Стари Брод: Помен непомињаним, опело неопојаним

У организацији Општине Рогатица, у суботу 22. марта 2014. године, на Младенце – дан 40 Мученика Севастијских, у капели у Старом Броду, служен је помен жртвама усташког покоља из 1942. године. Пише Зоран Јанковић У збјегу пред Францетићевом Црном легијом, крајем марта и почетком априла те ’42. године, на овом мјесту и у сусједним Милошевићима […]

понедељак, март 24, 2014 / 15:55

У организацији Општине Рогатица, у суботу 22. марта 2014. године, на Младенце – дан 40 Мученика Севастијских, у капели у Старом Броду, служен је помен жртвама усташког покоља из 1942. године.

Пише Зоран Јанковић

У збјегу пред Францетићевом Црном легијом, крајем марта и почетком априла те ’42. године, на овом мјесту и у сусједним Милошевићима побијено је, нико не зна тачно колико, али претпоставља се више од 6.000 становника Рогатице, Сарајева, Олова, Кладња, Сокоца, Пала, Вишеграда… цијелог источног дијела Републике Српске. А у комплетној офанзиви црнокошуљаша, која је за циљ имала етничко чишћење ових крајева од Срба, побијено је преко 10.000 цивила. Чак и ова цифра сматра се мањом него што у стварности јесте била.

Злочин почињен два пута

„Овдје је злочин почињен најмање два пута: онда кад су цивили звјерски побијени, и десетљећима касније тако што је злочин заташкаван и о њему се није смјело говорити. Свима нама баке и дједови који су имали срећу да се превезу преко Дрине и дограбе Србије, те тако спасу сигурне смрти, причали су о дјеци која су пробадана бајонетима и бацана у Дрину; дјевојкама што су облачиле дјевојачку спрему, стављале дукате око врата, а онда се хватале за руке, по 20 и 30 њих, и скакале у смрт, у хладне таласе набујале Дрине; замислите колико је овдје младости изабрало часну смрт, умјесто силовања и понижавања, колико би овдје још било потомака да им преци нису завршили мученичком смрћу, рекао је начелник општине Рогатица Томислав Пухалац и додао: „Као што је више од пола вијека истина скривана и прећуткивана, требаће нам десетине година и понављања ове приче да се у свијест долазећих генерација угради сјећање на ове злочине. Нико овдје не позива на освету, чак напротив, само тражимо да и ова истина буде забиљежена, онако како се јесте догодила, запамћена и у књиге записана“ рекао је Пухалац.

„Просто је људском уму несхватљиво да 70 година није било ниједног помена овим страдалницима, и да се ово мјесто није смјело обиљежити ни најскромнијим спомеником, а само стотињак метара одавде постоји споменик једном-једином погинулуом партизану. Данашњим молитвеним скупом исправљамо ову неправду, ако је то икако могуће учинити.“ Рекао је Јереј Драган Вукотић.

„Надам се да се историја овдје одиграна никад и нигдје више неће поновити у историји српског народа. И сам сам ту изгубио цијелу једну генерацију предака: дједова, ујака, стричева, кумова, рођака, комшија… та наша несрећа вјероватно нам је многима била опомена, па у овом рату нисмо дозволили да нам се злочини над Србима понове; барем не у овим крајевима“ рекао је предсједник предсједништва БОРС-а Дражан Перендија на парастосу у Старом Боду на Дрини.

Споменик од републичке важности?

„Овај споменик је проглашен спомеником од регионалног значаја. Мислим да ће потпуно сагледавање обима страдања српског народа ово краја довести до закључка да би ово мјесто требало бити проглашено спомеником од републичког значаја.

Општина Рогатица и црквена општина упутиће захтјев Влади, који ће бити разматран на Одбору Владе РС за његовање традиције ослободилачких ратова. Бићу један од првих који ће гласати да ово мјесто добије значај који му припада – републички“ обећао је генерал Милан Торбица, савјетник министра ресорног Министарства на парастосу одржаном у суботу у Старом Броду.

Незаписана историја

Част је забиљежити да су се у Старом Броду, на Младенце љета господњег 2014-тог, преко стотину омладинаца из Рогатице и први људи општина Рогатица, Соколац, Вишеград, Пале и Хан Пијесак, као и представници Министарства и рада борачко-инвалидске заштите Републике Српске, црквених општина Рогатица и Вишеград, те потомци настрадалих, овдје на овом мјесту, поклонили сјенима невиних жртава усташког злочина из 1942. године.

Јер овдје се догодила незабиљежена и незаписана историја. Побијен је читав један збјег, сви они који нису успјели да се пребаце преко Дрине отишли су под нож; под усташки нож.

„Мој стриц је дао 12 дуката, дукат по глави, једном Шваби да дође по нас чамцем. Народ нас је угурао у онај чамац. Тако су наваљивали да уђу. Очајни људи хватали су се за канап на чамцу, да покушају прећи Дрину у води, држећи се за чамац. Чамац се нагињао и хтио да се преврне. Онај Швабо је отиснуо чамац, а онда веслом ударао у главу људе да их одбије од чамца“ прича о страхотама Милорад Ћебић који се као деветогодишњи дјечак успио дограбити Србије и спасити. „У Милошевићима је већ било настало клање, Дрина је носила народ као дрва, могао си газити преко лешава и тако прећи дио Дрине. Дјевојачке косе виле су се водом као у каквом ружном сну“ свједочи Ћебић.

Очајне мајке везивале су малу дјецу, бебе, за леђа кравама, знајући да стока неће потонути у таласима, и надајући се да ће дјеца неким чудом преживјети. Данима послије у Србији су људи проналазили краве са бебама везаним за њихова леђа, некад живе, а неки пут и мртве, умрле од глади или промрзлина зарађених у леденој води. Историја која се није смјела записати кришом је чувана у емотивним стиховима народних пјесама:

„Немој, сестро, више пити Дрине, попићеш ми моје очи сиње!“ „Мили брате ти не коси траву, покосићеш моју косу плаву!“

„Дрино, водо, ’устави валове, да покупим кости драганове!“

Радници који су радили на изградњи споменика 2008. године свједоче како су се, након што су скинули само двадесета центиметара земље, забијељеле кости страдалника. Било их је толико да су морали узимати у руке да се увјере да није камење, јер нису могли вјеровати својим очима.

Заклела се земља рају да се тајне све сазнају

Прво је 2008. године подигнут споменик. Изнад мјеста страдања саграђен је и крст који се види издалека, а посебно са Дрине. Након тога велики број људи, потомака оних који су овдје пострадали, као и мали број преживјелих, почели су се јављати са жељом да се не стане на томе. Одлучено је да се подигне и спомен-капела. Митрополит је благословио, општина обезбједила сву потребну документацију, а народ, власти ових крајева и црква обезбиједили су новац. Они који нису могли помоћи парама учинили су то личним радом на изградњи садржаја у Старом Броду.

Завршена је спомен-капела, недавно је пробијен и пут кроз тешко проходан и ужасно стрм крај, па је ово данас лијепо уређено споме-подручје. Раније се ту могло прићи само чамцем, са Дрине, или пјешачком стазицом, скоро па козијом, од Борике и Старе Горе.

Тешко је данас побити мишљење оних који тврде да пасивизирање краја на начин да није имао пута, струје, телефона… да су га сви заобилазили и избјегавали, да се одавде одлазило а није долазило, све док није спао на пар старачких домаћинстава, има везе са идеологијом из прошлих времена и покушајима да се овдје почињени злочини, зарад некадашње идеологије, заташкају и прећуте.

Скоро да нема куће у источном дијелу Републике Српске из које неко није овдје настрадао. Укључујући и потписника ових редова чији су директни преци, у посљедњи час, успјели да се домогну чамца и Србије, а дио њих овдје је вјечно остао. Неопојан. Све што су нам наши стари знали и смјели испричати било је то да су наши изгинули од усташа, овдје-негдје, на Дрини. Данас, ако ништа друго, имамо обиљежено мјесто гдје јесу настрадали, имамо гдје доћи и свијеће прислужити, за покој њихових душа се помолити. А и смијемо причати и писати о њиховим страдањима.
 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *