Српски талац Милорад Додик

Да сам Милорад Додик и да ми је једини циљ да од 3. октобра будем предсједник Српске… Понудио бих тамошњим грађанима оно што желе да чују и виде: организовао бих референдум, било какав, о статусу тог ентитета и – убједљиво побиједио на предстојећим изборима! Пише: Цвијетин Миловојевић Статус Косова и територијални интегритет Србије ће, краткорочно, […]

петак, август 13, 2010 / 08:00

Да сам Милорад Додик и да ми је једини циљ да од 3. октобра будем предсједник Српске…

Понудио бих тамошњим грађанима оно што желе да чују и виде: организовао бих референдум, било какав, о статусу тог ентитета и – убједљиво побиједио на предстојећим изборима!

Пише: Цвијетин Миловојевић

Статус Косова и територијални интегритет Србије ће, краткорочно, више да зависи од будућих политичких потеза званичне Бање Луке него од, ма како парадоксално звучало, става власти у Београду. Јер, после одлуке Међународног суда правде о „јужној српској покрајини”, стара теза о Срби(јанц)има као таоцима прекодринских Срба, добила је свој пун бумеранг ефекат.

Прагматичан разум засигурно би сугерисао Бањој Луци да подуку и потпору за сопствену будућност потражи баш у искуству Приштине, али срце изгледа каже да, због мира у „великој српској кући”, Република Српска треба да жртвује део својих снова које јој отвара саветодавно мишљење из Хага.

Да ли је Српска талац проевропског режима у Београду, односно његовог упињања да докаже како је изборна крилатица из 2008. „И Европа и Косово” и даље остварива?

Да сам нешто Милорад Додик и да ми је једини циљ да од 3. октобра будем председник Српске, понудио бих тамошњим грађанима оно што желе да чују и виде: организовао бих референдум, било какав, о статусу тог ентитета и – убедљиво победио на предстојећим изборима! Макар и са оним бенигним питањем, богомданим за најслободнија тумачења, против кога аргументе не би могли да пронађу ни тзв. међународна заједница нити опозиција у РС:

„Да ли сте за изворну дејтонску БиХ?”. У најмању руку, чак да такво грађанско изјашњавање (а резултат би био акламативан) и не произведе никакве директне последице, институција референдума као право РС била би и легитимисана и легализована као последњи бедем пред претећом унитаризацијом БиХ.

Овако „српски Холбрук”, „булдожер дипломата” Додик, од 22. јула, наступа окованих руку и ногу (кључеве држе Силајџић и Запад), са додатним букагијама око врата у виду притиска свог кућног пријатеља на челу Србије да не диже фрку, да отћути мешање Турске у балканске послове, да не расписује било какав референдум, а некмоли тражи оно што Српској не припада ништа мање но Косову.

Додик је зато натеран да се куне како никада неће учинити ништа што би могло да наштети интересима Србије, иако би одлуку МСП-а највише волео да чита баш као што у њој пише – као сигнал Српској да лагано крене путем косовских Албанаца. У првој фази, инсистирањем на враћању дејтонских надлежности ентитетима, односно тражењем, за те захтеве, савезника у БиХ и свету; у другој етапи, с обзиром на искључивост заговорника унитаризације БиХ, вероватно, проширивањем захтева који иду у правцу осамостаљења РС…

У овом тренутку, Додик осећа и додатни притисак америчке дипломатије која се – хотећи да потпомогне Силајџићев део бошњачке власти у Сарајеву и његов пројекат уставне централизације – понаша као слон у стакларској радњи и, језиком армираних стереотипа о Србима као кривцима за све зло на овим просторима, Српску оптужује за поткопавање државних институција што проузрокује јачање радикалних исламских покрета у БиХ?!

С друге стране, отопљавајући политичке и интензивирајући економске односе са Анкаром, Србија, у нади да ће Турци „узорати друмове” ка јужном Јадрану, (не)свесно прихвата интернационализацију питања Санџака. Играјући на карту два министра из редова Бошњака и Зилкићеве Исламске заједнице, као да неко намерно пренебрегава чињеницу да је, тренутно, муфтија Зукорлић, не само верски, већ и политички и национални лидер санџачких Бошњака, што ће рећи, можда и важнија адреса за разговор.

Скуп светских исламских верских првака, у коме утицај имају сарајевски реис-ул-улема Церић и муфтија Зукорлић, већ је на дневном реду имао кршење права Бошњака у Санџаку, али и позвао исламске земље да признају Косово.

Овај унутарсрбијански „теферич” у Санџаку, додатни је ланац око Додикових удова. Тај принцип „спојених посуда”, недавно је и формално инаугурисан, активирањем Одбора за обнову Народног вијећа Санџака, чији ће основни циљ бити враћање аутономије Санџаку по угледу на тзв. партизанску аутономију од 1943. до 1945. године.

Иницијатори, блиски политичкој опцији ефендије Зукорлића, обећавају да овај захтев неће довести у питање суверенитет и интегритет државе Србије, осим, „уколико дође до цепања БиХ”.

Док год води „немогућу мисију” (Вук Јеремић) за Косово и док год јој се, спонтано или однегде из света, отварају нова унутрашња жаришта, Србија – јасно је као дан – неће смети да, пуном снагом, стане иза Српске. Арбитражном одлуком коју су наметнули Американци, Брчко је, подсетимо, ампутирано из Српске, баш у тренутку када је Србији било најтеже, када није могла ни смела да реагује, у предвечерје НАТО бомбардовања, 1999.

Зато би политички лидери босанских Срба коначно морали да преломе: част и љубав „мајци Србији”, али за будућност Српске, унутар или изван БиХ, мораће да се изборе, превасходно, сопственим снагама.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *