Стефан Бундало: Прижељкујем улоге које помјерају моје границе

Момак карактеристичног изгледа, примјећен је и у рекламама, и у серијама, и у неколико филмова. Онда смо повезали име и презиме и схватили да је наш.

Стефан Бундало је из Козарске Дубице. Примијетили сте га у улози Гузице у филму Непријатељ, потом у Црној Зорици, док је ове године играо у Малом Буди и серији Ургентни центар који се емитује на ТВ. За Фронтал говори о улогама и години у којој је доживио афирмацију, да ли очекује да ће и даље добијати споредне, али занимљиве улоге, као и о томе како су га препознавали по оцу (посланик у НСРС), а затим оца по њему.

Да ли је ово била година твоје прве афирмације?

Ово је била година кад су мој рад први пут почели примјећивати и људи који нису стриктно везани за позориште, тако да се не бих сложио да је ово моја такозвана година афирмације. Ја се овим послом професионално бавим већ скоро десет година. Свака представа, филм , тв серија, осим професионалног и приватног задовољства, доноси и нову афирмацију, добру или лошу, неважно. Битно је да волиш оно што радиш. а ја имам ту привилегију.

Која улога ти је најдража?

Најдража ми је свака следећа улога, радујем јој се као куче кад упадне у кисело млијеко. Радујем се сваком филму, јер је домаћих филмова мало, и све их је теже снимити.

Играо си упечатљиве не-главне улоге. Да ли ћеш постати специјалиста за такве улоге, или то “може да буде а не мора да значи”?

Сами сте рекли. Може да буде а не мора да значи. Бити глумац је јако неизвјестан посао, и ризичан, што га између осталог чини узбудљивим. Ко зна за шта ћу постати специјалиста. Волио бих да постанем специјалиста за сваку улогу коју прихватим, и да ми цио живот прође на специјализацији. Онда је радост овог посла свеприсутна. Каква времена долазе, можда ћемо моје колеге и ја постати специјалисти за нека друга занимања. Ја бих на примјер волио да знам да обрађујем дрво. И да поново почнем да свирам, запустио сам тај дио себе.

Какву улогу прижељкујеш у будућности?

Прижељкујем улогу која ће помјерити моје границе, натјерати ме да себе изнова преиспитујем, која ће ми сваки трен будити радост и стрепњу. Волио бих да се заљубим у следећу улогу, да ме оплемени и да се ухватимо у клинч, па да видимо ко је јачи.
Такође,подједнако прижељкујем и улогу доброг друга мојим другарима, доброг сина, брата, мужа, дечка… Ако ме разумете.

Како стоји стање са позоришним улогама ?

Стање стоји добро, ако већ морам тако да се изразим. Позориште је по мени једно свето мјесто, у којем можете да се сакријете од сивила, да маштате до миле воље, и да се играте. Мјесто душевног искупљења, физичког окрепљења и тако даље. Свако ко иде у позориште, као публика или као запослени, зна о чему причам. Може да буде и опомињујуће, и да буде друштвено најангажованија ствар у неким тренуцима. Због тога никад неће нестати. Али није у реду да га они одговорни држе на апаратима за вјештачко дисање, ускраћивањем средстава, неразумијевањем. О, главешине, ако не разумијете, не мрзите, можда вам будемо требали.

Да ли је студирање у Београду једини пут да се наметне у тамошњим круговима? Не памтимо да је неко кренуо са ове стране Дрине, и успио?

Није једини пут, али је лакши. Ако си студирао у Београду, Новом Саду, лакше ће те примјетити и дати ти прилику, и то је све. Ако си довољно упоран и истрајан, границе не постоје. Макар и ове наше мале границе, балканске.

Шта је потребно кинематографији у Српској, да мало живне?

Под један, неко ко ће разумјети да је најбржи, најлакши и најконкретнији културни производ, филм. Са филмом се најлакше и представити свијету. Показати ко си и шта си. Под два, новац, наравно, да ли треба објашњавати зашто. Под три, али не мање важно, разноврсност. Из ширине филмског погледа на свијет, долази и мир, и толеранција, и размјена идеја, сарадња. За почетак би било довољно да неко направи један петогодишњи план за кинематографију и предложи надлежнима, па да се о томе расправља. Што прије то боље.

Кад си последњи пут чуо: Ово је Перицин мали? Колико си често у родном крају?

Ух, па поодавно сам чуо то. Сад углавном чујем: Еј, оно је Стефанов тата. У Дубици нисам довољно често колико бих желио. Некад, кад ми је потребно, дођем инкогнито, сједнем поред Уне са својим друштвом, и буде ми лакше. Велика љубав и поштовање за моје земљаке.