Сузана Маџарић: На маргинама колоквија у Италији

Када већ имамо некога нашег у Италији, осим политичког врха. Ови наши су овдје, хтјела сам да се видимо но није могао предсједник да одлучи да ли да посјети моју школску установу или ону на којој му син студира, тако да се план изјаловио. Када је ИРБ додјељивала кредите није се тако двоумио, дао сину […]

понедељак, новембар 28, 2011 / 16:45

Када већ имамо некога нашег у Италији, осим политичког врха.

Ови наши су овдје, хтјела сам да се видимо но није могао предсједник да одлучи да ли да посјети моју школску установу или ону на којој му син студира, тако да се план изјаловио. Када је ИРБ додјељивала кредите није се тако двоумио, дао сину а ја се баш надала.

Нећу се више шалити сама са собом, имам много важнијег посла, када може наша политичка врхушка могу и ја. Ето, радим на међуентитеској сарадњи! Да, да, није шала!

Упознала сам колегу из Сарајева, па смо се заједничким снагама дали на посао.
У Италији смо да видимо шта су то европске вриједности, имамо надзорне органе, одемо на ручак, пиво, играмо тенис, ма милина. На ручку њему зелена, мени црвена јабука и опет се волимо.

Мислим да се тако лијепо и наше гузоње друже у Италији, само када стану за говорницу причају различите приче, од тога живе, тако се гласови купе, хватају људе на оно срцу најближе, отаџбину, или шта год да је од ње остало, па једни по другим оплету, а народ ко народ, ма нек је он њима рекао тако треба…па у круг.

Е, ту ја са овим мојим закажем, не могу о човјеку ружно када је добар, а и било би ме срамота ако са неким стварно угодно проводим вријеме. Биће да за политике нисам. Па сам се књиге латила, као да ми није јасно да код нас књига не вриједи ако није под мишком политике, ех Сузана.

Овдје отишао Берлускони, дошао Монти и шта?! Мислите да се о томе прича на сваком углу? Не прича, готово нико!  Људи раде свој посао и живе као што су живјели. Никаквих турбуленција, стипендије не касне, наранџе расту.

Код нас када се тата прехлади куку белаја, народ се за главу хвата. Ко ће сада под шатором да нам пјева, ко ће да помири Вукосаву и Милку – око мустре се много закачиле, а тек Ранка и Милоша – у штрајку глађу су обојица, нису могли да се договоре који од њих двојице може у селу највише ракије да попије, и да ли ће мини-бус да вози од главне сеоске станице до последње куће у селу и ко ће то да плати.

Па људи без татине интервенције пропадосмо!

Договараћемо се ми још!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *