају везе са актуелним биоскопским репертоарима.
 
Који твоји комади су постављени у позоршту?
 
Парадоксално, до сада су моји текстови у позоришту имали више успеха од филмских. „72 девице" је мој позоришни комад који је тренутно актуелан у београдском позоришту Дадов. Реч је о тинејџерској комедији која је наишла на јако добру реакцију млађе публике и то ме испуњава радошћу. Мислим да ће ова представа приближити позориште једној популацији која иначе није нарочито заступљена у нашем театру. То ми није први пут да неке нове људе доведем у позориште. То сам први пут урадио са својим комадом са треће године „Велика бела завера" који је постављен у Атељеу 212 и ево игра се већ три године, прошле године је био постављен и у Сарајеву у Камерном Театру. То је комад о последњим данима Курта Кобејна, и у театар је довео фанове рокенрола. Сматрам да је успех мојих позоришних текстова приличан парадокс пошто сам одувек био посвећен филму, а још ми је чудније што су моји позоришни текстови занимљиви и филмским редитељима.
 
Осим сарадње на сценарију за филм А3 Рокенрол узвраћа ударац, шта је од твојих текстова у плану за екранизацију?
 
Најближи реализацији је „Шишање" Стевана Филиповића са којим сам писао сценарио за овај филм о српским наци скинхедима и њиховој укључености у навијачке токове. Снимање је већ почело и то ће бити један амбициозан и атипичан филм. Иначе, по мом дипломском комаду „Бебина ноћ у граду" Срђан Драгојевић припрема филм „Шкартови", то је једна мрачна прича о пустоловинама двојице београдских порнофила за време бомбардовања 1999. Овај комад до сада није постављан на сцену.
 
Како напредује рад на филму „Доба невиности", такође по твом сценарију?
 
Од „Доба невиности" и даље имам очекивања иако смо спустили лопту са његовим припремама. Напросто нисмо успели да дигнемо тај филм на ноге после три године. И сада је време да покушамо нешто друго. Али „Доба невиности" је у међувремену постало нешто друго, симбол отпора српским филмским олигарсима, и настанак овог филма је започео настанак најрелевантнијег сајта о актуелним приликама у српском филму тако да ја од „Доба" очекујем да остане стожер наше борбе за Нови српски филм. У овом тренутку радим на неколико занимљивих пројеката.
 
Трећи наставак „Анђела" није добро код критике. Како је примати критике?
 
Критике мојих колега за А3 су углавном биле негативне, али сам у свакој уживао пошто је супер кад имаш прилику да се неко бави анализом твог рада. Мени је овај филм у сваком случају драг, мислим да је реч о дебију за низ младих аутора, не само редитеља Петра Пашића и мене, већ и директора фотографије Владана Јанковића, композитора Игора Перовића који је урадио изванредну музику, глумца Златка Ракоњца који је поред свега још и певао све своје песме. Нажалост, када су се острвили на нас како у време премијере, тако и после на прошлогодишњим филмским фестивалима по Србији, сви су занемарили да је ово један дебитантски филм и користили су га за поткусуривање у својим трвењима са Драгојевићем.
 
Каквом ти се чини данашња ситуација у српском филму?
 
Ситуација у српској кинематографији је пре свега јако узбудљива и радујем се што у овом тренутку могу да учествујем у њеном обликовању. Ја мислим да се налазимо у предреволуционарним данима, пошто се главни олигарси полако селе на телевизију пошто су опустошили српску кинематографију. Ја сам раније, док сам још сањао о уласку у кинематографију замишљао како ту постоји нека инфраструктура а онда сам схватио да је то једна празна љуштура којом владају потпуне незналице који се баве филмом само зато што су уноснији посли заузети. Међутим, у 2008. излази неколико филмова вредних пажње, наслови као што су „Чарлстон за Огњенку" Уроша Стојановића, затим „Београдски фантом" Јована Тодоровића, „Живот и смрт порно банде" Младена Ђорђевића, „Филм о Милошу Бранковићу" Небојше Радосављевича. То су све занимљиви наслови од којих много очекују и који могу донети свежину у наш филм.
 
Све више глумаца у Србији се почиње бавити продуцентским послом, доноси ли то домаћем филму више позитивног или негативног?
 
Улога глумаца у филмској продукцији је имала функцију у периоду Милошевићеве владавине када су се филмови паковали у потпуно ванинституционалним околностима и популарност појединих глумаца је омогућавала да филмови почну да се раде. Међутим, када су се токови кинематографије вратили у какве-такве институције, они су наставили са својим неконвенционалним приступима и непоштовањем институција. С друге стране, мислим да су понеки глумци који су постали продуценти заиста успели да се ишлифују и да сазре као продуценти, и увек се некако надам да ће заиграти неку конструктивнију улогу у опоравку наше кинематографије. За сада су те моје наде биле узалудне.
 
Гдје си тренутно ангажован?
 
Ја радим као драматург на Пинку, од тога живим и на тај начин сам самосталан и способан да се бескомпромисно борим за своје филмске пројекте, и за спас српског филма у целини. Наша борба за Нови српски филм је герилска, трајаће дуго, и на крају ћемо превладати, и јако је важно да обезбедимо материјалне услове да опстанемо у том периоду док се ствари не промене.
 
Како изгледа један твој типичан радни дан?
 
Раније сам писао ноћу, сада пишем преко дана. Тако да устајем негде око 10, два сата проводим на Интернету, размењујем информације, обављам текуће акције, а затим следи време за гледање омиљене серије чиме акумулирам енергију, па писање, и онда увече време за излазак, или играње игара на конзоли или филм. Мој посао је такав да ја стално радим чак и када ти се чини да не радим.
 
Последњи филм који си гледао је…?
 
Ја сваки дан погледам по један филм. То је радна дисциплина коју сам имао кад сам био критичар, и сада сам је очувао пошто мислим да је праћење онога што се дешава у послу важно за сваког драмског писца.
 
Истичеш да навијаш за Звезду, идеш ли на утакмице?
 
Навијам за Звезду али не идем на утакмице пошто су клуб преузели јако спорни људи, а с друге стране, и трибине су преузели људи којима фудбал уопште није важан. Некада је Звезда била разлог што се поносим тиме што сам Србин и Београђанин, и из сећања на та времена још увек себе убрајам у њене навијаче.
 
Биографија
Димитрије Војнов је рођен 29. августа 1981. године у Београду. Матурирао у Петој београдској гимназији и дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности као студент генерације 2004. године. Освојио Специјалну сребрну шкољку на фестивалу у Сан Себастијану 1992. године за главну улогу у филму "Тито и ја". Од 1998. ради као филмски критичар у дневним новинама и часописима, а из критике се повукао у прољеће 2005. Живи и ради у Београду.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *