dysko

Слободни градови за индивидуалисте, остатак државе за колективисте

На Тржишном решењу објављен је текст “Слободни градови у Хондурасу”, а који се односи на идеју Пола Ромера о успостављању слободних градова у оквиру суверених држава. О самом концепту тих слободних градова такође можете да прочитате чланак на Тржишном решењу. У основи, ријеч је о томе да се у оквиру државе уставом предвиди могућност да […]

субота, фебруар 12, 2011 / 23:07

На Тржишном решењу објављен је текст “Слободни градови у Хондурасу”, а који се односи на идеју Пола Ромера о успостављању слободних градова у оквиру суверених држава.

О самом концепту тих слободних градова такође можете да прочитате чланак на Тржишном решењу.

У основи, ријеч је о томе да се у оквиру државе уставом предвиди могућност да један или неколико градова имају статус слободног града, што значи да се статутом/повељом таквог града, а који је заснован на односним одредбама самог устава, омогући таквом граду да има своје специфично законодавство, правосудни систем и извршну власт, а који би били базирани на вриједносним и економским принципима класичног либералног капитализма. Идеја је да се у неразвијеним државама, напримјер у Хондурасу, начини један експеримент који би, уколико успије, могао бити рол модел за цијелу државу.

Основни циљ јесте да се у слободним градовима заснује уређење које пружа грађанима пуну слободу да у складу са својим интересима и потребама реализују своје идеје, при чему је једино ограничење поштовање слободе другог градјанина. То ограничење манифестује се кроз институције града, које служе заштити слободе грађана, њихове имовине и које се не мјешају у економску активност тих грађана.

Ромер на свом блогу детаљније описује докле се стигло у реализацији ове идеје у Хондурасу. Оно што је занимљиво јесте да је слободним градовима (chapter cities) остављена и могућност аутономних односа са иностранством, с тим да је једино ограничење у том смислу поштовање оквирног суверенитета матичне државе. Циљ је, наравно, да се у директној комуникацији са страним партнерима омогући прилив инвестиција, односно капитала.

Не треба ни спомињати да је фискални систем, као и укупни привредни амбијент у слободним градовима, потпуно посвећен промовисању слободног тржишта, односно да су порези и други фискалитети строго ограничени на обезбјеђење квалитетног обављања јавних функција, којих је мало и које су таксативно наведене.

Наравно, ова идеја није нешто ново, није у питању откривање топле воде. С једне стране, она је инспирисана уређењима класичних либералних држава прошлог (сад већ претпрошлог) вијека, које су остваривале динамичан привредни раст, при чему су биле базиране на личној иницијативи својих грађана, а слобода је била кључна вриједност. С друге стране, извор инспирације још је даље у прошлости: слободни градови били су оазе слободе у средњовјековној, феудалној држави, у којој су краљеви давали посебне повеље (chapters) одређеним градовима на својој територији. Те повеље садржале су одредбе које су дефинисале уговорни однос измедју суверена и тих градова, који су имали обавезу плаћања јединственог пореза краљу, односно поштовање његовог врховног суверенитета. Са своје стране, пак, краљ се обавезивао да ће поштовати и штитити пуну аутономију тих градова, који су имали пуну слободу да тргују са другим градовима и државама, односно да заснују посебан административни и судски систем, дефинисан посебним правним прописима.

Симптоматично је да су увијек носиоци прогреса, привредног раста и идеје слободе били управо они грађани који су били довољно марљиви, креативни и храбри да подузимају предузетничке послове. Заправо, поштени предузетници и јесу најбољи дио сваке заједнице, и стога нимало не чуди што су паметни политички лидери тражили увијек начин како да са њима направе стратешки договор. Држава која не поштује поштене и способне предузетнике сама сјече грану на којој сједи, а лидерима који своју политичку каријеру граде на популизму и демагогији, коју већина људи воли да чује, јер је исувише лијена да своју судбину преузме у своје руке-управо се на крају и освети тај популизам и демагогија.

Ревитализација ове идеје у двадесет и првом вијеку значи само једно: колективистички приступ дошао је до ивице амбиса. Што је и логично. Напредак и стратешке одлуке неће извести маса/гомила/руља, него способни и одговорни појединци. Маса је по природи окренута деструкцији, а не конструкцији. Већина је увијек склона конформизму, а дјелује једино кад јој се угрози могућност лагодног живота. Стога је и концепт „државе благостања“ оставио потпуно погубне ефекте: људи су одучени од рада, слободе и одговорности, и само траже неког тутора који ће да их чува и пази. Цивилизација је тако доведена у стање потпуне неинвентивности и учмалости, јер је на уштрб лијене и интелектуално ограничене већине, на чијим једрима су пловили политичке моћи жељни каријеристи, ограничавана слобода и предузетнички елан креативне мањине, којој је држава својим фискалним наметима просто убијала вољу и за пословањем и за животом.

Неопходно је, стога, радикално промјенити концепт. Само, то није једноставно извести. „Држава благостања“ и остали тоталитарни концепти интелектуално су затупили људе. Широк је данас фронт против Слободе и Индивидуализма: чудна мјешавина љевичара свих провенијенција, фашиста, теократа, неолиберала, шовиниста, феминисткиња и осталих будала. Већина су будале, заправо. Инфантилни типови којима треба заштита Државе, Вође, Класе, ко ће га знати чега. Зато треба ићи корак по корак. Слободни градови су одличан почетак. Индивидуалисти нека живе у њима, колективисти нека живе у остатку државе, једни са другима. И сви задовољни.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *