Тадићев глас разума и мирна Босна

На почетку морам направити један лични увод, како бих разјаснио позадину својих теза. Наиме, годинама увиђам да ми се не свиђају ставови из Београда, Бања Луке и Сарајева. Наравно да мрзим сваку колективизацију, те да сам свјестан да претходном реченицом поједностављујем и колективизујем мишљења из три града, што није баш коректно, али ће ме добранамјерни […]

недеља, јун 28, 2009 / 11:12

На почетку морам направити један лични увод, како бих разјаснио позадину својих теза. Наиме, годинама увиђам да ми се не свиђају ставови из Београда, Бања Луке и Сарајева.

Наравно да мрзим сваку колективизацију, те да сам свјестан да претходном реченицом поједностављујем и колективизујем мишљења из три града, што није баш коректно, али ће ме добранамјерни читаоци схватити шта тиме желим рећи. Београд, Бања Лука и Сарајево имају нека шира политичка значења и са собом носе неке симболике, па ћу у том смислу баш њих користити.

Увијек ми нешто запара уши кад чујем претежна размишљања на неку тему из три града, јер ми се чини да има доста претјеривања, предрасуда, емоција, злонамјерности, кривих логика и резона, те популизма, а нарочито кад се из једног центра оцјењују други и тако у круг. Годинама размишљајући да можда немам неки фелер, јер много озбиљних интелектуалаца с једне, друге или треће стране излази са неким тврдњама, а мени се учине као паушалне и нетачне, јер како је могуће да они то не схватају, питам се! Онда сам ја схватио једну специфичну околност, која је мене довела у позицију да резонујем на другачији начин, а да ње дуго времена нисам ни био свјестан. Да ли боље сагледавам ситуацију од озбиљних мислилаца из три града или не, то ће вријеме показати, али да ми је угао другачији, то сам сигуран.

Родјен сам и одрастао, гдје и данас живим, у Рудом, једном малом руралном мјесту на самој граници БиХ са Србијом. У односу на Београд, Сарајево и Бања Луку, Рудо је мало мјесташце, па могу слободно рећи да је скоро па село. У том смислу сам ја човјек са села, што наравно има своје предности и недостатке. Сљедећа битна ствар је да се мој отац, родом из Србије, доселио у Рудо, гдје је упознао моју мајку, оженио се и остао ту да живи.

Тако је цијела моја фамилија с очеве стране у Србији, а има их Бог дао пуно, па нема мјеста у Србији гдје немам неку фамилију. С мајчине стране је пола фамилије у БиХ, а пола по Србији, јер се Срби из источне Босне традиционално одсељавају у Србију. Ја сам се родио у Прибоју у Србији, јер у Рудом није било породилишта, тако да извод из матичне књиге рођених вадим у Прибоју, гдје такође одувијек имам држављанство Србије по оцу, а имам држављанство БиХ по мајци.

У Србији и Београду сам провео мјесеце и године, што студирајући, што радећи, што туристички, тако да добро познајем људе и менталитет. С друге стране, Срби из Рудог никад нису гравитирали Сарајеву, чак и прије рата су били окренути Београду, док су Бошњаци из Рудог више гравитирали Сарајеву, а не Београду. Ја сам се међутим после рата, ваљда из радозналости, почео интересовати за Сарајево, због свих тих прича о рату и стравичних дешавања.

Брзо сам увидио да ја из Рудог, као оснивач и предсједник једне омладинске организације, још 98.године, немам шта друго него се везивати за Сарајево. Све што се треба пословно завршити могу једино у Сарајеву, јер ми је то близу, а и мноштво разних институција је ту. Тако да сам у задњих 11 година тако интензивно присутан у Сарајеву, па мислим да није промакла ни једна седмица да нисам дошао до Сарајева на какав састанак или онако необавезно.

Бања Лука је од мјеста мог становања поприлично далеко, па морам признати да нисам био тако често као у Београду или Сарајеву, али чини ми се довољан број пута, ево рецимо једно седамдесетак одлазака, што је опет солидно за стицање осјећаја блискости и разумјевања.

И сада кад се осврнем на ову околност, ја заправо могу рећи да сам јако близак са Београдом и Србијом, са Рудом, Бања Луком и Републиком Српском, са Сарајевом и Федерацијом БиХ, те Босном и Херцеговином у цјелини. Могу слободно рећи да добро познајем и разумијем и људе и логику у сва три града, да волим Сарајево, да волим Бања Луку, да волим Београд, Рудо да не помињем.

Чини ми се да ми је мозак подјељен на три цјелине, а свака од њих обрађује и осјећа јавно мњење БиХ, са све Федерацијом и Републиком Српском, те Србијом. Па чак и то константно моје кретање измедју Рудог, Сарајева и Бања Луке, те Прибоја и Београда, не дозвољава ми да потпаднем под утицај само једне јавности, већ се оне врло често на дневној бази сударају и сукобљавају у мојој глави.

Често ми се деси да прије поласка из Рудог у Сарајево (удаљеност 130 км) свратим на кафу у један од три руђанска кафића, па ту причам с неким о политици рецимо, па онда проведем 2, 3 сата у Сарајеву на неким политичким састанцима, а онда увече по повратку из Сарајева одем до Прибоја (удаљеност 20 км) на вечеру, па с пријатељима из Србије коментаришем неке догађаје.

У случају да се десио неки важан догађај тог дана, ја онда слушам три верзије тог догађаја у једном дану, а то ми се тако често дешава да сам почео разумјевати логику једних, других и трећих, те постати сензибилан за те три јавности. Имајући у виду да се срећем и са политичарима и са обичним људима на свим странама, онда се додатно појављују корелације између доносиоца одлука и оних који то само препричавају, па кад ми се то све укрсти у глави у једном дану, онда ми постане јасно зашто ми се јавља ”чудан угао” посматрања и процјењивања ситуације.

Е сад, напокон да се дохватим Тадићеве посјете из наслова, јер бих требао на примјеру показати ово што напричах у подужем уводу. Да прво кренемо од чињеница. Тадић је изненада посјетио Бања Луку, након што је Инзко поништио закључке Народне Скупштине. Одржао је састанак са представницима парламентарних странака у РС-у, и то само са оним са српским предзнаком. Након састанка је рекао да подржава суверенитет БиХ и Дејтон, да подржава све оно што се три народа договоре, да је Инзков потез недемократски, да сугерише Републици Српској да њен одговор на Инзков потез буде легитиман, итд.

Већина лидера из Сарајева је напала Тадића да је дошао мимо протокола, да су закључци били по налогу Београда, да је то чин непоштивања БиХ као државе, да је Тадић исти као Милошевић и Ћосић, само да користи друге методе, да је Република Српска колонија Србије, да се мијеша у БиХ послове, итд.,итд.

Већина лидера из Бања Луке то представља као подршку Србије закључцима, као подршку Додику да настави започето, најављују се велике борбе пред Уставним Судом, осуђује се Инзко жестоко, проглашава се Инзкова одлука задњим кориштењем бонских овласти, итд.

У Србији има и једних и других мишљења, зависно од позиције на политичком спектру, од личних анимозитета, од удодворавања бирачима и разних других разлога за осуду или подршку, али углавном за унутрашњу политичку употребу.

Ја се не бих сложио ни са једним од три претежна мишљења, а ситуацију посматрам на сљедећи начин:

Народна Скупштина РС-а је направила страшну грешку са усвајањем закључака, јер је ПИК одлучио да су закључци антидејтонски, па их је кроз Инзкову одлуку поништио. С обзиром да је Инзко овлаштени тумач Дејтона, па се његова ријеч пика у оцјени усклађености закључака са Дејтоном, онда можемо констатовати да ће 99% страног фактора по аутоматизму прихватити став да је Република Српска покушала да сруши дејтонски споразум, а међународна заједница обожава кад се неко сам представи да је лош дечко, онда се лакше уједине око циља кажњавања лоших момака. Само ова чињеница говори да је одлука НСРС страховита грешка. РС се полако намеће као реметилачки фактор у региону, и то у очима оних који су моћни.

Додик је већ изјавио да ће РС објаснити свима да то није тачно. То значи да си себи са закључцима без икакве потребе направио страшно велики проблем, па сад мораш нешто објашњавати и доказивати. А доказати и објаснити нешто околини никад нико није успио у приватном животу, а камоли у политици. Зато се логично и намеће питање, зашто си уопште убацивао те закључке у игру, те која је сврха свега тога била? Да Додик стварно иде ка независности РС-а, онда би се требао понашати као Тачи, а то значи удри шта си наумио, истрпи све ударце на том путу, па шта буде.

Али овако, пошто Додик само симулира кораке ка независности, а то значи доводи у заблуду бираче ради својих изборних циљева, онда су ови закључци само метак у празно са потенцијално тешким посљедицама. То је као да турираш машину док је мјењач у леру, производиш заглушујућу буку, препадаш и скрећеш пажњу околине на себе, али за џаба, ауто стоји у мјесту, а машина ће убрзо бити подерана, а и полиција ће ти написати казну за ремећење јавног реда и мира. Ови закључци НСРС-а су исто тако беспотребно додавање гаса у леру, гдје ће некад неки ”полицајац” кад буде припремао пријаву за Републику Српску, ове закључке искористити као крунски доказ за кривицу. Због свега мислим, да би сви они који не воле Републику Српску требали задовољно трљати руке и захваљивати се до неба Додику и компанији што су направили такву глупост и кардиналну грешку са већ чувеним закључцима.

Знам да је Тадић свјестан ове кардиналне грешке, те да није тачно ни оно што изјављују Комшић и Силајџић с једне, као ни Додик с друге стране. Мислим и поуздано знам да је Борис Тадић хитно дошао у Бања Луку да смири Додика и компанију и да им каже да престану са жестоком реториком, конфронтацијом и другим непромишљеним потезима.

На бази обећања које је Тадић дао Бајдену да ће Србија бити фактор стабилности у региону, те хитне ”молбе” коју је Бајденов посредник пренио Тадићу у вези обавезног смиривања Додика, Тадић се и одлучио на хитни састанак у Бања Луци. Јасно им је рекао да спусте лопту и рекао им да ће Србија у наредне три године толико ствари направити на европском путу, да је више никад ни једна влада неће моћи вратити назад. Такодје им је рекао да је глупост са таквом реториком и поступцима очекивати да ће ОХР икад отићи, те да Србија признаје БиХ. Управо супротно, садашње понашање ће само појачати потребу за ОХР-ом.

Након састанка, Тадић је у јавности изјавио очекиване ствари, које у ствари ништа не значе, јер то ваљда тако иде у крупној политици. Рекао је да је Инзков потез недемократски, чиме јавност може да стекне утисак да Тадић подржава некакву разградњу Дејтона, а у ствари је то флоскула. Заправо, сама институција Високог представника је недемократска с аспекта гласања народа и демократског бирања доносиоца одлука, али је то легално и легитимно по Дејтону, иако није баш демократски. Па и сам Тадић каже да Инзко има право да то уради, али да није демократски, што ништа не значи, али врло лако наводи слушаоца на криви закључак.

Тадић сугерише да Република Српска припреми легитиман одговор, а то значи немој да вам падне на памет да срљате даље, да блокирате државне институције и да додатно продубљујете кризу. То иде у правцу писања преставки Уставном Суду и бла, бла, што опет ништа не значи, а та легитимност је генијални Тадићев фол који је примјенио за случај Косова, са намјером да ушутка националистичку опозицију.

А то је оно, нећемо ратовати, али ћемо се гањати преко Међународног суда правде у Хагу, вјероватно више година, па кад опозиција почне галамити око Косова, онда Тадић каже: ”па шта вам је, све је на Суду, правда је на нашој страни, смирите се мало, не отежавајте остварење националних интереса”, итд., а у ствари је то добијање на времену док јавност не схвати да од Косова у Србији нема ништа. Тако нуди Соломонско рјешење и за закључке, гањајте то годинама пред судом ко је у праву, а ко није, а за то вријеме спроводите неопходне реформе у процесу европских интеграција. За то вријеме ће и народ схватити да се мора ићи напријед, а можда заборавити да је Додик обећавао референдум. И онда је наравно потврдио да Србија стоји иза Дејтона, да поштује суверенитет и цјеловитост БиХ, што је сигурно његова политика, јер све друго би штетило његовој политици за Србију.

Е сад, јел’ дошао по протоколу или није, јел’ требао прво у Сарајево или није, мислим да је периферно питање, у односу на важност његове посјете Бања Луци и мисије да Додику и екипи донесе по један апаурин, смири их, те одврати од глупости које су били намјерили да ураде као одговор на Инзкову одлуку. Те блентаве намјере су показали Калабић и Живковић када су покренули иницијативу у Парламенту позивајући се на поништене закључке, чиме је било јасно да ће Додик наставити да срља до неке озбиљније катастрофе. Из овог угла су ми на примјер Комшић и Силајџић са својим оцјенама или безобразни популисти или кратковиди, упоређујући Тадића са Милошевићем и сл., а Додик безобразан и дрзак када наставља да окреће Тадићеву посјету у своју корист.

Зато, свака част Борисе, одличан потез, мада би било стварно фер и коректно да убудуће не заобилазиш Сарајево у комуникацији са било ким у БиХ. Свака част, али не на начин како то Додик поздравља, свака част, али не као контра Комшићевом и Силајџићевом погледу, јер и једни и други то злоупотребљавају да изманипулишу бираче и скупе што више гласова. Мада, искрено мислим, да Додик неће моћи дуго бити миран, јер му то ментални склоп неће дозволити, те да дугорочно Тадић неће моћи утицати на Додика. Оно што је најизгледији сценарио јесте неко будуће одрицање Додика од стране Тадића. Но, у сваком случају треба цијенити овај Тадићев покушај.

И на крају, да се вратим на први дио текста. Када човјек познаје и воли Сарајево, Бања Луку и Београд, кад поступке разматра без предрасуда, онда му је неприхватљива теза да је Сарајево Техеран, да баш сви из Сарајева само сањају укидање РС-а, да баш сви из Бања Луке хоће да се отцјепе, да баш сваки потез Београда има непријатељске намјере. Мислим да се исправни ставови могу доносити једино ако се нема мржње, једино из перспективе да се свима жели добро, те након упорног и свакодневног слушања и разумјевања ставова с оне стране, гдје се отвара перспектива новог резоновања.

Свако онај који има претежне ставове своје средине, треба да се запита и потруди да саслуша и аргументе друге стране. Тадић је само један примјер узет за ову колумну, јер је актуелан, а примјера има бесконачно, од Тита, почетка и краја рата, преко Хага до Лепе Брене…



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *