dysko

Светиња је Влада слободе говора

“Свима је запало за око да Додику не требају двије режимске дневне новине. Сад је тај парадокс ријешен, Независне су купиле Глас Српске” У предизборној кампањи министар финансија, Александар Џомбић, сликао се с волонтерима, честитајући им пријем у Пореску управу. А није било лако постати волонтер. Знало се да ће ускоро бити преведени у приправнике, […]

уторак, јануар 1, 2008 / 10:00

“Свима је запало за око да Додику не требају двије режимске дневне новине. Сад је тај парадокс ријешен, Независне су купиле Глас Српске”

У предизборној кампањи министар финансија, Александар Џомбић, сликао се с волонтерима, честитајући им пријем у Пореску управу. А није било лако постати волонтер. Знало се да ће ускоро бити преведени у приправнике, те добијати и пристојну платицу. Радиле везе, човјече! И, посљедњег дана 2007. године, ти исти приправници су (умјесто пакетића) обрадовани саопштењем да иду кући до даљњег. То већ нико није сликао.

Само немојте да се ово схвати као нека шупља, социо-популистичка мудросерка. Саопштавам податак, просто јер ме умирио. Стање је редовно. Ова власт, као и претходна, нема појма. Најпростије речено: играју се државе.

И зар није одмах лакше? Немамо се шта надати у Теслино тајно оружје, војну помоћ Слободана Милошевића, или мистичне моћи премијера Додика; који се ноћу кришом претвара у Моћног Ренџера и обилази социјално угрожене категорије становништва.

У се, и у своје кљусе. Или: Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке, што би рекао онај великосрпски националиста, Петар Петровић Његош. Е, кад у економији све тако добро функционише, а ни Лајавац се смишљено и до даљњег не јавља из ОХР, што ја не бих промијенио нагласак? Мене гризе савјест ако причам о унутрашњеполитичким клањима, јер сви знамо ко је једина препрека просперитетној и мирној будућности. ОХР! Ипак, кад је монополски труст РТРС-Независне новине, нарогушено почео да се посипа пепелом – ствар измаче контроли.

Драгани (Давидовић и Јеринић) стиснуше редове у Пресинг, па загрмише да нема црне листе. Слобода говора је светиња! Кад је тако, кажем ја, што новинарка не приупита директора РТРС, је ли истина да је био министар вјера у пет, од шест Караџићевих влада, тј. онда кад је срушен паушал од неколико стотина џамија? А у првој, односно шестој, био помоћник министра? Тако се прича. Исто као и да је Манојло Миловановић, био замјеник Ратка Младића. Шта је ту истина, Хаг ће га знати…

Не журите са закључцима! Можда се мени директор баш због тога свиђа? Помињем то јер су данас, у сред цивилизоване Европе и 13 година од завршетка рата, још 53 особе од стране ОХР-а ускраћене за основно људско право: да бирају и буду бирани. И онда, као, причамо о слободи говора? Пих.

Први рад сам објавио 1993. Од тада, новине које нијесу цензурисале моје текстове, биле су само оне за које нијесам ни писао. Тако је то у стварном животу. Зато ми је увијек забавно, када неко почне о слободи говора. То звучи као кад на избору за мис, ова каже да ће се залагати за мир у свијету.

Не бих имао нешто посебно додати на ту тему, да у поменутом Пресингу, главни уредник Независних не рече да је Ценићка (цитирам): прекинула сарадњу из нама непознатих разлога. Баш слатко. Ама сам лично читао форвардовани мејл, у којем нова уредница Гласа (тада замјеница у Независним) бираним флоскулама одбија колумну бр. 33. Непосредно по Додиковој прозивци гђе Ценић. Чисто сумњам да тај мејл није добио нико са РТРС, јер ни мени није дошао од аутора. Кружи то као она писма, која обећавају проклетство ако га не пошаљете на још 20 адреса. Што ће рећи да је слобода говора и да неко, уживо и без потпитања, лаже са јавног сервиса.

Брине само што је то одавно сребрни сервис за 12 особа, а не знамо за коју свадбу може бити поклоњен, јер су директор РТРС и уредница Гласа Српске одавно у браку. Зато кад ових дана РТРС почне да србује, нама Србима се гаће тресу. Ако је на менију референдум, Дудаковић, и судбина Сарајевских Срба; мирише на хапшење још генералā Ђукићā и гашење надлежности РС.

Кад је СНСД узео апсолутну власт, свима је запало за око да Додику не требају двије режимске дневне новине. Зато је Еуроблиц вазда имао дупло већи тираж, него њих двије заједно. Ових дана је тај парадокс ријешен, и то тако што су Независне купиле Глас!? Што је, отприлике, као да је Пепси купио Кока-колу. Не знам шта би рекле антимонополске комисије у земљама Запада, али ваљда треба да се радујемо што Глас није пазарио Аваз. То би већ био плеоназам.

Сад једино није јасно каква му је судбина? Логично би било, пошто га је купила конкуренција, да га сад лагахно укину, и постану калиф умјесто калифа. Или ће, као и Независне, Глас сад прећи на латиницу? Па ћемо у рубрици култура, читати најновије о Изногуду, Јасмили Жбанић и пирамидама у Високом? ОХР ће га знати…

Ипак, слобода говора је рећи и да ми се посебно гади, што се о њој пропаламудило тек након исповједи код Рафија Грегоријана. Што се ја ту не причестих, кад је РТРС одбио емитовати рекламу за моју књигу Интервју са Радованом Караџићем? Што ли годинама пишем ову колумну, и никад се не жалим странцима да ме јавни сервис не зове у госте, као најтиражнијег, најпродаванијег и најчитанијег писца из РС? Знате зашто? Не само што мене заболи дупе за Рафија, већ што њега заболи дупе замном. А то је једини закон за наше дупеувлакаче. Све их ране, нашег Рафија боле. А он зна да, и поред свега, нема тог Миле који би мене отјерао да пишем за ратнохушкачке полипе типа БХ Дани. Чији новинар моли да му се пошаље моја књига, а онда никад не напише приказ.

Не исплати се мени нудити приправничка мјеста. За РС, ја доживотно волонтирам!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *