Српски запад и амерички југ – завршна лекција

Након грешака које је направио, Југ је сравњен са земљом.

понедељак, децембар 12, 2016 / 07:37

Након грешака које је направио, Југ је сравњен са земљом.

Пише Олег Солдат

Колика казна је била намијењена том дијелу Америке, види се по томе што је простор који је некад представљао пољопривредни центар индустрије памука и колијевку америчке елите – остао до данашњег дана метафора заосталости. Амерички грађански рат је видио прву примјену идеје тоталног рата и крваве гериле.

Политички гледано, Југ је изгубио аутономију: идеја о слободи ће од тада да се пресели у фолклор. Југ је прво предао иницијативу непријатељу, затим је играо по туђим правилима, и напослијетку је обезвриједио своју ствар тиме што ју је мјерио туђим мјерилима.

Чини се да је склоност ка овим поступцима била дубоко усађена у културу америчког Југа коју, уз одређену појмовну толеранцију, смијемо назвати „крајишком културом“, по сродности словенско-српских „крајина“ са америчком „Границом“. Свака крајишка култура је можда склона таквим грешкама. Крајишке културе имају распршене и нестабилне центре и окренуте су периферном функционисању. Код Срба је у историји било доста крајина, и од њих је свакако најпознатија она која данас чини сјеверозапад Републике Српске и која је само дио територије која се историјски наслањала на чувену Војну Крајину, која је територијално и демографски терминирана хрватском агресијом 95-те године.

Крајине тако могу политички и историјски да умру, а културно да живе вијековима након тога. Носиоци култура какве су крајишке, пројављују сличну импулсивну фиксираност на „непријатеља“, или на „кризне“ ситуације, као и одређено одсуство озбиљности у околностима кад опасност пролази. Граничарски народи слабије функционишу на „нижим“ радним темературама и најлошији су једни према другима у условима цивилне досаде.

То је прва групна карактеристика коју дијеле амерички Југ и српски Запад. Јер, српске сјеверозападне земље су по превасходству гранично крајишке територије које су раздвајале четири различите цивилизацје: хабзбуршу, турско-азијску, венецијанску и православну. Другу сличност између нас и њих можемо да уочимо ако упоредимо Југ са њиховим сјеверним непријатељем. Већ сам рекао да је способност хомогенизовања сјеверњачке америчке популације врлина коју не треба потцијенити.

Почетак фељтона: амерички југ и српски запад

Чиме се хомогенизује један народ? Може се рећи да одсуство централних вриједности које су суштинске у борби за опстанак може да се уочи преко књижевности једног народа. Веома је занимљива ствар да је сјеверна америчка књижевна традиција свој зенит досегла прије Грађанског рата, те се потоња побједа у рату можда може сматрати посљедицом литерарно-митолошке виталности, исковане једну деценију прије одсудних догађаја.

Све најважније у сјеверној књижевности (Емерсон, Мелвил, Хоторн) било се одиграло прије рата, побједа је добијена и прије битке. Јер, без заједничког мита који је називник живота, ни побједа не може да значи пуно. Ово је веома битно, зато што један народ своју групну зрелост показује тек том својом књижевношћу. Тек кад се изрази свој групни менталитет, колективна митологија, један народ може да пређе на други или виши ниво зрелости: да ратује, да осваја или да се брани.

Тек након сјеверноамеричке књижевне ренесансе, сазрело је нешто важно у том народу, што је омогућило план у борби која је претходила, омогућило прибраност, организацију и рјешеност да се ствар добије. Важи и обрнуто правило. Испоставило се да је оно што је Југ прекасно добио – своју праву књижевност, а не имитацију, у овоме рату пресудило. Тај пословично рјечити Југ, у којем је реторика била ствар свакодневне вјештине, трибуна и вођа, није био сазрио за цивилизацијски сукоб духова, и Југ је изгубио. До јужњачке књижевне ренесансе долази тек деценијама касније, када је друштво које има да се опише престало да постоји.

Ту је вријеме да се вратимо српском случају. Када ће бити описани догађаји из ратова 90-их, и да ли ће тада кад се то уради, постојати људи налик на оне који су створили нову државу? Ко је спреман на толики ризик: да се изгуби своје истинско лице?

Прва ствар која разликује нас од Југа је – што су исходи ова два рата различити. Нико не може да каже да су Срби изгубили у претходном рату. Сачувана је српска култура у Босни, под егидом нове српске државе. Веома је тешко, ако је уопште могуће, спекулисати о томе зашто су Срби у Босни и Херцеговини добили нову историјску шансу, али сам увјерен да су разлози опет – митолошке природе. Важније је што би грешке које је починио Југ, и које смо ми константно на прагу да починимо, требало да буду непрестана напомена тога којем културном типу припадамо. Упоредимо искуства из Другог свјетског и посљедњег нашег рата. Трагична искуства Другог рата су код Срба, како је познато, тренутачно претакана у књижевно и друго умјетничко искуство.

Данас знаш, да онда народна душа није пресушила, и није правила компромисе, сачуван јој је био витализам. Са грмечко-козарачког мученичког атељеа изникли су моћни епови Стојанке Мајке Кнежопољке, Скендера Куленовића, скоро сав опус Бранка Ћопића, али и можда и нешто веће од тога. Поента је у томе што су та дјела настајала скоро као ад хок реакције на оно што се дешавало у омраци козарачке и грмечке прашуме, или херцеговачког крша. У тој чињеници, и у тим дјелима, лежи трајни залог да дух епохе и прегнућа народа, неће бити заборављени. Они су важнији од пуке историје.

Други дио: СРПСКИ ЗАПАД И АМЕРИЧКИ ЈУГ

А да ли је тако са нашим недавним искуствима? Дјела која сам поменуо су постала антрополошка база која гарантује постојаност народне воље и карактера. Баш зато што је изостала умјетничка ренесанса у протеклом рату, епопеја Другог рата, узета не као идеолошки сукоб, већ као свједочанство жртве једног народа – нарочито онај дио жртве чији епицентар је у Јасеновцу – постаје можда једина могућност да се искупи и осмисли тај Отаџбински рат (1992-1995).

Ако пажљиво погледамо видјећемо да је истински, свенародни умјетнички регистар прошлог рата – изостао. На групном, органском, свуда и од свих прихваћеном нивоу – рат није прошао кроз фабрику озбиљне умјетничке перцепције. Као да се сасушила умјетничка воља, а она народна поклекла пред збуњујућим догађајима. Општи утисак, како рата, тако и људи и њиховог труда, покварен је унутрашњим наговјештајем корупције и нејасноће. Практично не постоји нити један једини догађај из рата којег би сав наш народ у цијелости препознао, посматрао и прихватио као свој, заједнички и унутрашњи. То је такође посљедица недостатка умјетничког посла.

Од свих стратишта и светишта, Јасеновац је једини наше збирно, митско мјесто које може да се из 45-те, обрати 95-ој години. Савска глина је испрала разлике и сјединила све мртве у једну свјетлост, која са оне стране живота може да поручи због чега су Срби добили нову прилику да живе и оживе.

Умјетност зато мора да кодификује стварност као најмјеродавнију групну исповијест, као заједнички вјерују, као општу, битну вриједност у коју се не сумња и од које се полази у свакој анализи и доживљају. Та ствар велим и јесте присутна и није: идеја Републике Српске, као светосавске и светокосовске стварности, рођене у Јасеновцу, а препорођене у догађајима 90-их, пријети да склизне на опасну периферију уколико не пронађе директан и јасан пут у идеје оних најкреативнијих. Тј. уколико нема књижевности и умјетности која ће константно и тренутачно моћи да је, стално изнова утјеловљује.

Не постоји други начин да се највише вриједности оприсутњују од умјетничког начина. То је велика лекција коју наслућујемо из наизглед туђег примјера Америчког рата. Тек одатле, из умјетничко-духовне баштине нашег народа, завјети конфузне прошлости постају јасни свјетионици, те ће једино тако моћи да испуне своју улогу фокусне тачке, зенице и епицентра; и једино тако ће спријечити наш и сваки народ, да почини грешке неопрезности у историји. Томе смо посветили ових неколико редова, да још једном повучемо паралеле између двије крајине, са два краја свијета, које су сличније него што се то мисли.



0 КОМЕНТАРА

  1. „Тек кад се изрази свој групни менталитет, колективна митологија, један народ може да пређе на други или виши ниво зрелости: да ратује, да осваја или да се брани.“
    „Од свих стратишта и светишта, Јасеновац је једини наше збирно, митско мјесто које може да се из 45-те, обрати 95-ој години. „

  2. „Са грмечко-козарачког мученичког атељеа изникли су моћни епови Стојанке Мајке Кнежопољке, Скендера Куленовића, скоро сав опус Бранка Ћопића, али и можда и нешто веће од тога. Поента је у томе што су та дјела настајала скоро као ад хок реакције на оно што се дешавало у омраци козарачке и грмечке прашуме, или херцеговачког крша.“

    Тачно. Ад хок. А не чекат да се народ почне гушит од неугодних мириса лешева. Или обиљежават Свјетски дан потрошње и слично на Дан Открића Ждеримозга Јаме…

    ТАТАРЕВИЋКА МАЈКА ХАВА

    Свашесторица сте ми на сиси ћапћала – јој, благодатно
    сунце приједорско! –
    Свешесторици повијала сам ножице румене
    у бијеле повоје ланене
    свешесторици сам прала јутрење пелене…
    Јооој
    Сенаде
    Сејаде
    Нихаде
    Нисхаде
    Зилхаде
    Зијаде
    јооој шест годова у мом вијеку…

Оставите одговор на Осман Ђ. Одустани од одговора