Такозвана реформа кривичног законодавства

По дефиницији, граница човјекове слободе јесте слобода другог човјека. Док год дјеловањем не угрожева другог појединца, индивидуа има право да се понаша како жели.  Пише: Милко Грмуша Наравно, ово начело односи се на либералне заједнице, и једно је од најзначајнијих тековина француске револуције из 1789. године, које је потом прихваћено од стране свих земаља западне […]

недеља, март 7, 2010 / 11:03

По дефиницији, граница човјекове слободе јесте слобода другог човјека. Док год дјеловањем не угрожева другог појединца, индивидуа има право да се понаша како жели.

 Пише: Милко Грмуша

Наравно, ово начело односи се на либералне заједнице, и једно је од најзначајнијих тековина француске револуције из 1789. године, које је потом прихваћено од стране свих земаља западне Европе и сјеверне Америке, као и у многим другим државама свијета. Међутим, уколико појединац прекорачи границе те своје слободе, односно уколико повриједи слободу неког другог, тада ће због тога одговарати.

Држава је та која осигурава истрагу недозвољеног дјела, води поступак у којем доказује учиниочеву одговорност, те напослијетку, уколико ту одговорност докаже и суд казни учиниоца, осигурава примјену те казне.

Апстрактни историјат

На тај начин избјегло се да сам(и) оштећени узме (узму) правду у своје руке, а држава је добила дужност да објективно и дослиједно проводи заштиту заједнице од криминалитета. То је представљало значајан цивилизацијски помак у односу на ранији период, јер се и у овој друштвеној и правној области обезбједила примјена општих принципа на којима је нови систем био утемељен, а посебно начела законитости.

Одлучујући потицај развоју новог и дефинитивном напуштању концепција старог, феудалног кривичног права, дала је класична школа, са својим основним тезама о законитости и једнакости у кривичном праву, апсолутно слободној вољи човјека која проистиче из његове слободне природе, систему фиксираних казни у јасним и прецизним законима, те укидању судске арбитрарности у кривичном правосуђу.

Основна сврха кажњавања по класичној школи била би генерална превенција, односно давање врло јасне поруке евентуалним делинквентима каква их судбина очекује уколико остваре кривично дјело. Са строгим казнама и ефикасним системом гоњења и суђења, постигло би се да се много мање људи усуди да изврше неко недозвољено понашање. Основ оваквог резоновања класичари су налазили у чињеници да је човјек слободно биће, из чега нужно произилази и да је одговоран за своје поступке.

Свако ко изврши кривично дјело мора да одговара за исто, јер је његовим извршењем индиректно пристао и на санкцију која је за то дјело прописана. Ублажавања казне су била изузетно ријетка, просто због већ поменутог система фиксираних казни, који је судији онемогућавао да произвољно одређује врсту и мјеру казне учиниоцу чија је одговорност у кривичном поступку утврђена.

Човјек није слободно биће?

Реакција на ову концепцију кривичног права била је италијанска позитивна школа, са Енриком Феријем као главним представником. По Ферију, човјек није слободно биће, па, према томе, ни кривично дјело није одраз његове слободне воље, чије постојање Фери такође негира. Сљедствено томе, не постоји ни морална, већ друштвена одговорност учиниоца кривичног дјела, јер његов недозвољени акт није његов лични и аутономни чин, него је послиједица и различитих егзогених фактора.

Овакво негирање слободе човјека није никакво чудо, јер је Енрико Фери био један од двојице оснивача Италијанске социјалистичке партије, инспирисан марксистичким друштвеним концепцијама које су значиле негирање система вриједности либералне заједнице. Позитивисти су оптуживали класичну школу да је одговорна због пораста криминалитета, али нису видјели, или нису хтјели да виде, да је пораст случаја криминалног понашања био у директној сразмјери са порастом броја становника, а не са кривичном политиком класичне школе.

Ипак, услијед утицаја ове позитивне школе, у већини држава кривично законодавство је „реформисано“, а најважнија особина тих нових законодавстава било је ограничење аутономије човјека, који је одговорност за своје поступке сада дијелио са генетиком, друштвом и климом. У државама у којима су комунисти дошли на власт аутономије човјека више није нити било.

Какве су биле посљедице?

Ако се ствар посматра у ширем контексту, а не само у оквиру кривичног права, једини резултат социјалистичких режима јесте дегенерација и перверзно модификовање либералног система. Социјализам је успјешно пропао у свим тоталитарним државама, изузев у још неколико, у којима је попримио толико капиталистичких карактеристика да је уопште питање да ли је ту још увијек ријеч о социјализму, ма какве теоретске школе. Оно што је, међутим, далеко битније, јесте да су традиционалне либералне државе, САД и државе западне Европе прије свих, практично напустиле либерални систем вриједности.

У њима је данас улога државе све доминантнија, док се слобода појединца перманентно сужава, и на пољу чисто индивидуалних и на пољу економских слобода. Држава прописује све већи број пореза, мијеша се у све друштвене области, оснива државне монополе, а све под изговором заштите људских ( прије свих, социјалних) права, борбе против тероризма и слично.

Либералне концепције Адама Смита све је мање и у самој Енглеској, а у другим државама да се и не говори. Слобода појединца је квантитативно и квалитативно ограничена, и не треба сумњати да већина бивших либералних држава већ има карактер тоталитарних система, или је на најбољем путу да га стекне.

Колико блага казна може бити

Кривично право само прати тенденције тог ширег друштвеног контекста. И у њему је данас углавном дослиједно спроведен принцип неаутономности човјека и његове воље. Досљедно томе, казне у кривичним законима се прописују у најширим размацима, да би се судијама могло омогућити да сходно свом нахођењу изрекну „одговарајуће“ казне делинквентима.

Ти размаци су одређени законским минимумима и максимумима, било посебним (за одређено кривично дјело) или општим (за сва кривична дјела), при чему су минимуми одређени толико ниско да се не види било каква сврха да се учиниоци уопште и кажњавају, а природа максимума је детерминисана чињеницом врло често елиминисане смртне казне ( дуготрајне казне затвора иначе се врло ријетко изричу, а и кад се изрекну, касније се најчешће ублажавају).

Неоарбитраризам судија у поступку

Дакле, када се констатују чињенице да је данас у кривичном праву углавном фактички поново успостављен систем арбитрарности судија. Неједнакости у кривичном праву, јер се учиниоцима за иста кривична дјела изричу различите санкције, или различита мјера санкција.

Кад се има у виду огроман значај особа без икаквог правничког образовања уопште, а камоли кривично-правног, што се прије свега односи на различите медицинске вјештаке у кривичном поступку, јер, заправо, они данас одређују судбину делинквента, а не судије. Најважније, динамика пораста криминалитета је данас бржа него икад. Сразмјера пораста броја кривичних дјела и становништва више није директна, за шта су Србија и Република Српска најбољи примјери, јер у њима постоји негативан природни прираштај, а број кривичних дјела сваке године рапидно расте.

Тако је више него јасно, да је одступање од концепције класичне школе кривичног права реално значило корак уназад, а никако некакав напредак. Најодговорнији за овакве катастрофалне промјене кривичног права су позитивисти и сви они који се ослањају на њихове теоретске поставке, који ни данас не схватају погубност својих концепција, као и законодавци, који не само да и даље толеришу позитивистички приступ у кривичним законима, него га и даље афирмишу, вршећи промјене тих закона у правцу даљнег одузимања слободе човјеку.

Излијечена неурачунљивост

Погрешно сматрају да ће се тако доћи до смањења стопе криминалитета, што је, наравно, сулудо- људи се све чешће и лакше одлучују на криминално понашање, јер им је јасно да ће врло лако, уколико уопште и буду доведени пред суд, моћи доказати да су жртве друштва, несрећног дјетињства или уз неку другу бесмислицу коју данас судови прихватају.

Тако постоје случајеви да човјек који је заклао своју супругу и комшију буде пуштен на слободу послије само осам година проведених у посебном психијатријском одјељењу једне здравствене установе, иако је још у тој установи пријетио да ће по изласку на слободу опет неког заклати. Какогод, „стручни“ вјештаци су нашли да је та особа „излијечена“, односно да су поремећаји због којих је извршио прва два убиства „отклоњени“, и да више од њега „не пријети опасност“, и убица се данас слободно шеће по Републици Српској.

Поставља се питање: да ли ће постојати било каква врста одговорности господе вјештака уколико овај монструм поново некога закоље? Одговор је, нажалост, суморан- чак и да овај изврши масован покољ, нико од стране његових „стручних“ ослободилаца не би се морао ни почешати по глави.

Како ОХР реформише законодавство

Такозвана реформа кривичног законодавства, која је у Републици Српској извршена 2003. године, практично је онемогућила било какву успјешну борбу против криминалитета. То јој је, напослијетку, и био циљ- она је наређена од стране окупацијског ОХР, који је био суштински законодавац, а домаћи политичари су само слијепо извршили задатак својих налогодаваца, ни сами не знајући каква погубна законска рјешења су усвојили.

Истина је да се са таквим кривичним законом не може успјешно заштити држава од криминалитета, па чак и да је правосуђе идеално, а оно је код нас далеко од тога. Овом „реформом“ стварно је омогућено страном и домаћем прљавом новцу да се легализује кроз квази-улагања у наша предузећа, да би се иста убрзо продала и окренуо брз, лак и огроман профит, без страха од евентуалног кривичног гоњења, као и окретање наше омладине криминалу као најпогоднијем, или чак и једином начину да се дође до прихода- дугорочне послиједице оваквог стања несагледиве су.

У Републици Српској остварен је несвакидашњи парадокс- реформу кривичног законодавства и правосуђа уопште провели су криминалци, или како један угледни судија рече: „друге државе имају мафију, код нас мафија има државу“.

(Аутор је текст написао прије неколико година, али одлично улази у контекст недавне пресуде за убиство Бранислава Гарића. Још много сличних случајева пролази непримјећено, због нижег профила који носе имена жртава)

 

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *