Смрт неидеологије неолиберализма

“Свака идеологија, посебно након своје легализације, односно претварања у званични државно-системски концепт, тврдила је да је дошло до “краја идеологије”, да се више нема куд даље. Да је успостављени систем за све, и за сва времена.” Пише: Милко Грмуша Једна од основних поставки неолибералне догме и њених промотера (политичких, економских и културних) била је она […]

недеља, јун 7, 2009 / 18:24

“Свака идеологија, посебно након своје легализације, односно претварања у званични државно-системски концепт, тврдила је да је дошло до “краја идеологије”, да се више нема куд даље. Да је успостављени систем за све, и за сва времена.”

Пише: Милко Грмуша

Једна од основних поставки неолибералне догме и њених промотера (политичких, економских и културних) била је она о "смрти идеологије", "крају свих идеологија", "неидеологизованом друштву" и томе слично.

Њихова поента била је да су све "велике идеологије", либерална, социјалистичка, бољшевичка (лењинистичко-стаљинистичка), нацистичка и фашистичка, доживјеле колапс, и то не само у својој практичној реализацији, већ и на свом главном пољу-способности анимирања великог броја људи и њиховом покретању на активно дјеловање у правцу реализације идеје, у коју су искрено вјеровали.

Управо то својство идеологије да покреће широку масу да "вјерује", било је главни предмет спрдње неолиберала, илити модерних мислилаца, који су и религију и идеологију посматрали као једну потребу примитивног човјека, која га удаљује од његовог ја и потпуне афирмације тога ја.

Посебно је омаловажавано "искрено вјеровање", јер неолиберали искреност посматрају као реликт самољубиве људске потребе да се човјек понаша "изнад својих објективних могућности", јер је он по природи (теорија еволуције, психоаналитичке теорије, психобиолошке теорије и друге "научне" теорије о човјеку, па чак и нека тумачења Библије, посебно Старог завјета) једно себично, покварено и лажљиво биће, те је стога свако његово инсистирање на искрености у ствари јасан доказ – не искрености, већ његовог лицемјерја.

Стога, према неолибералном концепту, "идеалан је онај човјек који је неидеалан, као што је идеално и оно друштво које је неидеално". Према томе, човјек треба да лаже, краде и да се служи свим средствима која ће га ставити испред и изнад другог човјека, јер тако се на "природан" начин врши селекција "ко треба, а ко не треба" да опстане.

Свако саосјећање представља, комунистички речено, реакционарну особину, која не само да је непожељна, већ је и отворено супростављена неолибералним "вриједностима", и треба је чим прије ликвидирати (запањујућа је сличност неолибералне догме са идејама неких анархиста, Нечајева прије свих).

Неолиберални човјек је роботизован. Он устаје тачно у пола шест, доручкује нешто из микроталасне, иде на џогирање, враћа се у стан (купљен на кредит), тушира се и иде на посао. На послу (у тзв. "коцки", односно "кјубиклу") он по аутоматизму обавља радње, без комуникације са другим коцкама.

У зависности од дужине радног времена и плате, овај "роболиберал" након краткотрајног боравка у стану зарад туширања (занимљиво, у неолиберализму је веома значајно да не смрдите и да увијек имате чисту и испеглану кошуљу) најчешће одлази на други, додатни (part-time job), јер му је потребан додатан новац, како би узео нове и платио камате на старе кредите. Потом долази кући, вечера (опет нешто из микроталасне), води љубав преко интернета или је на интернету док води реалну љубав (а доживљај дјели са другима преко Фејсбука), а онда укључује телевизор.

Телевизор је модерни каталог – он нуди стално нове производе, са одгођеним роком плаћања и повољним каматама. И не само то, телевизор презентује пожељне обрасце понашања, модерни стајлинг, модерне непријатеље и модерну временску прогнозу.

Након позивања броја преко којег се могу наручити нове ствари (new cool stuff), роболиберал се осјећа испуњено и срећно, а потом одлази на спавање. Овај дан траје шест дана, док се седми дан посвећује цркви и роштиљу, понекад и утакмици.

Дакле, потпуно је јасно да је неолиберални концепт такође идеологија, јер нуди и страсно промовише одређени начин понашања – позитивне вриједности, као што такође и јасно означава нежељене, тј. негативне вриједности.

Исто тако, ријеч је о идеологији, јер се такође бави критиковањем других идеологија, истицањем њихових слабих тачака и потенцирањем својих предности.

На крају, можда и најважније, попут свих идеологија, он за себе истиче да није идеологија, него "природни закон".

И заиста, ако се пажљивије посматра, свака идеологија, посебно након своје легализације, односно претварања у званични државно-системски концепт, тврдила је да је дошло до "краја идеологије", да се више нема куд даље. Да је успостављени систем за све, и за сва времена.

Дакле, ако је јасно, а јесте, да је и "неидеологија" неолиберализма – такође идеологија, онда је јасно да се једино може говорити о крају и смрти неолиберализма, а не идеологије (што подсјећа на ону формулативну досјетку када на згради пише графит "Бог је мртав – Ниче", на шта је испод дописано "Ниче је мртав – Бог").

Проблем неолиберализма, односно узрок његове пропасти, није посебно оригиналан. Све "државно-систематизоване идеологије" су почеле пропадати онда, кад су изгубиле подршку средње класе, уз помоћ које се и јесу легализовале и легитимизирале.

Средња класа, средњи слој, средње имућни грађани (појмова који означавају оне између веома богатих и изразито сиромашних има више, али сви су поприлично јасни) ослонац су сваке идеологије, чак и оне која се у почетку позива на неки други слој или класу (каква је, напримјер, била комунистичка).

Средња класа била је камен темељац неолибералне привреде, јер је куповала, и то масовно, производе који су преплављивали тржиште.

Гуруи неолиберализма сматрали су да се ова "жеђ" за конзумацијом производа никад неће умањити, а камо ли да престати. Били су свјесни да кад би се то десило, читав систем би био смртно рањен. Стога се уз помоћ масмедија, реклама, промовисања "кул стајлинга" креирао образац, према којем је куповина заиста стално неопходна, како би се остало у тренду, како би се остало на неки начин и "хуманим бићем".

Никакав проблем није, ако се у моменту изражавања "жеље за куповином" (спиритус мовенс неолиберализма) нема довољно новца – ту су кредити, које банке непрестано нуде грађанима-потрошачима, како би ови задовољили своје "потребе".

Погледајте пажљивије само спрегу филмова и реклама. Морате до двадесете постати свој човјек/жена, морате се "еманциповати", узети на кредит стан, Икеин намјештај, кола (микроталасну, симбол неолиберализма, тада добијате гратис), и тако негдје већ у двадесет и трећој, ви имате неких пет-шест кредита, које ћете отплаћивати вјероватно до краја живота.

Е сад, проблем је настао оног момента кад се дошло до тога да "средња класа нема више чиме да купује". Она нема од чега да врати кредите, јер новца нема, док капиталисти-послодавци више немају коме да продају своје производе. Типична проблематична ситуација у капитализму. Али, овај пут, конвенционална рјешења не пале, јер се предубоко загазило у неодговорност.

Многи на Западу питају се данас, да ли је средња класа у развијеним неолибералним привредама на корак до потпуног краха? Западни угледни економисти ваде из прашине Маркса и проповједају да је револуција пред вратима.

Носиоце те револуције виде управо у осиромашеној средњој класи, која се спустила корак ниже у друштвеној хијерархији, и не жели да се помири с тим (понајвише из мотивације "имао па немао"). Само, не постоји неки већ скицирани сценарио, који се може до краја примјенити у данашњој ситуацији.

Уколико рецесија настави досадашњим темпом, могућност насилних демонстрација је сасвим реална. Међутим, сад се овдје поставља питање а шта даље? Гдје би те насилне демонстрације могле да одведу? Ко би могао да их усмјери?

И сами идеолози "неидеологије" данас признају, макар и посредно, да су оманули. Они се плаше радикалних лијевих и десних покрета, чиме јасно потврђују да идеје и идеологије још увијек постоје, и да су веома живе и активне, за разлику од неолиберализма који је на самрти, а опјело му читају управо теоретичари и политичари бастиона "модерног" капитализма (САД, Француска, Италија, Њемачка).

Дакле, очигледно је да се роболиберал полако навикава на шокантну чињеницу, да је све оно чиме је обасипан од стране масмедија и политичких елита, заправо, дошло до свог краја.

Оно што се сви мислећи људи данас питају, јесте да ли ће се он окренути екстремним и насилним рјешењима и покретима, или ће извршити најтежу револуцију (ону у својој глави) и окренути се вриједностима које промовишу одговорност, честитост, поштење, живот са другим (а не против другог) и бригу о природи.

Јасно је да му је у тој борби потребна помоћ, а потреба за идеологијама које ће афирмисати поменуте вриједности мирним путем, већа је неко икад.

У том смислу, може се слободно констатовати да је заиста дошло до краја неидеологије, а да здрава идеологија никад није била потребнија.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *