Што на уму, то на референдуму

Само онај који се Симићу обавезао на писање ових колумни зна како је исте најтеже започети. Jeр пишеш, бришеш и уздишеш, а никако да одапнеш праву ствар, а што се и мени дешавало до прије само пар минута. Tаман када сам помислио да све ово по старом српском обичају оставим за мало сутра, кад ето […]

четвртак, јануар 28, 2010 / 07:02

Само онај који се Симићу обавезао на писање ових колумни зна како је исте најтеже започети.

Jeр пишеш, бришеш и уздишеш, а никако да одапнеш праву ствар, а што се и мени дешавало до прије само пар минута.

Tаман када сам помислио да све ово по старом српском обичају оставим за мало сутра, кад ето ти идејице…

Ко би га знао како, зашто и откуда, али у мојој напаћеној сивој маси изрони нека прастара пјесма са Сплитских фестивала, у којој се пророчки, још онда опјевала томбола…

Тачније речено, њен дио у којем уз узвикивање броја 77 неко добаци – „женске ноге !“

Наравно, женске ноге би требале да буду вјечна инспирација за нормалну мушку чељад, али не и за ову овдашњу, којој су секс и политика једно те исто.

Зато  и мени буквалцу, умјесто пара добрих женских „ногува“, прва асоцијација бијаше члан 77. Устава наше нам Републичице…онај који говори о референдуму.

Вјероватно  због тога што ме свакодневно, и у  здрав(?) мозак сексају са тим, још се не зна каквим референдумом.

И што ме,ево, тјерају да и у глуво доба ноћи глуварим по сајту Народне нам скупштине, на којој има Устав РС, а у том Уставу чудеса свакојаких: и давно нестале нам војске, и војних кухиња и судова, па чак и шанса да и неки данашњи Јеремија служи стални кадар-артиљерија…цврц !

А умјесто референдума, тамо пронађох – женске ноге.

Има, вели Устав, референдума… али он „море да бидне, ал` не мора и да значи“…

Јер се на тим референдумима можемо само „претходно“ да изјаснимо.

А што  значи да се на било каквом референдуму можемо изјашњавати  како год и докле год хоћемо, ал` да коначно рјешење на крају, ипак, и по својој вољи, доноси Народна скупштина, то јест она више или мање главата господа у њој.

Што ће рећи да можемо бити само пучка претходница, „мртва стража“ оној правој политичкој авангарди и пуковнику којем има ко да пише…

Зато  не знам ког клинца ће нам и неки нови закон о референдуму, ако прије тога и у Уставу не обезбједимо да се „под обавезно“ уважи оно што,бива, изгласамо.

Не знам ни о чему ћемо се то изјашњавати : да ли о одласку кадија-мухаџера, да ли од намета има селамета, да ли смо за избацивање пите са славских трпеза…

Знам  само то да неће бити референдума послије  којег бисмо упали у ЕУфорију или бисмо себи НАТОчили шампањац…

Но , зато нам за узврат нуде други, такође судбоносан  референдум, на којем бисмо свима признали да смо слуђени у толикој мјери да више нисмо у стању ни да се присјетимо јесмо ли или нисмо Дејтон прихватили.

Како  ствари сада стоје, некаквог референдума једноставно мора бити.

Референдум  ноћас мора пасти.

Референдум  нам је земља предизборно обећана, у коју је наш М(есија) вољан да нас води, вода и воза идућих четрдесет година.

Зато, спрем`те се,спрем`те за референдум…неки…некакав…наки…

За појас  ћу задјенути украденом и само малко преправљеном пјесмицом Душка Радовића:

„Референдум“  већ предуго траје,

Шта је да је, побогу доста је !



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *