Штап + канап = филм или како умиру сањари?

Драган Тешановић се поново јавља са рецензијом представе Камење у његовим џеповима НПРС (два пута гледане на Малој сцени) Филмска индустрија снова јасна је паралела модерног свијета , свијета бљештавила и лажних слика, пуног лицемјерја, порока, замагљених умова , помјерених истина и повезаних или само чврсто затворених очију.О томе се говори у представи Камење у […]

субота, април 2, 2011 / 15:31

Драган Тешановић се поново јавља са рецензијом представе Камење у његовим џеповима НПРС (два пута гледане на Малој сцени)

Филмска индустрија снова јасна је паралела модерног свијета , свијета бљештавила и лажних слика, пуног лицемјерја, порока, замагљених умова , помјерених истина и повезаних или само чврсто затворених очију.О томе се говори у представи Камење у његовим џеповима.

У таквом свијету највише пате сањари који су попут јунака представе… мада у овом тексту ни сањари нису позитивци… они су наивци ..овисници о опијатима и алкохолу… проституке… самоубице… чак и људи без скрупула… а сви имају велике снове.

Мала земља у којој живим је једна веома компликована творевина чији се дио зван Српска наслања на другу земљу која се зове Србија. И тај однос је ,најблаже речено, компликован. Између осталог , саставни дио тог односа је и неразумијевање и ароганција људи који су из друге земље као и снисходљиви недостатaк себства ,зачињен грубошћу, у којем пливају моји земљаци. И о томе говори представа Камење у његовим џеповима.

Сличне потешкоће настају у комуникацији већине запаних Балканаца са становницима из било које европске земље. „Камење..“ казује да је слично у Ирској или другим "малим " земљама које су у вјечитој потрази за властитим колективним идентитетом који би провинцији , по дефиницији неспособној да створи нову вриједност спајањем вриједног унутарњег и вриједног спољног , помогао да усклади своју затвореност са различитошћу спољног. Камење у његовим џеповима је текст који говори и о томе .

Неуобичајена форма, у којој двојица глумаца играју широку палету ликова који су спојени на зајдничком послу снимања "великог филма" …двојицу статиста, режисера, професора дикције, асистенте режисера, статисту ветерана, младиће из села, главну глумицу , оца једног од младића… изузетно је захтјевна за глумце који у овој представи играју . С друге стране пружа изврсну прилику да Борис Шавија помогнут колегом Љубишом Савановићем прикаже знање које је овом представом озваничио дипломом. Урађен је значајан и велики посао довољан не само за један дипломски рад .

Изабрали су да играју два сата сами на сцени по пет различитих ликова а то захтјева велику физичку и менталну спремност. Њихова храброст граничи са једном другом особином коју не бих сада именовао иако су приказали завидан спектар глумачких вјештина .Очигледно је и да је њихово узајмано добро познавање допринијело да игра буде синхронизована и партнерска. Гегови су били вјешти и правовремени иако су духовитости повремено исклизавале из оквира тананог укуса у два ,не баш уједначена, извођења која сам гледао у размаку од неколико седмица.

Шавија и Савановић играју веома личну представу препуну фазона из властите свакодневнице, представу о сновима – њиховом лицу и наличју и трагичној завршници мијешања снова и јаве. Језичке и социјално моралне неусаглашености западног Балкана , дају им богату подлогу за приказ колико се тешко прилагођавамо једни другима.

Постоје најмање два општа проблема који значајно отежавају глумачки рад на сцени . Први се односи на прилично ријетка играња представа у Бањој Луци због којег и најзапосленији глумци немају континуитет наступа – најзначајнији чинилац у стицању менталне кондиције. Играње је ,наравно, битно и за физичку кондицију која може бити други проблем али ипак је то више ствар личног опредијељења глумца како ће освештавати своје сценско оруђе- своје тијело. Свеједно , важно је да ова два глумца себи у будућности не дозволе силазак испод критеријума који су себи задали овом представом те да задрже уједначеност која тежи напретку . Ово говорим због тога што сам имао прилику гледати их и у добрим и у промашеним ролама. Субјективни дојам је да су ставраоци озбиљног потенцијала који се може још значајно развијати.

Музичке подлоге представе се сјећам као сплета веселих звукова који разгаљује , а више него симболична сценографија која сцену претвара у шталу одраз је стања у култури а нарочито у филмској продукцији. Сиромаштво на срећу никад није могло угушити хтијење па су тако Чарли и Џек , статисти или творци потоњег филма у представи – како год да их назовете, обучени у подрапане и такође веома симболичне костима своје идеје ипак довели на свјетло дана. Они су тако слични занесењацима са наших простора који помоћу штапа и канапа стварају умјетност.

Режија је овом захтјевном глумачком раду требала донијети унапређење али умијеће вођења кроз причу није приказано. Пауновић је пропустио прилику да буде јасан корективни фактор глумачком тандему и дозволио је да им се догоде мјестимичне недосљедности нарочито у вођењу главних ликова . Становишта сам да је машта и љубав према театру овог свестраног аутора гаранција његовог напретка у будућности али постоји потреба да се његово дјеловање на изведбу избалансира те да идеје које доноси добију чвршћи облик када дођу пред гледаоца.

Ако волите комично у театру сачекајте још неколико извођења па онда погледајте ову занимљиву представу, ако нисте у групи љубитеља таквог театра онда пожурите већ на сљедеће извођење можда касније не будете могли уживати у потпуности.

Мери Џоунс; КАМЕЊЕ У ЊЕГОВИМ ЏЕПОВИМА;
Играју: Борис Шавија и Љубиша Савановић; Редитељ: Милош Пауновић; Сценограф: Драгана Пурковић Мацан; Костимограф: Ивана Јовановић; Музика: Петар Билбија
Превод: Ивана Димић; Лектор: Милорад Телебак;Инспицијент-суфлер: Свјетлана Поповић;Мајстор свјетла: Давор Пастуовић; Мајстор тона: Милан Лепер; Сликар извођач: Милан Кнежевић; Премијера: 05.12.2010.

 



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *