Сломила се пепељара у згради Владе

У случају да се деси омашка да једна од чистачица која “уста има језик нема” испусти неку од пепељара вриједних преко 1.500 KM на под, дошло би до значајног економског потреса. Он би, нажалост, био јачи од штете коју би већина грађана имала да им се деси обично “чукање” приликом саобраћајке на локалној раскрсници. Пише: […]

четвртак, новембар 5, 2009 / 18:03

У случају да се деси омашка да једна од чистачица која “уста има језик нема” испусти неку од пепељара вриједних преко 1.500 KM на под, дошло би до значајног економског потреса. Он би, нажалост, био јачи од штете коју би већина грађана имала да им се деси обично “чукање” приликом саобраћајке на локалној раскрсници.

Пише: Радован Ковачевић

Сама чињеница да једна пепељара вриједи више, него штета на већини возног парка становништва РС у бенигнијем припијању браника, указује да нешто у економској политици "бољег дијела БиХ" дебело шкрипи.

БАЊА ЛУКА – Не треба пуно памети ни економског предзнања, да се види како у нашој друштвеној елити која тај сегмент води, људи углавном немају појма. Ником здравом није јасно, како су ти исти носиоци економскога живљења, у атмосфери најава тзв. глобалне економске кризе из САД и ЕУ, тврдили крајем прошле године да она неће погодити Републику Српску.

Прије свега, то је политички глуп потез. Нормални политичари једва дочекају да имају неки изговор да наметну нове порезе, или да оправдају своје неуспјехе. То значи да је министар финансија РС, искрено вјеровао у то што је рекао. А вјеровао је зато, што је домаћа политика од памтивјека направљена на основама, које би се дале сажети у "не таласај".

Владајућа коалиција наставља са традиционалном посљератном политиком, у којој је главна значајка да мандат протекне без већих потреса и оригиналности. Уз то, ту је мало јачи нагласак дат на томе, да смо ми неспособни било шта да урадимо сами, а још мање да измислимо.

Ивенције се обесхрабрују у посебној рубрици, пошто се за те ствари увијек ангажују стране компаније. Тако је и Влада РС у старту ангажовала адвокатску канцеларију међународног канцеларијског профила, да је заступа у могућој тужби која Дамокловски виси из регистратора Сипе.

У пракси, странци не могу поступати пред домаћим судовима, али та опаска би већ ширила тему. А она је економска политика, односно непосједовање исте.

Тако данас, ни мање ни више, него декан Економског факултета у Источном Сарајеву, Ново Плакаловић, даје изјаву у којој сматра да "стенд-бај кредитни аранжман БиХ са Међународним монетарним фондом, значи не само финансијску подршку БиХ, него и подршку у ширем економском смислу"?!?

Једна ствар овдје никако није јасна. Како икоме, ко се иоле разумије у економију, може пасти на памет да је "добро" узимање кредита од највећих свјетских зеленаша, а камо ли како можемо бити "бољи дио БиХ" или имати "стабилну економску ситуацију", ако нам требају кредити из иностранства?

Плакаловићеве колеге које су присуствовале Економском савјету тврде, да "када је поменути Плакаловић проговорио, свима нама се плакало".

Тешко се отети том утиску и нама који нисмо економисти, будући да је Плакаловић за аранжман са ММФ даље изјавио: "За Републику Српску то значи да ћемо моћи, надамо се без проблема, сервисирати наше доспјеле актуелне и будуће обавезе по основу дуговања према иностранству, и тако сачувати и остати кредибилна и вјеродостојна дестинација за нова страна улагања".

Каква страна улагања?

Осим што је земља која највише улаже у БиХ, извјесно острвце по имену Холандски Антили, преко којег домаћи криминалци извлаче паре и опет их пласирају на исто тржиште, одакле су га измузли од голог и босог народа; који појединац са познавањем таблице множења може устврдити, како је нормалан и реалан приступ враћању дугова према иностранству, тако што се опет задужите из истог тог иностранства?

Неко очигледно сматра да су грађани РС (а вала и Бранковићеве Федерације), тотални идиоти. Осим што данас на сва уста причају о томе како им се привреда не распада због њихове неспособности, већ од "глобалне економске кризе" за коју су прије пола године љутито тврдили да нас "неће ни дотаћи"; како је могуће и даље изјављивати да је економска ситуација "стабилна", "добра", "одлична", "изванредна" и сличне небулозе, ако узимамо кредит од ММФ? И то у стенд-бај аранжману!

То у пракси значи, да уколико власти у РС оцијене да је за дугорочни излаз из кризе неопходно подићи ниво опште образованости, обучености и оспособљености становништва; ММФ је у позицији да вам, мртав-ладан, каже: не можете улагати у образовање. И тачка.

Та диригентска палица стране памети по домаћем капиталу, одавно је присутна на нашем тржишту. Тако смо након продаје свих домаћих банака за по евро – два (а исти сценарио се десио у Србији и већини постсоцијалистичких феуда), дошли у ситуацију да централе тих истих банака не допуштају већи степен капитализације њихових филијала у нашем атару.

Тако ниједна домаћа банка није у стању дати на више страна кредите у висини 300 – 400 милиона КМ, него се ради о микроулагањима, без обзира што су код нас такође милионске цифре у питању. Нема озбиљног посла, без озбиљних пара.

На тај начин се спречава развој било каквог стратешког конкурента на нашем подручју, те се компаније из земаља одакле банке долазе дугорочно осигуравају, да ће нам до судњег дана продавати своју робу, технологију и (што је најтрагичније) памет.

Да постоје читави насади оних који сматрају да ћемо тако дочекати неку бољу будућност, потврђује и Плакаловићева изјава, који финишира логиком по којој Српској "обзиром на то да је до сада уредно сервисирала своје обавезе према иностранству, остаје простор да се дио тих средстава ММФ користи и за покриће дијела капиталних инвестиција из буџета, те ако у дужем периоду дође до проблема са пуњењем буџета и измирењем обавеза према иностранству, то се може превазивћи из средстава стенд-бај аранжмана, те ће се на тај начин сачувати кредитна способност".

Мудро, нема збора.

Да Плакаловић није једини мудријаш у нашем екомонском простору, данас се потрудио потврдити и директор Бањолучке берзе, Милан Божић. Он је оцијенио да "тржиште капитала у РС посљедњих мјесеци показује знакове стабилизације, што указује да након дуготрајне кризе долази период његовог опоравка".

Наравно, о опоравку се може и говорити, али само ако се не разговара о бројкама. Од пљачке малих акционара у Гацку, Бањолучка берза је потпуно крахирала, те данас послује са седмичним прометом од пола милиона марака. Колико један просјечан хипермаркет направи за дан.

У таквим условима је сасвим смијешно говорити о трендовима на Бањолучкој берзи, односно "престанку наглих падова индекса", "расту цијена хартија од вриједности", или "повратку страних инвестиционих фондова у РС". Поготово што су отишли баш због те епизоде у Гацку, која се развукла у судску сагу; док је недавно сличан покушај Витаминке да се докапитализује на штету малих акционара, ријешен на суду у релативно кратком, па можда и економском року. Треба ли рећи да је Влада РС, у Витаминкином случају, одбила тај докапитализациони сценарио?

Потпуно је извјесно да је најслабија полуга владавине права у РС, управо инстаца судске власти. Привредни спорови трају маратонски дуго, а политички критеријум за брзину процеса је више него очит.

Дакле, када берза једне земље прометује ситнишом хипермаркета, јасно је да се власт мора што хитније укључити у рјешавање тако акутних проблема. Управо хипермаркети тренутно представљају највећу кочницу развоја привреде, и престанка увоза тзв. глобалне економске кризе, коју Запад покушава што више разводнити на остатак свијета.

Сви они који су ових дана били у САД, говоре о празним тржним центрима и потпуном колапсу привреде. То је оно што чека и домаће трговачке ланце, само они то не желе да признају. Не себи, јер су тога свјесни, већ нама који смо доведени у овиснички однос према њима.

О декласирајућем ефекту који њихово дјеловање оставља на домаће произвођаче, нико не жели да говори. Поготово из владајуће елите, која редовно присуствује отварањима тих потрошачких храмова, прије тога им дајући изузетно атрактивне локације, повољне услове и конкретну политичку подршку. Без обзира да ли то од града прави архитектонско ругло, или привреду музе са предимензионираним економским посредницима у виду трговачког сектора услуга.

Хипермаркети, заузврат, домаћем економском простору дају тариву од три хиљаде евра, које домаћи произвођач мора дати у старту, да би се његов производ уопште продавао на њиховим рафовима. Права радника и друштвена одговорност су тема за себе.

Произвођачима се наплаћује и свако палетно мјесто, чак и до 700 марака, као и износи за рабате, супер рабате, разне накнаде и све оно што један трговац може измислити као додатну услугу.

Супер рабат је, илустрације ради, надокнада у износу од један одсто ако се промет њихових производа повећа (!) за петину, до три одсто ако се промет повећа (!) до 50 одсто. Осим што је логика да се повећање промета треба награђивати повољнијим условима, а не опорезивати, трговци кажњавају произвођаче и са надокнадом од десет до 30 одсто, ако на вријеме не испоруче робу.

Поједини произвођачи су израчунали, да им велики трговачки ланци дугују више од 500 милиона марака за давно испоручену робу, коју не могу да наплате ни послије четири или пет мјесеци. Не треба ни наглашавати, колико то паралише економску атмосферу и токове новца.

У свјетлу свега до сада реченог, постоје и изјаве људи из економског простора, које звуче много мање ружичасто, али нажалост и далеко реалније од Плакаловићевог или Божићевог оптимизма.

Тако Блажо Буљић из асоцијације произвођача из РС каже: "Није било давно када су трговци молили произвођаче да им дају робу и одмах су је плаћали. Сада имамо потпуно обрнуту ситуацију, па се може рећи да велики трговачки ланци скоро па траже да им робу дамо џабе и да још треба да им платимо што ће да је продају. Морамо да им платимо неколико `рекета` да би ушли у неки трговачки ланац, да би наше производе боље изложили, да би нам платили робу у уговореном року, и ко зна шта још".

Јасно је да у оваквим условима, а поготово ако произвођачи чекају и по четврт године (120 дана) да им се исплати за робу коју хипермаркет прода одмах (воће, поврће, месо, млијеко), ти исти произвођачи не могу да одрже производњу. Поготово не могу да буду конкурентни и пробају са извозом, што ваљда никако и није у циљу трговачким ланцима који су у власништву страних компанија.

Власт до сада није урадила ништа да производњу заштити. Помоћник министра трговине и туризма РС, Душанка Тегелтија, недавно је у Привредној комори признала да им се свакодневно обраћају произвођачи из РС, који тврде да их велики трговачки ланци рекетирају и уцјењују на разне начине.

Но, од тада није услиједила ни једна значајна мјера од стране извршне или законодавне власти, којом би се ограничила деспотска моћ, те неморално и нетржишно пословање трговинских ланаца.

Све што је јавност могла да региструје, јесу опширне и непредметне изјаве попут ове: Охрабрује чињеница да је `Делта` показала спремност да са сваким од произвођача појединачно разговара. Ваљда ће се у тим разговорима пронаћи добро рјешење за све", коју потписује извршни директор Привредне коморе РС, Драгица Ристић.

Статистика је једна прилично егзактна наука, без обзира што свако мисли да је може интерпретирати како год хоће. Уколико будемо претјеривали у шминкању, као у случају објаве раста производње у РС, а који се заснива само на резултатима након деценија рђања покренуте Рафинерије нафте у Броду, прије или касније ће нам статистички подаци рећи да наши економски магови немају благе везе о свом послу.

А тад ће бити касно за нас, а не за њих. Они ће се већ обезбједити у офшор компанијама.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *