Шта Обама тражи у Европи?

Амерички предсједник, Барак Обама, кренуо је у Европску турнеју. Почев од самита Г20, америчка администрација на челу Обамом је кренула у појачане дипломатске активности, са јасниим нагласком на Европу. Шта су њени главни циљеви? У Прагу је амерички предсједник дочекан са одушевљењем, гдје је демагошки употријебио (још једном) свој изборни слоган: Да, ми то можемо. […]

уторак, април 7, 2009 / 17:09

Амерички предсједник, Барак Обама, кренуо је у Европску турнеју. Почев од самита Г20, америчка администрација на челу Обамом је кренула у појачане дипломатске активности, са јасниим нагласком на Европу. Шта су њени главни циљеви?

У Прагу је амерички предсједник дочекан са одушевљењем, гдје је демагошки употријебио (још једном) свој изборни слоган: Да, ми то можемо. Ваљда сви народи који су под утицајем САД, воле то још једном чути уживо; што говори о томе да се његова месијанска аура није окрњила. Чак ни избором особља које је до економске кризе довело, нити потпуно промашеном економском политиком у виду нових улагања у секторе и предузећа, која су такође ту исту кризу произвела.

Основна новина у његовом обраћању на централном градском тргу у Прагу, била је могућност да се не постави ракетни штит у Чешкој и Пољској, уколико се «отклони пријетња из Техерана». Пошто већ и врапци на грани знају, да је тај ракетни штит уствари усмјерен ка Русији, јасно је коме је та порука прије свега упућена.

И то је, до одређеног степена, добро за перспективу мира у свијету. Русија је администрацији Џорџа Буша и Кондолизе Рајс, нудила своју радарску станицу Габала у Азарбејџану; која је и много ближи, и много логичнији избор за отклањање наводне ракетне пријетње Техерана. Но, тај приједлог није прихваћен, из сасвим очигледних разлога.

Стога се Обамино условљавање ракетног штита, може посматрати као извјестан увод, или барем спремност на компромис са Русијом. Но, Барак је на овај начин само опрао руке, будући да Русија у својим суженим и подоста ослабљеним позицијама након распада СССР, рачуна на Иран као неку врсту стратешке баријере према САД и НАТО. Томе у прилог иде руска продаја наоружања Техерану, те потписивање низа уговора о изградњи нуклеарних електрана. Уз толики новчани уплив, тешко да Русија себи може допустити да оваквог партнера остави на милост и немилост САД.

Но, ова одшкринута врата за неку врсту обострано задовољавајућег рјешења, прије да су условљене више него рапидним опадањем америчке финансијске моћи, него што је у питању заузимање разумног курса из Вашингтона, у погледу одрживог геополитичког става. Све су прилике, да су главни играчи у војнополитичкој касти САД, још дубоко у хладноратовским премисама. То и потврђује извјештај команданта НАТО за Европу, који је најавио све теже и компликованије односе са Русијом. Вјероватно највећим дијелом због страха од губитка радног мјеста, а другим дијелом од нереалних погледа на америчку економскополитичку садашњост.

Обамина посјета Европи, осим јавно изражене намјере да се савезници у Европи мотивишу за слање додатних снага у Авганистан, пред тамошње лакрдијашко-демократске изборе; имала је за циљ, да одржи вјеровање како САД имају неки рецепт да остану најмоћнија економска и војна сила.

Друга фаза, такође је највећим дијелом посвећена Европи, без обзира што је Турска само једним својим мањим дијелом на европском континенту.

У књигу утисака у маузолеју Кемала Ататурка, Обама је уписао да се нада јачању односа између Вашингтона и Анкаре, али је права његова жеља, коју је саопштио дан раније на америчко-европском самиту у Прагу, јачање односа Турске и ЕУ.

Та друга жеља је, међутим, и далеко контроверзнија, пошто Париз и Берлин нису нимало добро примили идеју о уласку претежно муслиманске државе у европску породицу, док ни Обама није баш сасвим мудро ускочио на терен, на којем је аутсајдер. Ни Вашингтон не може тек тако да пређе преко чињенице, како је Турска остварила врло мали напредак у испуњавању критеријума за чланство, откако је ЕУ прије пет година отворила преговоре са Анкаром.

Но, неки сматрају да би «чланство Турске у ЕУ дало би изузетан подстицај односима Европе и муслиманског свијета, и европски блок би преко ноћи промијенио свој изглед "бијелог, хришћанског клуба", у заједницу демократија слободног тржишта», као што се ових дана огласио британски Индепендент. Лист из земље која, историјски, игра на карту Турске у тренуцима када јој моћ у Европи опада. Са друге стране, та слободна тржишта, а и демократије у којим послују, све су више и више у кризи.

Тако Индепендентов став, «да би утицај умјерених турских муслимана постао противтежа исламским сепаратистима, каквих данас има у Холандији или Великој Британији, а изгледи за чланство поспјешили би реформе у Турској, ма колико оне сада текле споро», све је, само не реалан поглед на свијет.

Уколико је то тако, шта онда пријечи ЕУ, да у своје чланство прими земље настале од бивше СФРЈ и Албанију, које све заједно немају ни близу становника колико има Турска? У питању је, чисто да се нагласи, земља од 783.562 километра квадратна и 71.517.100 становника (попис из 2008.). Одговор зашто ми и остатак екипе са Балкана не можемо у ЕУ, јесте што би такав развој ситуације довео до жестоких сукоба између раса, вјера и нација; за које ЕУ нема одговарајуће заштитне механизме. Са могућношћу та та популациона маса из Турске без ограничења путује, тргује и настањује се у ЕУ, врло брзо би се читава Европа претворила у једну велику, Дејтонску БиХ. На крају крајева, поменуте земље (БиХ, Србија, Албанија, Македонија), посједују веома значајну количину исламског становништва, које је куд и камо умјереније од оног из Турске.

Обами је Турска неопходна за стратешко функционисање досадашње инвазионе и војно-насилне америчке политике. Турска има стратешку позицију, у којој се са једне стране протеже до интересне сфере Кавказа (са за Америку новоосвојеном Грузијом); са друге стране према и даље горућим проблемима у Сирији и Ираку, те на концу и са Ираном; који САД сматрају својом највећом препреком у доминацији тим дијелом Азије.

Уједно, Турска је једина предоминантно исламска земља у чланству НАТО, те најбољи савезник и пријатељ САД у читавом исламском свијету, што се огледа у чињеници да Турци имају своје снаге у Авганистану. Вођен овом чињеницом, Барак Обама је заиграо на своје средње име (Хусеин), такође одржавајући осјећај месијанске улоге, коју од њега очекују небјелачки народи свијета.

Вашингтон није заинтересован шта би се десило са унутрашњим питањима у Европи (као Париз и Брисел), него му је просто стало да са једне стране ојача свог вјерног савезника економски, а са друге, да се осигура од могућег увоза исламског радикализма из Ирана, што би Турску могло окренути ка савезу са осталим земљама исламског свијета.

Но, у ЕУ постоје људи који су још увијек добро плаћени од капиталиста, тако да и даље продају причу о слободим тржиштима и демократијама; те се у већ два пута помињаном Индепенденту, односно његовом редакцијском коментару, могу омакнути и овакве патетике: Предсједник Обама можда није на најделикатнији начин пружио подршку уласку Турске у ЕУ, али око једне ствари нема спора – ниједном европском грађанину није у интересу да ЕУ залупи своја врата пред носом Турске.

То јасно показује, да је ова краткорочна политика америчке администрације поново безрезервно подржана од Британије, али и потпуно неразумијевање стварних механизама на којим функционишу међуцивилизацијски спојеви, будући да се из удобних канцеларија у Лондону, не види како заправо живи мали човјек. Онај који се, у том демографском коктелу, налази на првој линији борбе за посао.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *