Слободни медији РС: Гдје завршавају забрањени текстови?
Недавно смо након чланка о избацивању Нађе Диклић из зграде Владе РС, због непримјереног одијевања, полуозбиљно напоменули да ћемо отворити рубрику "забрањени текстови". Тешко да смо гајили илузије да ће ико (макар анонимно) смоћи храбрости да пошаље текст који му уредник није желио пустити, али се, ето, опет десило да баш уреднику овог портала не […]
Недавно смо након чланка о избацивању Нађе Диклић из зграде Владе РС, због непримјереног одијевања, полуозбиљно напоменули да ћемо отворити рубрику "забрањени текстови". Тешко да смо гајили илузије да ће ико (макар анонимно) смоћи храбрости да пошаље текст који му уредник није желио пустити, али се, ето, опет десило да баш уреднику овог портала не пуштају текстове. Како?
Пише: Дани(ј)ел Симић
Првог дана у овом мјесецу, добио сам позив из дневног листа Прес, да дам изјаву поводом најаве премијера Милорада Додика, како посједује документ којим се доказује да међународни представници врше притисак на њега, како би попустио и омогућио уставне промјене на штету РС, док би заузврат они одустали од истраге или кривичног гоњења.
Без обзира што новинара који ме звао знам од раније, замолио сам га да му изјаву доставим у писаном облику. То сам образложио тиме, да се често деси да моје аудитивне ријечи у штампаном облику испадну ублажене, некад знатно помјереног контекста, а понајчешће изостављене у неким "спорним појединостима".
Без обзира што новинара који ме звао знам од раније, замолио сам га да му изјаву доставим у писаном облику
Додатно сам то аргументовао чињеницом, да сам из дневног листа Фокус замољен да дам коментар на Инцково својевремено силовање демократије и гажење овлаштења Народне скупштине РС, па сам текст под именом "Ко се боји Инцка још?" са непотребним закашњењем објавио на Фронталу.
И тако сам ја свако јутро од тада стрпљиво дежурао пред трафиком, али од моје изјаве ни трага ни гласа. Те "спорне појединости" мени ево већ годинама нијесу јасне, нити их ја самоцензуришући умијем предвидити, па се непрестано насанкам на политичку некоректност. То већ прелази у лични проблем, који ми окрутно онемогућава да се уклопим у мејнстрим, па грозне сузе роним над својом аутсајдерском личношћу. Зато ево и текста који сам послао на адресу дневног листа Прес, па можда евентуални коментатори могу да ми сугеришу шта сам написао нетачно, увредљиво или непримјерено:
Шта овдје може наљутити Додика?
Долазак Инцка, значио је повратак на политику Петрича, Вестендорпа и Ешдауна. Полтици ОХР, претјерано очигледно, није циљ да успостави мирну и самоодрживу политичку атмосферу у БиХ, него се наставља са сталним притисцима на РС, до свођења исте на ниво фолклорног друштва. Притисака је било и у прошлости, само што данашњи ОХР не посједује 65.000 страних војних трупа, да буду извршна власт њихових законодавних хтијења. То је чињеница од 2005. године, али влада Милорада Додика се није прилагодила новонасталим околностима, па су мандати Шварц-Шилинга и Лајчака потраћени улудо. РС није заузела ниједну битнију политичку позицију, како у унутрашњој политици, тако ни у међународној промоцији недемократских принципа дјеловања ОХР. Сад жањемо посљедице такве политике. Основни проблем је што се, традиционално, одбрана РС и повратак њених државних атрибута, покреће тек у приликама притисака ОХР, гдје политичари покушавају представити своје личности као еквивалент РС. Нико није блесав да посумња како је таквих понуда од страног фактора било, али онда није јасно зашто Додик одбија да јавно представи тај документ? Тако би се јасно раскринкали мотиви фабриковања криза од стране ОХР, као што је овај најновији са Електропреносом. Премијер може бити срећан што опозиција не користи аргументе, које је он користио у случајевима када су такви притисци вршени на Поплашена или Шаровића. Сматрам да је то добро, јер институције РС не смију бити угрожене ни по коју цијену, па ако је премијер водио лошу политку или је одговоран за радње које су предмет истраге, те ствари треба да се ријеше на суду и изборима. Никакве смјене од стране ОХР се не смију прихватити. Ни од стране власти, ни од стране опозиције. ОХР је несврсисходан атавизам насилничке политике међународне заједнице из прошлости, а новонастале геостратешке околности нам омогућавају да га одстранимо, као слијепо цријево у које запада будућност ове земље, закључује (извјесни) Дани(ј)ел Симић, уредник Фронтал.РС.Докле ћемо чекати наравоученије?
Дао сам колеги из Преса сугестију, да су прва два пасуса нешто што ја клапарам од 2005. године, па се непрестано понављам не би ли то дошло некоме до очију (или још боље памети). Тако да то може изоставити уколико нема довољно простора или непотребно ширим тему, али да ми преостало не исјецају, или нека одмах јаве да неће објавити. На моје досађивање, након пар дана ми је уз извињење јављено ово друго. Колега, извињење прихваћено. Знам да није до тебе.
Није тајна да сам ја у добрим односима са уредништвом Преса у Београду, поготово обзиром да ми је Прес паблишинг груп издао Интервју са Радованом Караџићем за тржиште Србије. То нити би смио, нити би хтио урадити свако, па им се ја још једном јавно захваљујем. Стога је јасно да немам намјеру да бацам лоше свјетло на ову кућу, али проблем о којем се овдје ради није београдски, него је домаћи. И ту повлачим јасну границу.
Треба бити искрен и рећи, да мене необично фрустрира кад проведем вријеме испред тастатуре, па да послије тај документ скупља прашину на мом хард диску
Треба бити искрен и рећи, да мене необично фрустрира кад проведем вријеме испред тастатуре, па да послије тај документ скупља прашину на мом хард диску. То је заправо главни мотив што злоупотребљавам чињеницу да сам уредник портала који посјећује више људи, него што неки одштампају новина. Без параноје, не мислим овом приликом (још увијек) на Прес.
Упознајмо се, да би се могли игнорисати
Други мотив није ништа мање битан, а он је превентивне функције. Изгледа да је чињеница како је, од завршетка рата наовамо, постојао веома мали број медија који су смјели објавити мој ауторски текст или ме зовнути у програм уживо, условила да људи баш и не знају о коме се ради, у тренуцима када ме зову да дам изјаву или напишем коментар. Напросто, код мене никад није било аутоцензуре, а пошто је немогуће наћи било кога ко би могао рећи да сам му ја неки ауторски текст исјекао или одбио; трајно сам ретардиран да схватим, зашто би изјава попут ове могла представљати проблем?
Лично, не могу да нађем ни један разлог, који би ми помогао да схватим шта би у овој мојој изјави могло да наљути премијера до те мјере, да би вршио притисак на медиј који би је евентуално пренио
Лично, не могу да нађем ни један разлог, који би ми помогао да увидим шта би у овој мојој изјави могло да наљути премијера до те мјере, да би вршио притисак на медиј који би је евентуално пренио. Што ево и практично демонстрирам. Можда ово некоме звучи као иронија, али ја искрено не могу да појмим ону власт, која у овоме не би нашла корист за себе.
Некакав коректив у виду критике лоше политике, заједно са поруком како да се она промијени, са све именом и презименом некога ко није из те редакције, не би нипошто смјело бити спорно за објаву. Таман колико је и неопходан вентил у јавном мнењу. У противном, неспособност да се увиди другачије мишљење, штети и Републици Српској, и самој тој власти. Боље је за све нас да се примједбе чују у медијима, него на улици. Ово није прва власт коју ја критикујем, па, природно, није ни посљедња.
Зато, замолио бих све новинаре којима падне на ум да ме зовну за изјаву, да буду свјесни каква она може бити, те да не доводе у незгодну позицију ни себе, ни своје уреднике. Боље да ме не зову, јер ћу ја од сад, па надаље, и убудуће; изјаве достављати у писаном облику, те ће се, по потреби, овакве ситуације понављати.
Никогa ја не осуђујем, немојте само да се погрешно разумјевамо из нехата.