СЛОН (ELEPHANT)

Овај медијски спектакл смо пропустили за вријеме рата. А коме би тад и био занимљив један масакр. Средња школа Коломбајн, град Литлтон, држава Колорадо. То се не може рећи за Американце. Чак и је Мајкл Мур добио Оскара, куглајући се за побијене клинце. За разлику од његовог, овај играни филм је документаран. И углавном без […]

среда, август 10, 2011 / 05:01

Овај медијски спектакл смо пропустили за вријеме рата. А коме би тад и био занимљив један масакр. Средња школа Коломбајн, град Литлтон, држава Колорадо.

То се не може рећи за Американце. Чак и је Мајкл Мур добио Оскара, куглајући се за побијене клинце. За разлику од његовог, овај играни филм је документаран. И углавном без емоције. Вјеродостојност је овдје на вишем нивоу. Већина глумаца, напримјер, у стварном животу заиста носе имена ликова које тумаче.

Сниман је тако као да је потпуно неупућена камера залутала у два школска дана, не слутећи да ће пуцњи и експлозије скратити наставу. Из неколико различитих углова, разјашњава обично мимоилажење на ходнику.

Информишемо се о ригорозном школском систему. Могућности за тетошење ђака су огромне, као и контрола увучена у све поре њихових живота. За људе иза економске завјесе, потпуно су болесни дијалози три другарице. Ту није гадан захтјев, већ сам разговор и терминологија му. Пријатељице и момак се раздјељују по приоритетима и процентима, тежећи ка неком обичајном прорачуну. Који је, ваљда, просјек за ову фискалну годину.

Два шмокљана, крећу у освету таквом свијету. Добро се проведи, каже планер свом саучеснику, прије него крену у одстрел школских другара.

И само пуцање, односно умирање, одрађено је хладно. Камера не суди ко је ту био лош, а ко добар. Једноставно, неки умиру, а неки успијевају побјећи. Кадрови су европски дуги и заморни, а радња у њима скоро до самог краја банална. Ходање, свакодневне приче и фразе. А дуги кадрови су потребни, да се на миру промисли. Без прављења нових идола, на крви страдале дјеце.

У стварности, било је много занимљивих детаља. Овдје неискориштених. У Кејси Бернал је један од убица уперио пушку са питањем: Да ли још увијек вјерујеш у Бога? Рекла је: Да! И он је убио. Данас неколико протестантских цркава носи њено име. Нема сигурних трагова да су били педери, нити да је један убио другог. Пушке су им купили други. Пријетили су смрћу и раније, те поставили сајт са упутствима шта ће урадити.

Тако је редитељ имао све састојке за родољубиво-патетичну епопеју. Зато што је није направио, спада у умјетнике.

 

(Редитељ: Гус ван Сант; Улоге: Алекс Фрост, Ерик Долен, Џон Робинсон)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *