Дани(ј)ел Симић

Такозвани Дани(ј)ел Симић

Недавно сам се други пут у животу појавио на РТРС, не рачунајући програме који су из области културе. Још од 2009. године.

понедељак, јун 27, 2016 / 14:19

И у области културе постоји политички кључ. Kога се воли и помаже, а кога не. Али, РТРС је једина која се културом мора бавити и на којој јој је резервисан простор новцем свих грађана. А културе има колико има. Па и мене западне која мрвица. Некад.

Што је то тако, тешко је рећи.

Наводно сам раније био дванаесто име на некаквој црној листи особа којима је дугогодишњи директор, Драган Давидовић, институционално бранио појављивање. Истина или не, заиста сам први (и посљедњи) пут промолио нос у уживу политичку емисију када је Давидовић смијењен. И то код Сарајлије Гвоздена Шарца, ваљда неупућеног у ове ситнолокалистичке бањолучке листе. Након брзопотезне смјене Рајка Радовановића опет ме нико није звао. А ни Шарчеве емисије више нема.

Замијенили су га Веселин Гатало и Мато Ђаковић.

И ви, као и ја, можете се запитати: Можда сам недовољно добар за критеријуме јавног државног емитера? Дозвољавам и ту могућност.

Ништа ту не би било чудно, па ни мени лично, да ме негдје од 2005. године у друштвенополитичке емисије ударних термина не зову готово све телевизије из Српске. Стога ми, опет лично, смета што сам у посљедњих пар година више пута угошћен на ФТВ1 и ФТВ2 (БХТ), него на јавном сервису државе коју сам тамо тако горљиво бранио. Поготово то да је држава и да треба да буде независна. Чисто сумњам да ће ме опет звати у Ефбих, али то ми ни не смета претјерано. Дође некако очекивано.

Оно што ми смета, јесте што оваквом уређивачком политиком чак и сам себи, ваљда, требам испасти неки непријатељ Републике Српске?

Очи стадоше, гаће спадоше

Зато ме је позив да дам изјаву за Печат, поводом лажи исламистичих ратнохушкача из Ефбиха и њихових домаћих слугу, још и више изненадио. До одређене мјере и обрадовао. Ако ништа, бар није дошло до земљотреса, поплаве, пожара, или пада вјештачког сателита на зграду РТРС. Рачунам да нико није ни без посла остао. Нити ће.

Оно што се јесте десило, моја је невјерица. Све сам могао вјеровати, али да се и то може дешавати, никако.

Не то што су ме звали у Печат, јер сам ја ту причу и покренуо. Ових дана сам обратио пажњу на информативни програм РТРС. Без обзира што телевизије већ одавно слабије гледам него просјечан грађанин Српске, установио сам да је готово редовна појава да се коалиција партија окупљених под вођством СДС назива "такозвани Савез за промјене".

Раније сам то примјетио у дневнику, али у највама спикер обично каже "тзв. Савез за промјене поново обмањује јавност… рекао је тај и тај функционер СНСД, ДНС, СП, аналитичар…

Конкретан доказ

Но, знате као то бива са принципом рекла-казала. Мени су то исто многи рекли да су видјели. Односно чули. И без обзира што им можда вјерујем, није то то. Зато, под пуном правном и моралном одговорношћу јавности тврдим сљедеће:

У Дневнику РТРС од 05.06.2016. у 22:30, спикерка Биљана Кнежевић чита вијести и изговара: "тзв. Савез за промјене најавио протесте…".

Значи ја свједочим да се то збило. Хорорни сценарио у којем јавни РТВ сервис плаћан новцем свих грађана Српске, у редакцијској најави, без цитирања управног говора политичког субјекта којем су пристрасни, лично као институција назове један политички савез такозваним. Зовите ме на суд слободно, поновићу то под заклетвом.

Наставио сам у запрепаштењу пратити исти програм, и када је најављена вијест дошла на ред, испоставило се да то никако није случајно. Опет се казује из уста саме Радио-телевизије Републике Српске: ТАКОЗВАНИ Савез за промјене!!! И за најопрезнијег нема двојбе да је то учињено намјерно. Да није ријеч о грешци.

Кога је брига?

Зашто тек сад то пишем? Питаће се сви читаоци у посједу кичме. Или барем мало(г) мозга.

Чекао сам да видим да ли ће они који су тиме директно оштећени реаговати. При том не очекујући вајкање о непоштивању закона по приватним телевизијама за сопственим појасом, већ о тужбама пред судом ове државе слободних људи по имену Српска.

Кад оно ништа.

Онда сам се обратио и неким представницима за штампу странака чланица СЗП, и у приватним разговорима су ми потврдили да знају за то. И ја сам им дао конкретан доказ.

И опет ништа.

Е, па да вам кажем одговор на поднаслов – у том случају је мене брига.

Звани и незвани – ако не реагујете – бићете такозвани

Заболи ме брига што ће полтронократија у врху РТРС преко ове изјаве доћи до оправдања, да ја као оснивач Фронтала јесам политички непријатељ (тзв.) коалиције СНСД-ДНС-СП. И да зато не требам гостовати у њиховом програму. У СЗП најбоље знају колико сам ја члан неке од њихових странака.

Пишем ово из другог разлога. Ако се на ово јавно не огласим, а оглашавам се у животу своме повремено, онда више нијесам достојан да ме било ко зове у програм. Па ни Фронтал. Ако се не огласим, испашће да смо сви у овој држави на нечијој страни.

Нико на страни разума.

Телевизија коју финансира држава је по самој својој природи пристрасна ка држави. Свугдје у свијету. Али ка држави! Не ка странци или коалицији која тренутно води државу. У капиталистичком друштву, које има законе о слободи изражавања, потпуно је нормално да имамо приватне телевизије које заступају политичке опције својих финансијера. Управо зато МОРА постојати државна телевизија са минимумом професионализма, да би грађани могли да добију барем мало објективну слику, у односу на приватлук.

Има ли дна?

Они који се страхом од губитка посла или немогућношћу да га нађу, ваде на то да се срозавају на најниже гране новинарског позива, немају никакво оправдање. Ако овако не можете, нађите неки други посао. Немојте се понижавати.

Свим људима од части, а посебно струковним удружењима и онима који се боре за слободу ријечи и мисли, упућујем позив да се и они огласе. Што прије, јер се ово тиче саме сржи онога што нас чини слободним људима.

Најновијим господарима црних листа поручујем, да ако ме икада буду зовнули да гостујем на националној тв-кући, да ћу се као дугогодишњи борац за Српску са поносом одазвати. Али да ћу инсистирати да ме потпишу као – такозвани Дани(ј)ел Симић.

Једино тако ћемо бити досљедне уређивачке политике.

И ви, и ја.



9 КОМЕНТАРА

  1. „Ovim putem vas molim da postanem institucija“
    -Reče Danijel i priznade da nema pojma o čemu priča.

    Ustvari, svako koga iole briga za zemlju u kojoj živi zna da se na RTRS.u evo skoro godinu, kao obavezna floskula uobičajilo „Takozvani Savez za promjene“. Smiješno je u svemu tome do koje letargije su mozgovi dovučeni da je čak vlasniku informativnog portala trebalo ihejhaj vremena da mu mozak registruje tu činjenicu.

    Što me vraća na vrijeme iskopavanja Tomašice o kojoj na portalu na kojem pišu novinari kojima do lokacije najveće masovne grobnice treba najviše pola sata automobilom, nisu ni rječju spomenuli preko tri mjeseca, a zatim se riječ Tomašica tek tada (a pratio sam) pojavila u Danijelovom tekstu.

    Možda ipak stvarno nije u pitanmju namjera nego očigledna nesposobnost da se suočiš sa činjenicama.
    Što je još davno uočio Bogdan Bogdanović u prvim danima nesputane velikosrpske mobilizacije u svom pismu nakon 8. sjednice.
    Stvoren je parajezik, parajezik u kojem je uračunata intelektualna nezrelost onih kojim se obraća. Sve tu dobija ideološki atribut i prefiksima se zakucava u glavu sakrosantna istina.

    BIVŠA Bosna i Hercegovina, TAKOZVANA ARBiH, NELEGALNI Haški sud, NELEGITIMNO Tužilaštvo, NAMETNUTI Sud, ISLAMIZIRANA braća, BOŠNJAČKI jezik, NARKOPARADRŽAVA Kosovo, KRIMINALNA Crna Gora,RATNOHUŠKAČI iz FBiH, ALIJINI Srbi, NEVLADINIĆI…

    Samo su prvi primjeri pravila koja mi padaju na pamet, a koja su se u javnom prostoru u Republici Srpskoj uobičajila kao samopodrazumjevajuće pravo da se drugoga titulira kako god ti je ćejf i to se tretira kao pravo.
    To je i razlog zašto Danijelu ovo TAKOZVANI nije ranije zaparalo uši – on se tim parajezikom koristi neprekidno i desilo se da mu je zasmetalo samo parcijalno.

    Da se još jednom podsjetim na onaj tekst u kojem je „nevladiniće“ prozivao za „nesrpska imena“.

  2. Potpisujem se ispod češnjakovih navoda.

    Ja sam taj fenomen sebi objasnio na sljedeći način: nemamo mi u ovakvoj BiH drugih ambicija osim da preživimo, nekako preteknemo. To puko preživljavanje nam je jedini cilj. U takvim zlim okvirima i uskim pogledima i ne može se dalje od „takozvanog“.

    Zašto se CZP ne buni? Vođeni su idejom da je i loš piar, dobar piar. Bolje da ih u Dnevniku pomenu kao tzv nego da ih nikako u usta ne uzimaju.

    1. Griješite kad mislite, da, kad je neko bezobrazan, je to stil ili poseban ukus. Simić se samom protivriječi i pokušava da bude veći četnik od četnika

  3. Kao prvo želim da pozdravim drge Frontalovce!

    U posljednje vrijeme rijetko komentarišem teme na ovom portalu, no i dalje pratim dešavanja – šta uključuje i komentare osoba kakve sam upamtio kao nekoga čije mišljenje valja čuti.

    No, Danijelova „žalopoljka“ me je ponukala da ga ovako javno i pred Frontalovcima upitam šta je razlog da uredništvo Frontala stavi mene na „crnu listu“ zabranjenih autora? Najmanje 50 tekstova poslo sam redakciji u zadnjih 6-8 mjeseci i niti jedan nije objavljen, pa sumnjam da i u ovom mediju postoji „crna lista“.

    Možemo ovo tumačiti i kroz nekakve uredničke standarde, no, nepobitno je da su svi ti tekstovi objavljeni na portalima sa mnogo većom posjećenošću ili sa mnogo većim rejtingom od Frontala. Manje-više većina eksjugoslavenskih medija vezana je za neku političku opciju, tako da mi se urednici jave i obavijeste me kako moj tekst ne mogu objaviti zbog podrške ovom ili onom prozvanom pojedincu ili političkoj opciji, no to ne znači prekid saradnje. Primjera radi pojedinim uticjnim beogradskim sajtovima (nacionalnim) ne šaljem kritičke tekstove o Dodiku, no šaljem ih druhima kakvi nemaju sličnih ograda.

    Uglavnom, nije teško provjeriti činjenicu da preko 10 prilično popularnih elektronskih medija redovno i neselektivno prenose moje tekstove, te da iste (u zavisnosti od teme) preuzimaju brojni portali. Istina da u Srbiji mnogo bolje prolazim nego u mom najbližem okruženju, a zbog čega je tako valjda znaju urednici poput Dani(j)ela.

    Na kraju želim istaći kako mi nije namjera da se namećem ili šta već, nego me je Danijelov tekst prosto motivisao da ga pripupitam u čemu je problem. To da su moje tekstove sa Frontala preuzimali brojni mediji (tako sam sa brojnima i uspostavio redovnu saradnju) naprosto je činjenica. Potom, činjenica je da su moji tekstovi na Frontalu imali odličnu posjećenost i komentarisanje, i to uredništvo odlično zna. Smatram da elektronski mediji u pravilu streme ka što većoj posjećenosti, pa mi je nekako iracionalno da Frontal odbija saradnju sa autorom kakvog publika voli ili ne voli, ali ga redovno prati. Znači, postoje neki drugi razlozi ovakvog ponašanja uredništva Frontala… Nekako mi je neprijatno zbog čega sam „udaljen“ bez ikakvog objašnjenja (bar nečeg u domenu elementarne kulture), a posebno zbog toga što je u pitanju portal za koji sam posebno emotivno vezan.

    U svakom slučaju Frontalovcima i uredništvu Frontala želim sve najbolje na ličnom i poslovnom planu!

    S poštovanjem,

    Borislav Radovanović

  4. Što sam stariji sve sam blentaviji.Spominju Nacije i narodnosti. Religije i religijoznosti, Teritorije i teritorijalnosti. Bratstvo i brotoubillaštvo. Agresore i agresoriste, napadače i branioce. I sve bi to bilo lepo samo što to ne stavljaju na pravo mesto,.kako u govoru tako i u pisanju. U toj KONFUZIJI ZABORAVIŠ I KAKO SE ZOVEŠ, A NE O ČEMU JE REČ. Na kraju se ispusti ime MENTORA. PLAĆENIKA. Da li slučajno ili namerno.? Svi to rade. I prave se ŠERETI.

Оставите одговор