dysko

Спаса нам нема, ал’ пропаст’ нећемо?

Како се примиче дан „Д“, а то је дан избора у БиХ, њеним Ентитетима и Кантонима, њеним инидивилуалитетима и колективитетима, тако се притисак у „Босанаском лонцу“ диже из дана у дан, да не кажем из минута у минут. Очито је да ће ови избори за многе бити или не бити, без обзира да ли су […]

петак, март 12, 2010 / 10:56

Како се примиче дан „Д“, а то је дан избора у БиХ, њеним Ентитетима и Кантонима, њеним инидивилуалитетима и колективитетима, тако се притисак у „Босанаском лонцу“ диже из дана у дан, да не кажем из минута у минут.

Очито је да ће ови избори за многе бити или не бити, без обзира да ли су тренутно позиција или опозиција. Полако се из арсенала ваде све тежа „оружја“, којима се до последње капи крви жели бранити оно што је до сада освојено мукотрпним радом широких народних маса, које на велику жалост предводника на све три стране показују озбиљне знаке замора материјала.

Племенске и вјерске вође уз помоћ оданих медија пипкају терен да неби случајно направили погрешан корак на „њихову“ територију па користе провјерену методу „запишаног“ простора, како то чине сеоске џукеле. Знам да овим што сам написао улазим у зону да неког „повриједим“ или му нанесем „душевну бол“ али то је напросто тако. Свакодневно се у политичким партијама ажурирају спискови оних на које се сигурно може рачунати за одсудни бој „за народ свој“,маркирају се мрски непријатељи и они који се још двоуме на коју ће страну.

Посебно су опасни ови који распирују некакву причу о грађанском друштву, секуларној држави, индивидуалним људским правима и слободама као гарантима изградње нормалног демократског друштва, у којем су људи прије свега равноправни као људи. Таквима стално броје крвна зрнца и утврђују њихову боју, да би се након тога могло кренути у отворени обрачун са истима. Постоји неколико варијанти које се практикују, зависно које су боје крвна зрнца.

Ако се ради о нашима, онда постају страни плаћеници, домаћи издајници, продали су „вјеру за вечеру“, итд.

Ако се којим случајем њихови дрзну да било шта кажу или напишу о нама или нашима, а то доводи у питање официјелну национално-вјерско-територијално утврђену политику. Онда наступа друга врста напада, откуд да неко ко не припада нашем кругу, има уопште право да било шта критично каже, јер то је забога забрањено и углавном се ради о злим намјерама против нашег народа, вјере, вође.

Дакле имамо проблем као друштво што су нам националне, вјерске и политичке олигархије успјеле наметнути стеротипе који у старту блокирају било какву могућност рационалног здраворазумског размишљања и понашања.

О чему се, уствари, ради?

На нашу велику несрећу, након „демократских промјена“ кад су у Холидеју славили заједно побједу над „ненародним режимом“ и славодобитно формирали власт, од тад траје агонија овог друштва, његових народа и грађана; а власт искључиво води рачуна како да њој стално буде добро, а нама како год буде.

У друштвене односе су увели једну антицивилазацијску норму,

која људске индивидуалне вриједности своди на јединство нације, вјере, територије и вође. У тако промовисаним људским вриједностима нема мјеста за особине као што су, образован-необразован, способан-неспособан, поштен-лопов, културан-некултуран, вриједан-лијен, моралан-неморалан. Нормална друштва палету људских вриједности не могу замислити без ових елемената, укључујући и оне који говоре о националној, вјерској и политичкој припадности; али то се углавном сматра нечим што спада у приватност сваког члана друштва.

Кад све ове људске вриједности поредате, онда подвучете црту и утврдите да ли се ради о добром или лошем човјеку. Онда идете на почетак и утврдите о коме се ради. Код нас се дешава управо супротно, ми прво утврдимо да ли се ради о нашем или њиховом; па на основу тога доносимо вриједносни суд о конкретном човјеку.

Вулгаризовано то нажалост изгледа овако:“Наш најгори бољи је од њиховог најбољег, само зато што је наш“.

Од кад смо увели ове стандарде у друштвене односе постали смо заробљеници Срба, Хрвата, Бошњака, православаца, католика, муслимана; а изгубили смо људе, изгубили смо човјека. Ако утврдимо чињеницу да су нашу нациналну припадност изабрали за нас наши родитељи, онда се мени поставља логичко питање: може ли бити већег апсурда да је данас најважнија ствар у нашим животима постало оно на шта апсолутно нисмо могли утицати?

Знам да овим ризикујем да ме прогласе особом који негира право људи на припадност нацији, што ми не пада на памет, али једноставно мислим да не можемо до судњег дана бити мимо свијета и Европе, у којем је човјек са свим што собом носи, и добрим и лошим, основа друштва, државе, заједнице, зовите то како хоћете.

Ако заиста желимо да ово наше друштво, држава, заједница – коначно крене озбиљним кораком према Европи; онда морамо прије свега као индивидуалитети, а онда и као колективитети, на ту палету људских вриједности увести знање, образовање, поштење, морал, способност, културу, све оне особине које човјека чине или не чине човјеком. Само тако имамо шансу да коначно изаберемо људе који хоће, могу и знају да изграде заједницу каква треба огромној већини грађана ове земље.

Још једна пропуштена шанса је вјероватно без права на поправни, можда тај европски воз оде без вагона који се зове Босна и Херцеговина, јер пруга можда буде укинута. На крају ћу се послужити једном изреком давно почившег србијанског политичара: Спаса нам нема, ал’ пропаст’ нећемо.

Или можда хоћемо?



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *