Солунски фронт

На дан, 15. септембра 1918. године, почео је пробој Солунског фронта. Солунски фронт у Првом свјетском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Њемачке, Аустроугарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спријечи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом […]

недеља, септембар 16, 2012 / 10:18

На дан, 15. септембра 1918. године, почео је пробој Солунског фронта.

Солунски фронт у Првом свјетском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Њемачке, Аустроугарске и Бугарске.

Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спријечи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма). На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до ријеке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама.

Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.

Напредовање Српске пјешадије према отаџбини било је тако муњевито да је француска Врховна команда молила српску Врховну команду да успори темпо јер француске трупе нису могле да је прате.

У року од мјесец дана Аустро-Угарска и Бугарска су капитулирале. На хиљаде српских Срба остало је да вјечно почива у миру на гробљу Зејтинлик у Солуну.

Прислуживањем свијећа и полагањем вијенаца на Спомен-костурницу жртвама из 1915. године на гробљу "Свети Пантелија" у Бањој Луци јуче су обиљежене 94 године од пробоја Солунског фронта.

Фронт

На Солунски фронт, српска војска је пребачена већ на прољеће 1916. године, одмах послије опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена послије Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали њемачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, послије огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, прије свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспјешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је услиједио расплет.

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао савјетовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донијета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подијељена у двије армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потезу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти свхедочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

Оно што сам видио на Ветернику памтићу до краја живота. Измијешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дијела фронта рјешавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измијешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтио бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одјеће и викну ми – хајде Француз напријед”…

Послије таквих борби и напора главни дио фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.

„Сломили смо сваки отпорнепријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмјерна жеља да што прије стигнемо у родни крај”, сјећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.

Та огромна жеља водила је војнике из побједе у побједу тако да је, по ријечима Д’Епереа „српску пјешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, послије чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживјели неуспјех чиме је и исход цијеле операције био доведен у питање, а спријечили су и Нијемце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана побиједиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра побједоносно умарширао у Београд. За то вријеме јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

Рекли су:

Српски војвода Живојин Мишић – Заповјест српској војсци за пробој солунског фронта од 13. септембра 1918. године:

"Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С’ непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!"

Француски маршал Франше д’Епере – Извјештај француској влади при пробоју солунског фронта крајем септембра 1918. године

"Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напријед."

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД: „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одјељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпио је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним посљедицама по себе…”

Пол де Шанел, предсједник француског парламента: „Послије Турске – Бугарска, послије Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за вријеме њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увијек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вјешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, њемачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет двије хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”



0 КОМЕНТАРА

  1. Част и слава солунским јунацима, њихово јунаштво живјеће вјечно, без обзира на ове тешке последице и пропаст идеје!

    Мој ђед је био један од тих јунака и то ми импонује, без обзира колико је идеја југословенства била узалудна!

  2. Мој прадјед је био учесник Солунског фронта. Одликован је од стране Краља Карађоређевом звијездом 1. реда. Добио је од државе велики дио данашње Насеобине Лишња. Нажалост, умро је у 32. години. Касније је комунистичка власт његовој дјеци отела ту земљу и шуму.

    Погледајте данас статус бораца ВРС! Комунисти (не говорим о људима који имају идеале, што поштујем), који данас владају борцу прве категорије дају мрвице милостиње. А није да су добровољно ишли у рат. Неко их је тамо послао. Небитан је у свему чак и тај новац, али је страшно да нема поштовања. Подсјећам да погинули борци ВРС ни данас немају централно спомен обиљежје у Бањој Луци. Срамота свих нас!

  3. Претци наши
    Ако ћемо да се хвалимо претцима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост. (Св. Николај Жички)

    drazen78bl

    Ови би раскопали и ово што има, а камо ли да граде нове.

    Не иде скупа никако, куповина станова по Бечу и школовање своје дјеце по Италији, Аустрији…са споменицима Српским борцима…

  4. Cojece-znam, 16.09.2012. 13:26:20

    Да, у праву си.

    Ма, волим ја свако толико малкице подбости ову редакцију – оно, чисто да се не успавају скроз. Овако – они дремкају, па их боцнем и се они пробуде, па онда дремка…и тако стално.

    Поздрав!

Оставите одговор на rammstein Одустани од одговора