Стефан Драгичевић: Нови хладни рат, Русија и Србија

У хладном рату који је више него очигледан између Русије с једне стране и САД и ЕУ с друге стране због украјинске кризе, никако не би било добро да мали и неразвијени народи економски страдају. Пише: Стефан Драгичеић Јасно је да вербални и економски сукоб Запада и Русије око Украјине доминира у односу на војни […]

недеља, август 10, 2014 / 07:14

У хладном рату који је више него очигледан између Русије с једне стране и САД и ЕУ с друге стране због украјинске кризе, никако не би било добро да мали и неразвијени народи економски страдају.

Пише: Стефан Драгичеић

Јасно је да вербални и економски сукоб Запада и Русије око Украјине доминира у односу на војни (трка у наоружању) који је био оличење првог хладног рата између САД и тадашњег СССР. Наиме, данас ако економски ослабиш противника ти се брзо крећеш ка својој побједи, а све из разлога што је данашња економија повезана, увезана и заснива се на принципу зависности једних од других.

На почетку украјинске кризе, санкције су биле персоналне односно погађале су одређене личности из врха државе што и није био некекав проблем јер није стварао губитке, а већ када су уведене санкције Гаспрому, Гаспром банци и многим другим енергетским и финансијским гигантима онда је постало забрињавајуће.

Руско тржиште је зависно од разних технолошких достигнућа запада, ај-ти сектора, аутомобилске индустрије, филмско-продуцентских кућа, од финансијских предузећа и прије свега западних берзи на којима се тргује са акцијама и обвезницама огромне новчане вриједности. С друге стране, ЕУ је 70 посто приоритетно зависна од руског гаса, једним дјелом и нафте, а огромна спољно-трговинска размјена је и око војне индустрије на којој Русија зарађује милијарде.

Дакле, зависност једних од других је очигледна, а санкције које предузме једна страна подразумјева да штету трпе и једни и други. Ако постоји и реципроцитет, па још се на санкције одговори санкцијама, онда то води у потпуни економски рат гдје ће бити потребне године да би се обје стране опоравиле од посљедица.

У свему томе неминовно је страдање малих и неразвијених, јер управо ће они на својим плећима најтеже да поднесу економски сукоб великих сила од којих зависе, а често и од којих живе и одржавају какав-такав социјални мир у кући. Најбољи примјер овога су источно европске земље које су сада чланица ЕУ, а које морају да слиједе спољну политику уније уводећи санкције Русији. Русија је недавно забранила увоз свих пољопривредних производа из земаља ЕУ, а многе источно европске земље свој позитиван спољно-трговински биланс управо одржавају извозом пољопривредних производа у Русију, посебно земље које имају потписан споразум о слободној трговини.

Русија проблеме око пољопривреде скоро и да неће ни осјетити јер је „старе“ европске партнере замјенила новим у виду Бразила и других латиноамеричких држава којима је дала огроман простор за увоз на њену територију. Ту се не смије заборавити и Азија, посебно Индија и Пакистан којима су такође широм отворена врата увозу пољопривредних производа у Русију. Практично, бивше државе СССР-а, а сада ЕУ које су увеле санкције Русији су компензоване земљама са брзим економским развојем у свјету и још плус домаћи произвођачи добијају већи подстицај.

Невјероватна је ствар да тако лако земље губе своја традицонална тржишта и то само зато што је неко из Европске комисије рекао да се санкције морају увести. Као да земље немају свој суверенитет, своју независност, своју власт, своју економију, привреду… али се морају повиновати одлукама врха уније ако не желе да трпе још горе казне.

Грађански рат

Такође, треба примјетити да западна медијска пропаганда ствара огроман свјетски притисак на Русију. Нарочито када је у питању обарање малезијског путничког авиона у околини Доњецка са 298 путника када је Русија без истраге и без доказа унапријед већ била проглашена кривом. Чак су Путина поредили са Хитлером и Трећим рајхом. Сутра дан криви су руски побуњеници из Доњецка и Луганска. Дакле, запад не бира средства, а ни ријечи у својим прераним оптужбама. Истрага до данас дан није завршена, а нико озбиљан у остатку међународне заједнице није се ни удостојио да поведе озбиљну истрагу против украјинских власти на чијој се територији и десила несрећа. Све то говори о једној врсти пристрасности и необјективног извјештавања у коме се унапријед неко осуђује на злочин, као да смо на почетку 20. вијека.

Код ове теме требамо се присјетити рата на Косову 1998-1999 када су албански сепаратисти добили назив од западних медија – борци за слободу, а проруски активисти из Доњецка и Луганска називају се сепаратистима и терористима који крше територијални интегритет Украјине. За познаваоце ратних дешавања из СРЈ, затим Авганистана и Ирака, Либије и Сирије – ово не треба ништа да чуди јер се зна које је најјаче западно припремно оружје пред напад – медији.

Безобзира на медијске контрадикторности у вези тих фамозних назива пред сваки рат, треба рећи да Русија није Србија, ни Ирак, ни Либија, ни Сирија. Русија је сила која је војну одбрану свог народа изван своје територије већ примјенила у Грузији 2008. године када је заштитила Јужну Осетију и Абхазију и признала њихову независност, а само 30 километара (до Тбилисија) ју је дјелило да уништи и разори грузијску војску и да збаци са власти тадашњег авантуристичког предсједника Михаила Сакашвилија.

Тако и сада никога на свјету не треба да чуди када Русија нагомилава своје трупе, тешку артиљерију, авионе и сву војну снагу на руско-украјинској граници. Незванично, око 45.000 руских војника је на граници и спремно да уђе у отворени конфликт са украјинском војском и тиме заштити руско становништво које претежно живи на истоку Украјине, а које је под сталном неизвјесношћу новог бомбардовања. У свакој преамбули сваке озбиљне државе стоји да ће држава штити интерес и безбједност свога народа ма гдје он био, тако да ако би Русија и ушла у рат против Украјине – то би се прије свега могао тумачити као одбрамбени рат у коме је циљ заштити своје становништво.

Исто тако, јасно је да НАТО овим ратом у Украјини има нескривену жељу да оствари свој дугорочни циљ, а то је што више се приближити руским границама. На тај начин геостратешки европски дио Русије би био окупиран од стране НАТО-а, изузев на сјевероистоку гдје им је вјечни савезник Лукашенко и његова Бјелорусија. То ни у ком случају Русија не смије да дозволи, а посебно када се украјинска криза заврши. Русија ће у Украјини имати једног од највећих спољнополитичких непријатеља што није добро прије свега због гаса које Русија шаље Европи преко те земље.

Србија и земље западног Балкана

Оно што ми је најсмијешније када у нашим новинама читам питања „Да ли ће Србија увести санкције Русији“. Ми смо толико мали и небитни, да ми тога нисмо ни свјесни. Мени је јасно да медији у мјесецима јул-август немају пуно о чему да пишу, али инсистирати толико на том питању је за мене невјероватно.

Прво, Србија има споразум о слободној трговини са РФ, и ако би увела санкције – прије свега би она била на губитку које би се мјериле милионима евра у свим областима. Дакле, Србија би саму себе казнила чије посљедице ничим не би могла да надокнади.

Друго, пројекат „Јужни ток“ прије свега доноси профит српским грађевинским фирмама који ће бити кооперанти на том пројекту. На тај начин ће се отвирити нова радна мјеста, упослити оператива. Русија је имала најбољу намјеру да пројекат иде кроз Србију, а он је могао да иде сасвим другом рутом и сјеверно и јужно од Србије. То је прије свега одабир Гаспрома да „Јужни ток“ иде већ познатом рутом.

Треће, већински власник НИС-а у Србији је Рус који је од губиташа направио профитабилно предузеће.

Четврто, Србија није члан ЕУ па да мора да се понаша као и све њене чланице, а истина, многе се и не понашају исто.

И пето, најважније. Русија је историјски савезник Србије; Русија не дозвољава да Косово добије столицу у УН иако сви виде да је то независна држава; Русија није никада радила против интереса Србије нити јој је икада у историји направила било какво зло као што су неки којима трчи у загрљај; Руси и Срби су православни и братски народ; Руси никада нису водили освајачке већ одбрамбене ратове…

И поред свега да Србија уведе санкције Русији ма ко био на власти? Заиста би било депласирано.

Послије свега што се дешава, питам се, да ли је хладни рат икада и престајао.



0 КОМЕНТАРА

  1. Dragi Stefane,

    da bih odgovorio na vaše pitanje „da li je Hladni rat ikada i prestao“, moram naglasiti kako ni Prvi svjetski rat nikada nije prestao. No, prethodno se moramo zapitati kada je Prvi sv. rat počeo:
    – da li 1914. godine kako se to obično tumači, ili,
    – krajem 19-og vijeka kad započinju njegove pripreme?

    Da bih bio jasniji moram istaći kako ratovo ne započinu „klasičnim oružanim sukobima“, nego pripremama za rat, kao prvom i uvijek prisutnom fazom rata.

    U tom smislu Veliki rat je počeo, ono najkasnije, početkom ostvarivanje britanske „Velike igre“, a to bi po meni bilo atentatom na Aleksandra Obrenovića iz 1903.

    Drugi sv. rat (znači, ako uključimo pripreme kao neizbježnu fazu) započinje još tokom trajanja Prvog. Dakle, 1917. započinje instrumentalizovanje i ljevičarsko-ruskog i desničarsko-italijanskog totalitarizma, kakvi su jednostavno i neminovno vodili ka međusobnom sukobljavanju. Početak tog rata najdalje možemo vezati za 1922. godinu i angloameričko-britansko instrumentalizovanje Hitlera protiv sovjeta.

    Hladni rat započinje (sad će se tek mnogi začuditi) savezničkim iskrcavanjem na Normandiju. Zar je neko pomislio da su onoliki Amerikanci izginuli zbog već de facto pobijeđenog Hitlera? Ma jok, onakvo srljanje učinjeno je kako bi se zaustavila Crvena armija i sačuvala „bar“ Zapadna Evropa od komunizma (kakav je neminovno pratio ruska osvajanja). Kako navodi Engdahl, britanski pukovnik Stirling je nezvanično priznao kao je najveća njihova pogreška bila u tome što „Projektom Hitler“ nisu ni pretpostavili mogućnost da bi Hitler mogao zaratiti i sa Britanijom. Doduše, mnogi tumače kako je Hitler u stvari tokom cijelog toka svoje vladavine pokušavae se „nagoditi“ sa Britancima, tako da protiv njih nikada nije ni ratovao (zasigurno, ne kao protiv drugih).

    Dakle, Hladni rat je samo produžetak Drugog sv. rata u smislu ideološkog sukobljavanja na relaciji komunizam – „demokratija“, a instrumentalizovanje tog i takvog sukobljavanja (kako rekoh) započinje još 1917., dakle tokom Prvog.

    No, šta to pokušavam reći? Cio prošli vijek prošao je u teškim i iracionalnim (bar sa aspekta onoga šta je proklamovano kao uzroci sukoba) sukobljavanjima, a to je nastavljeno i u ovom vijeku. Zbog čega? Pa kapitalizam (posebno ovaj dominantni imperijalni oblik), kao oblik društvenog uređenja, prevaziđen je krajem 19-og vijeka, ali se vještački održava kontinuiranim sukobima i teškim manipulacijama. Imperijalni kapitalizam i „Zapadna civilizacija“ se održavaju kontinuiranim instrumentalizovanjem i produkovanjem sukoba između „velikih i malih“ kolektiviteta (naroda, nacija, političkih ideologija, vjerskih skupina i ino).

    Na kraju, što se tiče aktuelnih dešavanja treba istaći da je tu angloamerička strategija prilično jednostavna. Ameri jednostavno izazivaju sukobe i opšti haos na nizu neuralgičnih tačaka, te nastoje u „kontrolisanim uslovima“ (strategija ratova niskog intenziteta) te sukobe širiti i produbljivati. Cilj je ostatak čovječanstva izmrcvariti do mjere u kojoj neće postojati „dostojan protivnik“ koji bi se suprostavio nekim novim globalnim odnosima kakve oni namjeravaju proizvesti (normalno, u svoju korist) kad svi ostali „budu na koljenima“ (kao i poslije oba sv. rata). Zbog čega sve to traje već punih 25 godina? Pa, poučeni ranijim „iskustvom“ kako je teško zaustaviti Crvenu armiju (iliti Ruse) kad se jednom digne taj „ruski medvjed“, nemaju namjeru ponovi dovesti Ruse u poziciju „odsudne obrane“, nego ga ovako mic po mic mrcvariti i to „tuđim rukama“ (poznata britanska taktika). Da podsjetim, Staljingradska bitka je odlučila Drugi sv rat (gdje su Rusdi i Švabe konačno odmjerili „ko ima veći“), a iskrcavanje na Normandiju bilo je u funkciji zaustavljanja Crvene armije u pohodu na Evropu. Takve greške Amerikanci nemaju namjeru ponavljati i zbog toga danas dominira „strategija sukoba niskog intenziteta“ usvaršvana prema mojim saznanjima još od 1976. (FM 100-20), pa usavršavana 1982. (FM 100-10), pa 1993,. (FM 100-5).

  2. Најзадуженијој економији свијета, одговара одржавање тензије, контролисаног сукоба и производња страха за своје послушне овчице, које ће дати и последњи евро да им моћни прекоокеански господар сачува гузицу, посјед, имање, хотел, фирму, да им не би дошао зли Рус или неки марсовац и отео пушком и интерконтиненталним ракетама!

Оставите одговор