dysko

Шта је алтернатива Европској унији?

Прије више од годину дана на овом блогу објављен је текст Распад Европске уније. Основна теза тог текста била је да се ЕУ налази на раскрсници између два супростављена принципа. С једне, у питању је концепт слободе, слободног тржишта, владавине права, личних слобода и одговорности, дерегулације. То је, макар формално, био и почетни принцип приликом […]

понедељак, децембар 5, 2011 / 07:08

Прије више од годину дана на овом блогу објављен је текст Распад Европске уније.

Основна теза тог текста била је да се ЕУ налази на раскрсници између два супростављена принципа. С једне, у питању је концепт слободе, слободног тржишта, владавине права, личних слобода и одговорности, дерегулације. То је, макар формално, био и почетни принцип приликом формирања Европске економске заједнице, која се касније трансформисала у Европску унију. Други, пак, концепт представља модел централизоване државе ЕУ, коју одликује доминација централних бриселских институција, регулација, повећање пореза, смањење личних слобода и приватне иницијативе, регулација привреде, смањен значај, па и укидање слободног тржишта. Све то под кринком "ЕУ државе социјалне правде и благостања". На ову шаргарепу ухватили су се многи, па тако имате данас једну Грчку која је сматрала да ће такав "рај" вјечно да потраје, а данас је суочена с паклом наплате дугова. Јер, можете да потрошите само оно што сте зарадили, а Грци су трошили и незарађено. То је данас поента њихових проблема. Наравно, и овај наш простор радио је сличну ствар: ЕУ интеграције корумпирана и импотентна политичко-медијско-квазиинтелектуална елита представила је маси као улазак у рај и живот у најљепшим сапуницама, те не чуди што је данас завладао такав очај, депресија, сутра и револт бијесне и гладне масе, због пуцања те сапунице.

У односном тексту, између осталог, наведено је и сљедеће:

Уколико се Европска унија збиља распадне основни разлог биће напуштање принципа на којима је настала, односно оног вриједносног система којим је (била) инспирисана… Управо због неспремности (ако хоћете, и неспособности) Европе да прихвати суштински индивидуалистички концепт, и дошло је до њене "бирократске дегенерације". Многи данас Брисел, рецимо, упоредјују са Москвом за вријеме бољшевичке тираније у Русији, али постоје и пластичније манифестације тог незадовољства бирократизацијом институција ЕУ.

Јасно је данас да је по паду Совјетског савеза на истоку Европе дошло до стварања Советског савеза у њеном остатку, при чему је Москву замјенио Брисел. Симптоматично је да су у оба случаја идеолошке матрице криле једну основну суштину: централизацију и контролу грађана и привреде. И СССР и ЕУ биле су "рајеви на земљи", оазе угодног и слободног живота. И ЕУ и СССР биле су "наддржавне творевине". И СССР и ЕУ биле су вишенационалне, мултиконфесионалне конструкције, које су се дичиле успјехом превладања тих супротности, мада су у највећој економској кризи пукле управо по националним шавовима. И ЕУ и СССР су се вербално дичиле и демократијом и децентрализацијом, а заправо су били бирократско-олигархистички монструми, у којима се о свему одлучивало у уским центрима моћи, а одлучено је провођено чисто бирократским методама.

Што се нас тиче, занимљиво је да су они који су некад највише заговарали интернационализам заснован на пролетерским принципима, убјеђени љевичари, комунисти, скојевци, партијци-касније с истом ватреношћу заговарали су и ЕУ интеграције, малтене с идентичном аргументацијом. Некад "комунизам, Интернационала, свјетска пролетерска федерација" нису имали алтернативу, а касније ЕУ, по њима, није исто имала алтернативу. Некад су се такви школовали и финансирали у Москви, касније у Бриселу. Једну велику црвену замјенило је више мањих жутих звјездица.

У оба случаја слобода, слободно тржиште, приватна иницијатива, владавина права, дерегулација-били су у другом и трећем плану. Централне машинерије моћи, у Бриселу и Москви, имале су намјеру да владају и контролишу. То су чиниле преко својих филијала у европским земљама, као и помоћу бајке коју су сервирале масама да их у тим наддржавама очекује мед и млијеко. Употребљен је, дакле, стари трик свих тирана и диктатора, од Хитлера до Стаљина-обрати се директно маси, обећај јој сигурност и благодети, обећај јој државу благостања која ће да брине о свима, и потом спроведи тоталну владавину и терор над неистомишљеницима.

Ми овде смо у оба случаја чинили исте грешке, правили смо исте лоше изборе. Изабрали смо, дакле, да будемо дијелови тих наддржава, не знајући збиља шта оне и значе, а зарад тога да живимо од свега, а понајмање од свог рада. При том, није нас нешто посебно интересовало какви су механизми и правила у тим наддржавама, занимало нас је једино да ту уђемо некако и да се дочепамо фондова. Народ је хтио хљеба и игара, властодршци исто то, плус још нешто пара. И то је била та матрица.

Професор Мирослав Прокопијевић сјајно је дао дијагнозу односног стања:

Распад еврозоне и ЕУ велика је невоља не само за Европу, него и за свет. Распад монетарних и других унија иза себе оставља економске, социјалне и политичке руине. Сетите се распада Аустроугарске, СССР, Југославије… Лоше управљање и социјална држава су убрзали распад ЕУ. Обрнуто је требало да ствари иду ако се хтело добро решење – ка владавини права, тржишним слободама и слободи избора, а снижавању пореза и државне потрошње. Али, еврократи су хтели социјални популизам, направили су монструма који личи на некадашњи СССР, који је на скоро сваком ћошку ишао против тржишта и појединца, и сада спаса нема. Биће то лоше и за САД, јер им је ЕУ главни пословни партнер. Лоше за Кину и Индију, јер највише роба и услуга продају у ЕУ. Лоше за Русију и арапске земље са нафтом, јер им је ЕУ прво (Русија) или друго (арапске земље) највеће тржиште.

Наравно, оно што је лоше за Европу, не може бити добро ни за Србију. Скоро половина наше трговине је са ЕУ, око 80 одсто банкарског тржишта држе банке из ЕУ, грчке и италијанске банке држе бар 40 одсто српског тржишта. Људи ће изгубити део штедње, јер ће евре мењати за ревалвиране марке или девалвиране лире, губици ће бити код пензионих, инвестиционих фондова… Не може се у детаљу предвидети динамика и профил наших проблема, али они ће се у наредним годинама и у бољем случају одвијати у терминима дуже рецесије (то је пад привредне активности 0-10 одсто) или чак депресије (кумулативни пад већи од 10 одсто током најмање три године), у лошијем случају…

Алтернатива: реформе ослоњене на јачање владавине права, личних права, слободе избора и слободног тржишта. То је много боље него садашња ЕУ, која се несрећним развојем упропастила и постала СССР нашег времена. Наравно, не онај опори, него монструм са „људским лицем“. Али, овде се ствара галама како је ЕУ једина шанса Србије, док власт гура „афричке законе“. Погледајте само нацрт закона о јавним набавкама, који треба да озакони невиђену крађу јавних фондова и јавних фирми, како би се финансирала наредна изборна кампања ДС и њихових политичких пријатеља. Нестанак ЕУ ће склонити и ту копрену, да се под изговором нечег наводно позитивног раде најгоре ствари. То је провидно, неодговорно и глупо. Проевропске снаге у Србији од почетка врте погрешну плочу. Оне не кажу да у ЕУ идемо доносећи законе који су у нашем интересу и да то помаже приближавање ЕУ, што је добро због приступа заједничком тржишту и пада политичког и економског ризика. Не, они говоре да све законе доносимо због уласка у ЕУ, а тамо идемо јер ћемо добити фондове (што је паразитски мотив). Са ЕУ која нестаје, проевропске снаге ће се или вратити на реформску реторику коју сам поменуо или ће политички и интелектуално бити маргинализовани.

Ставови које износим око Европске уније у значајној мјери подударају се са ставовима осталих евроскептика, комуниста, радикалних националиста и свих оних друштвених елемената које можемо да примјетимо у јавности да нападају ЕУ. Међутим, до крупних и фундаменталних разлика између њиховог и мог личног виђења ситуације долази кад у игру уђе предлагање алтернативе ЕУ интеграцијама и свему ономо што те интеграције представљају.

Наиме, поменути алтернативу виде у сљедећим могућностима:

– затварање у оквиру националних и државних граница
– етатизација привреде
– свеукупно јачање државе и њена доминација не само у привреди, но и у култури и свим осталим друштвеним аспектима
– интеграције не са ЕУ, но са другима, мање-више по истим принципима (примјер одушевљења до ступидности одређених кругова а пропо могућности приступања евроазијским интеграцијама)

Очигледно, постоје различите варијанте евроскептицизма, али свима њима је заједничко то да заговарају јачање државе, централизацију, смањење или потпуно напуштање слободног тржишта, доминацију државе над појединцем. Није тешко примјетити да су у питању "алтернативе" садржајно налик онима које су својевремено нудили Хитлер, Стаљин, Мусолини и слична братија. Овакве процесе историја познаје и они уопште нису ријетки. У временима тешких криза људи се често не окрећу правим вриједностима и рјешењима, која нуде праве одговоре на генезу проблема, него бензином гасе ватру и окрећу се екстремним варијантама.

С друге стране, постоји данас и код нас један круг људи, који је у неспорној бројчаној мањини, и који сматра да алтернатива ЕУ и СССР интеграцијама не може бити пљунута иста принципима на којима су управо засноване односне интеграције. Наиме, евроскептици у принципу заговарају исто што и еврофанатици, само на микронивоу или у овкиру других интеграција. Они су такође за централизацију, државну доминацију, регулацију привреде, само не са центром у Бриселу, но у Београду, Загребу, Сарајеву или Москви. Стога, они заправо не нуде ништа другачије, они нуде исто као и они први.

Овај други круг људи, који је, понављам, у квантитативној мањини, има јасну квалитативну предност. У питању је потпуно другачија визија, односно суштински различит концепт. Тај концепт заговара:

-слободно тржиште
-владавину права, а не олигархије и бирократије, односно политике
– цивилно друштво које је надређено држави, а не обрнуто
– државу са ограниченим надлежностима, али које ова спроводи ефикасно
– привреду коју генерише приватна иницијатива, а не централни план и политичка воља

Први концепт узроковао је данашњу кризу. Криза евра и ЕУ није генерисана слободним тржиштем, већ политичким одлукама које су значиле задуживање појединих држава и читавог система на нетржишним основама. Криза у САД није генерисана слободним тржиштем, већ финансијским манипулацијама банака и Федералних резерви, које је подржавала држава. Оно што се данас дешава јесте да држава свуда на свијету одговорност за кризу пребацује на слободно тржиште, иако је слободно тржиште напуштено мање или више у свим државама које понајвише доживљавају привредну и политичку кризу, а управо су земље у којима слободно тржиште више долази до изражаја боље поднијеле удар економске кризе и у њима постоји мања опасност ескалације фашистичких и других тоталитарних тенденција које су данас јасно уочљиве у свијету.

Стога, алтернатива Европској унији код нас не може бити оно што суштински карактерише ту исту Европску унију, већ управо супротно: ми ћемо смањити штетне ефекте кризе тако што ћемо извршити суштинске реформе у правцу смањења улоге државе у привреди, односно исту ћемо ослободити утицаја политике и тајкуна. Редуковаћемо бирократију, њене надлежности и утицај и претворићемо је у јефтин и ефикасан сервис који служи (а не да влада, као данас) потребама људи и привреде. Успоставићемо владавину права која значи да нема разлике пред законом кад је ријеч о предсједнику државе или неком другом грађанину. Ствараћем нову вриједност, а нећемо пресипати из шупљег у празно. А све то могуће је једино кад човјек ради, мисли и ствара. Кад има слободу. У супротном, кад ту слободу нема, кад је све регулисано, нема ни иновација и напретка.

Уколико поступимо другачије, уколико ватру будемо гасили бензином, уколико алтернатива ЕУ и СССР буде оно шта карактерише суштински ЕУ и СССР-катастрофа је неминовна.

Било би добро да овај пут донесемо праве одлуке.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. ЕУ ће нестати једино када буде утопљена у супер-државу на нивоу планете са Једном свјетском владом, тако ће и Евро нестати у корист појављивања јединствене свјетске валуте. Нема алтернативе ЕУ, не зато што ми то хоћемо или нећемо, већ зато што је тај пут записан, јасно детерминисан и ми се више ни не питамо о њему.

  2. Бојан Нишевић, 05.12.2011. 10:31:15

    Јеси ли сигуран да се нису мало прерачунали? Шта кад ствари крену неким непланираним током, као сада? Превише ће бити бунта у многим државама да ће се то моћи контролисали. Ако сконтају да губе, да им пропадају планови и да губе контролу, закуваће рат ширих размјера.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *