Србија кандидује Ђурђевдан и гусле за УНЕСКО

Најзад је комплетиран Национални регистар нематеријалног насљеђа Србије. Између осталих ствари, за листу УНЕСКА конкурисаће породична слава и прослава Ђурђевдана.

Послије вишегодишњег чекања, Србија је коначно добила Национални регистар нематеријалног културног насљеђа. На листи, коју "Новости" прве објављују, уписано је 27 обичаја, занатских знања и вјештина, кулинарских специјалитета, приредби, ритуала и осталих тековина народне традиције.

Крсна слава, ђурђевдански обред, коло у три и у шест, као и коло "Руменка", пјевање уз гусле, грокталица, ерски хумор, пјевање из вика, свирање на гајдама, фрули или на кавалу, неки су од уписаних елемената наше нематеријалне баштине. На листи су и овдашњи специјалитети – белмуж, израда пиротског качкаваља и пазарске мантије.
Међу занатским вјештинама заштићени су израда дрвених чутура у селу Пилица, пиротско ћилимарство, филигрантски занат којим се бави кујунџија Крист Бериша, клесарски занат који чувају вајарска колонија "Беловодски пешчар" и мозаичарска школа Младена Србиновића, затим злакуска лончарија и косовски вез.

На листи су и обичај изливања свијећа и паљење ратарских свијећа, чување Христовог гроба, наивно сликарство Словака из Ковачице, лазарице у Сиринићкој жупи, Вуков сабор, ојкача и "Врањска градска пјесма".

Формирање националног регистра први је корак ка кандидатури појединих обичаја за листу "неопипљивог" насљеђа Унеска. Више нећемо имати оправдање уколико неки обичај, који осјећамо као наш, предложи друга држава. То се претходних година догодило са ојкањем и традицијом прављења лицидерских срца, које су, као своју баштину, заштитили Хрвати.

У Центру за нематеријално насљеђе увелико се припремају кандидатуре за славу и коло, а заједно са још неколико земаља Унеску ћемо у марту предложити и упис Ђурђевдана на листу свјетске баштине.

"Критеријуми Унеска су све ригорознији, мораћемо да водимо рачуна малтене о сваком слову када попуњавамо формуларе. Чак, и фотографије морају бити у високој резолуцији. За недјељу дана моћи ћемо да попунимо формуларе, али нисам у потпуности сигурна да ћемо имати довољно фотографија и видео-записа који испуњавају строге захјтеве. Ипак, очекујем да ћемо до марта посао успјешно привести крају".

Међу најзанимљивијим обредима који ће сљедеће године бити номиновани у Унеску, свакако ће бити обичаји који се одвијају за Ђурђевдан или Херделези, како се прослављање овог празника назива међу муслиманима. Серијску номинацију припремамо са Молдавијом, Ираном, Турском, Македонијом и Хрватском. А, шта је то што нас повезује у обиљежавању овог празника, Живковићева објашњава:

"То је прахришћански обичај, који се код нас звао помен светим, што је идентично за све земље предлагаче. Примањем хришћанства или муслиманске вјере промијенио се назив – код нас је постао Свети Ђорђе. Један од заједничких елемената је жртва у славу плодности, а посљедњи запис о том обичају налази се у Вуковом речнику, у коме пише да тог дана у Тимоку доводе јагњад са свијећом међу роговима.

Серијску номинацију могло би добије и пјевање уз гусле, које би заједнички пријавили са Црном Гором и Босном и Херцеговином. Овај начин музицирања, као свој, иначе, посљедњих година препознају и Албанци.

"За сада је то национална номинација, а касније видјећемо", каже Живковићева.
У лозничком крају препознали су Вуков сабор као нешто што је карактеристично за њихов крај.

"За њих је то нешто посебно. Ужичани су препознали ерски хумор, као дио идентита, а Тимочани осјећају свој говор као особен. Можда ће нешто од овог духовног богатства стићи и до Унеска", закључује саговорница.

Што се тиче ојкача и израде лицидерског срца, које су "присвојили" Хрвати, Живковићева каже да нам нико није отео те обичаје.

"Ојкање постоји и у Хрватској, а штити се насљеђе у одређеној држави. Конвенцијом је предвиђено да можемо да се придружимо и да као наш заштитимо исти обичај. Сад је питање да ли желимо да будемо заједно са њима, или да наступимо самостално.

Претпоставља се да је вампир "потекао" са ових простора, па би и вампиризам могао да се уврсти у регистар нематеријалног насљеђа. Слично је и са влашким врачарама и русалкама.
"По Конвенцији важно је да се ти елементи евидентирају, да их заједница препознаје као своје насљеђе, али је најважније ко ће водити рачуна да то остане живо" – објашњава Душица Живковић. "Вољела бих да видим онога ко ће да пристане да брине о вампиру или да потпише изјаву да ће да чува влашку магију, чија је примјена, иначе, кажњива по нашим законима.