dysko

Сеоска идила

Стицајем чудних околности већ дуже вријеме боравим у викендици и упознајем се са „идиотизмом сеоског живота“, како то једном назва Маркс. Пише Синиша Давидовић Наравно, он је при томе мислио на идиотизам у сфери производних односа, тачније речено на систем просте репродукције. Но, идиотизам у којем сам се ја нашао, односи се на производњу и […]

уторак, мај 28, 2013 / 06:03

Стицајем чудних околности већ дуже вријеме боравим у викендици и упознајем се са „идиотизмом сеоског живота“, како то једном назва Маркс.

Пише Синиша Давидовић

Наравно, он је при томе мислио на идиотизам у сфери производних односа, тачније речено на систем просте репродукције.

Но, идиотизам у којем сам се ја нашао, односи се на производњу и репродуковање оног обичног, некабловског тв сигнала којима ми сва чула и комплетан нервни систем узбуркавају РТРС и БХТ као јавни, те силесија других, углавном сељачких телевизијских сервиса.

И одједном ми је све постало јасно.

И ко сам и шта сам, какав свијет око мене постоји, а посебно то како и каквим ме у том и таквом свијету (мал)третирају…

Као прво закључим да сам идиот којем са оне „идиот камере“ РТРС-а ишчитавају силне успјехе и у међувремену, за мога одсуства из града постигнута достигнућа, те разноразна чуда невиђена.

Гдје живим, са наречених телевизија још нисам докучио : да ли у мањем, већем или бољем ентитету, или у нечему што се на Пинку лаконски назива „нашом земљом“.

С обзиром да на свима њима врло повољно,тако рећи џаба, урлају или цмиздре Турци, постао сам склон и вјеровању да наречени никада нису ни отишли одавде, чиме ми све беспредметнијим постаје и питање Косова енд Метохије.

Тим прије што се наш народ, образован и уз латино-сапунице, далеко више разумије у шпанска села.

Исто тако, у маратонским предасима између турско-романских патњи, гледаоцима се даноноћно сугерише куповина аустријских краставаца, шведских тараба, данског коља или шљиве бјелице са Зеленортских острва…

Зато ми све логичнијим изгледа објашњење зашто наш сеоски, оваквим телевизијама измучени народ, са одушевљењем дочека да се пред њим коначно појави и Миле, Србенда са дна каце, чо`ек који зна и има, те јасно и на сеоском српском свима припријети да овако више не мере и да ће он расписати референдум за шта „гођ“ треба…

Али под условом да се његова Премијерка више не појављује на малим екранима тв пријемника, јербо оно што она е(н)гленише није ни српски ни турски ни шпански, нити други од језика у које се наш народ све више разумије.

Будући да је интернет овдје мислена именица а новине ионако више нико писмен не чита, почео сам да се све више солидаришем са околним ми народом, и просто страхујем гдје би мој глас могао завршити на сљедећим изборима.

Остаје нада да кад дођем, дођем и себи.

До тада, све што није било на телевизији није се ни десило, и обрнуто.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *