Судбина државног службеника Мирослава Лајчака

Појава Мирослава Лајчака у домаћим вијестима, донедавно није била ништа необично. Ипак, вијест да министар иностраних послова БиХ, Свен Алкалај, прима министра иностраних послова Словачке, Мирослава Лајчака, пробудила је емоције као када сретнете свог некадашњег учитеља из основне школе. А није много времена прошло, од када је исти овдје био сваком лонцу поклопац. Пише: Жељко […]

уторак, септембар 1, 2009 / 15:54

Појава Мирослава Лајчака у домаћим вијестима, донедавно није била ништа необично. Ипак, вијест да министар иностраних послова БиХ, Свен Алкалај, прима министра иностраних послова Словачке, Мирослава Лајчака, пробудила је емоције као када сретнете свог некадашњег учитеља из основне школе. А није много времена прошло, од када је исти овдје био сваком лонцу поклопац.

Пише: Жељко Свитлица

Ово је први пут да Мирослав Лајчак долази у Дејтонску БиХ, од када је преузео нову функцији министра иностраних послова своје земље. Лајчак, претходни високи представник међународне заједнице у БиХ, обратиће се на тродневном савјетовању шефова дипломатско-конзуларних представништава.

Због послова које је обављао прије доласка у БиХ и доброг познавања језика, одавао је утисак да има стрпљења и да познаје ситуацију на терену, много боље него високи представници прије њега, од који су се неки понашали тако, да је ријеч "бахато" више него преблага. Мишљења о времену ‘владавине’ Мирослава Лајчака су субјективна и подијељена, али често се може чути да је био најкоректнији од свих претходника.

Наградић: Симпатичан за РС, обратно за ФБиХ

”Имао је нерве да догура до краја мандата, а да се при том никоме претјерано не замјери. Што се тиче РС, симпатичнији је него Ешдаун или Петрич, и вјероватно него и сви остали представници, док за политичко мњење у ФБиХ важи обрнута ситуација”. Овако мисли Слободан Наградић, посланик ПДП Скупштини РС и додаје: ”Због ранијег обнашања функција, које су се тицале региона, био је добар познавалац прилика на западном Балкану”.

На новом радном мјесту, министра иностраних послова Словачке, Лајчак користи другачију реторику у вези неких горућих питања, као што је Косово и Метохија, од оне коју је морао користити док су му послодавац били Вијеће за имплементацију мира, ЕУ и УН.

”То је једноставно политика”, каже Наградић и закључује: ”Он само досљедно и професионално спроводи политику своје земље, која има донекле сличне проблеме, па из тога и произилази разумијевање за ситуацију у Србији”.

Тадић: Ранији високи представници су разочарали нас, Лајчак је остао и сам разочаран

Да је различитост изјава и ставова Лајчака посљедица различитих послодаваца сматра и Огњен Тадић. Он такође мисли да је разлика између Мирослава Лајчака и високих представника који су му претходили, у томе што ”су они сви нас разочарали, а Лајчак је остао и сам разочаран, јер кроз функцију коју је обављао није успио да постигне личне резултате којима се надао”.

”Наиме, господин Лајчак се надао наставку каријере на функцији коју сад обавља Оли Рен, а када му то није успјело, добио је посао који тренутно обавља у Словачкој”, тврди Тадић.

Дипломата од малена

Мирослав Лајчак је рођен 20. марта 1963. у Попраду у Словачкој. Дипломирао је право на Универзитету Коменског у Братислави. Бавио се међународним односима на Државном институту за међународно право у Москви. Студирао је и у европском центру Џорџ Маршал за студије безбедности у Гармиш Партенкирхену у Немачкој.
 
Сарадник је чехословачког министарства иностраних послова од 1988. године. Између 1991. и 1993. Лајчак је постављен за чехословачког односно словачког амбасадора. Био је словачки амбасадор у Јапану од 1994. до 1998. године. У 1993. и 1994. години био је шеф кабинета министра спољњих послова Јозефа Моравчика. Био је Моравчиков шеф кабинета и када је овај постао премијер Словачке.
 
Од 1999. до 2001. године био је асистент Едуарда Кукана, специјалног изасланика генералног секретара УН за Балкан. Између 2001. и 2005., Лајчак је био амбасадор у СР Југославији, Албанији и Бившој Југословенској Републици Македонији. 2006. године именован је изаслаником Европске уније за спровођење референдума о независности Црне Горе.
 
Од 30. јуна 2007. је на дужности високог представника УН у БиХ, гдје је замијенио Кристијана Шварц-Шилинга. 16. децембра 2007. године, који се на тој позицији, сјећамо се, задржао врло кратко. Уз дужност високог представника УН, истовремено је обављао и посао специјалног представника ЕУ. Лајчак је био шести високи представник по реду, али, нажалост, не и посљедњи. На сцену је након њега ступио садашњи ”шеф канцеларије” – Валентин Инцко.
 
Лајчак је ипак показивао извјестан сензибилитет за свеукупну ситуацију у БиХ, избјегавајући сувишне тензије које би употреба ”Бонских овлаштења” произвела, указујући и сам некад на то да се ето ништа на боље није промијенило у гарнитури политичке елите БиХ, и након смјењивања која су била уобичејена прије њега.
 
Лајчак је и поред мирног карактера одржавао углед институције високог представника, па су се домаћи политичари и медији, и даље утркивали у томе ко ће бити у бољим односима са "вицекраљем БиХ". Тако је био „Особа године" у избору "Независних новина", а две недеље касније, 28. децембра, исту титулу добио је у избору "Дневног аваза".
 
26. јануара 2009. Лајчак је постао министар спољних послова Словачке.

 

Занимљиво мишљење о Лајчаку има аналитичар Ненад Стевандић. Он сматра да се Мирослав Лајчак показао као изузетно паметан политичар, који је на вријеме напустио функцију Високог представника, те је "своје протјеривање намјерно изазвао, схвативши да је БиХ у кризи и да ће народи тешко успјети да живе заједно".

Стевандић: Лајчак је сам себе протјерао, јер је сматрао да је БиХ формирана као диктатура

”Из неких мојих неформалних сазнања Лајчак је сматрао да је БиХ настала као диктатура ради завршетка рата, те да као таква нема шансу да функционише и у миру”, каже Стевандић. Он је и мишљења да је Лајчак имао много више разумјевања за ситуацију у БиХ у односу на своје претходнике, али је, видјевши да не може много да уради, напустио функцију.

Стевандић још сматра и са Мирослав Лајчак сада само ”коректно и професионално држи политике своје земље”, на новом послу који обавља.

У РС га сад као мало и воле

Посматрајући из перспективе неких мишљења у Републици Српској, лако се могу чути и умјерене симпатије на његов рачун. Када је одлучио да оде са функције у БиХ, редом су и Милорад Додик и Игор Радојичић давали изјаве о његовој коректости и дипломатском умијећу, док је за предсједника РС Рајка Кузмановића он свакако ”најуспјешнији високи представник”.

Једине замјерке домаћих политичара, које су прерасле у полтичку кризу, десиле су се при његовом покушају промјене правила рада у Савјету министара и Парламенту БиХ. Наравно, у питању је просто утисак који произилази из контраста са претходницима, али из његовог мандата ће остати најупечатљивије да ”није користио мач”, са којим је, на примјер, Педи Ешдаун увелико махао унаоколо.

Том логиком је врло брзо кренуо и Валентин Инцко, користећи Бонска овлаштења при укидању закључака демократски изабране институције као што је Народна скупштина РС. То је врло брзо довело до пропасти Прудског процеса и нове непремостиве подјеле унутар БиХ, те политичке нестабилности која се најгоре одразила баш на ФБиХ.

Грађанима РС остаје да се, и даље, за сваког високог представника надају да је и посљедњи.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *