Стефан Драгичевић: Садашњи и будући свјетски поредак

Када су амерички и бриселски политички душебрижници за свјетску безбједност говорили да је Косово посебан случај или sui generis већина свјетске јавности је рекла да од косовске посебности нема ништа и да је то класични преседан.

Пише: Стефан Драгичевић

Свијет је био у праву јер се у пракси показало да су послије Косова настале двије нове државе на Кавказу тј. Јужна Осетија и Абхазија које је признала Русија. Руска страна је признање правдала косовским преседаном и рекла „ако може Косово могу и други сепаратистчки дјелови у свијету да буду независни“. Изузев ратова који су се дешавали од Авганистана, Ирака преко „Арапског прољећа“ Либије и Сирије имали смо још и одвајање Крима од Украјине и припајање истог Руској Федерацији. Дакле, као и на Косову, и тамо су били оружани сукоби са крајњим исходом – одвајања од тадашње државе.

Кроз овај ланац конфликтних дешавања као и политичких и војних трвења, видимо хроничан недостатак међународног права и уопштено институционалне заштите УН. Оне су након Другог свјетског рата и биле основане да би чувале глобални поредак и мир у свијету, али су се једноставно претвориле у полицајца који не може да заведе ред нити да одбрани своје повеље, резолуције и уопштене оснивачке акте због којих су основани. Након распада СССР-а и источног блока, УН су постале потпуно некорисне јер се уопште не питају око суверенитета и територијалног интегритета међународно признатих држава. Генерална скупштина и Савјет безбједности су се претворили у дебатне клубове амбасадора и представника држава у коме се доносе закључци који немају никакву снагу у пракси.

Немоћ УН искористиле су САД и земље чланице НАТО-а од бомбардовања СР Југославије преко Ирака до Либије. На тај начин запад је желио да пошаље поруку свијету да су само они ти који се питају о глобалном поретку и да им нико на том плану не може бити конкуренција.

Косово је постало примјер како и други требају кренути путем независности, јер уз подршку велике силе нема те међународне институције која може спријечити некога да оствари свој циљ. Не само што је утабан пут којим се треба кретати него је продубило наде и другима да се на миран начин путем референдума могу изјаснити о својој будућности и да је независност могућа. Пандорина кутија је отворена што можемо видјети кроз бројне сепаратистичке тежње широм свијета.

Онима који су дугорочно имали у плану независност, на миран и демократски начин то могу остварити путем референдума. Шкотска је на референдуму изабрала останак у Великој Британији, што не значи да ће на исти начин Каталонија, или Баскија, или Нагорно-Карабах, или јужни Тирол и остати у садашњим границама.

Шкотска и референдум

Шкотска проведеним референдумом ништа није изгубила, него је чак и добила. Лондон је обећао да ће велики дио овлаштења од финансија и привреде до безбједности бити пренесен на Единбург, што јача шкотску аутономију. То ће бити случај и са осталим дјеловима В. Британије – укључујући Велс и Сјеверну Ирску. Поука шкотског примјера говори нам да и ако референдум не успије на демократски начин, држава ће свакако морати да се одрекне дијела надлежности и да их пренесе на нижи ниво што значи да ће Шкоти о већини ствари везаних за своје животе одлучивати сами у својим институцијама.

Веома је заинимљиво како је текао процес до референдума у Шкотској јер су од самог почетка индиције биле такве да ће већина Шкота изабрати да остане у саставу В. Британије и тиме подржати унионисте и Алистера Дарлинга. С друге стране, шкотски премијер Алекс Салмонд је имао дугорочна очекивања као националиста да ће једнога дана ујутру да се пробуди у независној Шкотској са свим државним обиљежијма. При томе ниједног тренутка није доводио у питање да ће Шкоти ипак бити већински за његову идеју упркос и тадашњем расположењу грађана који су већински били привржени за останак у заједници са Лондоном.

Оно што упада у очи сваком озбиљнијем аналитичару то је та демократичност између Лондона и Единбурга. Они су се договорили да се референдум одржи. Дакле, нико никоме није пријетио, нису се дизале етничке тензије, нису се политичари гледали преко нишана… него су направили договор да народ одлучи о својој будућности. И одлучио је. Посљедица нема никаквих, осим што ће Салмонд због неуспјеха своје идеје као премијер да поднесе оставку на ту позицију.

Прије двије седмице одржана истраживања су показала да је на страни присталица отцјепљења од В. Британије 51 одсто у односу на 49 одсто присталица који су били на страни останка у УК. То је Лондон подигло на ноге, а посебно краљицу Елизабету и премијера Дејвида Камерона који су забринути и уплашени на све могуће начине покушавали да јачају табор Алистера Дарлинга. Укључио се и бивши премијер В. Британије Гордон Браун који је на сва уста обећавао Шкотима проширење аутономије, нарочито по питању фискалне политике. Борис Џонсон, градоначелник Лондона је најавио катастрофу ако се Шкотска одвоји. Емотивно су сви на „острву“ везани за „јунион џек“ заставу која краси боје уједињене Енглеске, Шкотске, Велса и Сјеверне Ирске тако да и по том питању корист иде на страну присталица останка у В. Британији.

С друге стране, Шкоте је плашила и Европска комисија која је јасно рекла да независна Шкотска неће моћи да остане у саставу ЕУ и да ће морати проћи уобичају процедуру за прикључење. То је додатно смањило популарност националиста јер се створио утисак да ће требати пасоши, прелазак на нову валуту, изградња новог пензионог и социјалног система… што је мукотрпан и тежак посао.

Све је то условило побједу униониста на референдуму са убједљивих 55,3 одсто подршке бирача у односу на присталице независности који су добили подршку 44,7 одсто.

Послије Шкотске, сљедеће статусно питање биће Каталонија

Шкотски референдум је буквално дао вјетар у леђа Каталонцима, који се за разлику од Шкота боре да уопште изађу на референдум и да се изјасне о свом будућем статусу. Међутим, не треба сметнути са ума да су веома велике разлике између сјевера и југа Европе (у менталитету и социјалном статусу), посебно зато што већина Каталонаца прижељкује независност, и само им је још потребно да званични Мадрид не упути апелацију Уставном суду јер Устав Шпаније не познаје могућност расписивања референдума у било којој регији те државе.

Но и поред те чињенице Артур Мас премијер Каталоније је неумољив и како је најавио ових дана ће кренути интензивно у припрему референдума како би се он одржао најкасније 9. новембра.

Куда иде свијет у будућности?

Свима је јасно да 20. вијек има јако мало додирних тачака са 21. Како по питању економије тако и по питању безбједности и политике. Утисак је да свијет и уопштено човјечанство све дубље упадају у један друштвено-политички вртлог из кога ће се тешко направити праведан и равноправан систем.

Док год постоје тензије и непријатељства, док постоје трајни сукоби, док постоје тежње да се нешто разгради, руши и уништи – неће бити добро за будућност људи и нових нараштаја. Стање хаоса у коме се не зна ко влада и ко се пита је стање анархије. Најважнији поредак који је трајао неколико година је био међународни поредак установљен 1878. на Берлинском конгресу, а други чак и важнији међународни поредак је створила САД након Другог свјетског рата када је озваничила „закон јачег“. Распад СССР је посљедица тога.

Данас немамо тај закон, али имамо замјену закона јачег – у закон силе који ствара атмосферу новог хладног рата. САД, већи дио европских земаља чланица НАТО-а, Русија, Кина, Индија своју снагу покушавају да манифестују прије свега оружаном снагом (војним маневрима) и економијом (колико ко зависи једних од других).

Пошто је јасно и евидентно да су земље данас међусобно зависне по многим питањима, а нарочито њихове економије и привредни раст, то значи да данас не постоји један главни центар развоја. Постоји више центара у различитим државама које због природних богатстава, развијености привреде и утицаја које имају могу да се дефинишу као земље које су мотор развоја политичких, друштвених и социјалних односа у свијету.