Седмица хефте: ГРБАВИЦА

Стварно не знам шта су се људи ту раскукали? Дефинитивно најбољи посљератни, мејнстрим филм из Сарајева. Редитељским потенцијалом, личи на неки осредњи чешки из 90тих. Но, та поетика није дошла преко Вацлава Хавела, него Знате Већ Кога. Волдемора Кустурице, којег упорно пљују његови Харији у Потери. Илити хајци. Урађен је потпуно програмски, крижајући ставке са […]

субота, октобар 29, 2011 / 07:19

Стварно не знам шта су се људи ту раскукали? Дефинитивно најбољи посљератни, мејнстрим филм из Сарајева. Редитељским потенцијалом, личи на неки осредњи чешки из 90тих.

Но, та поетика није дошла преко Вацлава Хавела, него Знате Већ Кога. Волдемора Кустурице, којег упорно пљују његови Харији у Потери. Илити хајци.

Урађен је потпуно програмски, крижајући ставке са пропагандног списка. Изграђивање мита севдалинке као и у Римејку. Медитативни кадрови, који призивају умјетнички филм какав већ воле СКОЈ-евски жирији. Видљиво на недоученом рециталу, након којег прелазимо у Сигурну женску кућу, односно НВО-жвакотину, која упропасти заиста проживљене детаље, из социјалног миљеа у ФБиХ данас. Исто колико упрска, изванредно играње сарајевске глумице Карановић. Видљиво из лоше глуме Луне Мијовић, којој режија не да не покрива недостатке, него се још и самоизлане у баналну намјештеност.

Тај стожерни воњ џендера и дефендера, чини да прича о располућености трагедије и мајчинства, робује захтјевима финансијера. Есма и Сара залуд мијењају канале, он ипак застане на омажу Сузани Сонтаг. А крајем са патетичном дјечјом пјесмицом (С врха Шехитлука, зидина Кастела…), чини се да неком треба и стручна (умјетничка) помоћ.

Сваки преокрет се може предвидити. Што би рекле наше нане: Ма, читавог сам га изрежирала. Кад се Есма љуби пред кућом, читава сала навија: Немој само да Сара тако очекивано изађе на прозор!!! И онда она извири, спречавајући икакав говор о инвенцији.

Но ово је још далеко ваљаније, од режије на коју свикосмо. Јесте крајње шематски, али бар је сценарио компактније избрушен. Има рупа, али су углавном од метка.

И ту долазимо до наводног не-национализма, који блиједи уз увид колико је пажње полагано, у гранатирање подсвијести конзумента. Исто као што Јасмила пажљиво трпа своју рају у филм (Едо Маајка, Дубиоза колектив), тако су и неки издресирани да примјете како Саша Матић и Милош Бојанић, запијевају у сценама крканлука и силоватељских реминисценција. Не и Халид.

То дође као кад у Рамбу и позитивац гине, ако пуца из калашњикова.

Жбанићева треба размислити, какав је осјећај у РС чути из уста дјетета, да му је тата шехид? Односно на шта би БиХ личила, да она палих бораца (по тој матрици), своје очеве зову свештеномученик, пао на путу вјере у борби против погане некрсти?

Мислите о томе…

(Редитељ: Јасмила Жбанић; Улоге: Мирјана Карановић, Луна Мијовић)

 

Напомена:

Претпосљедњи пасус и финална порука "Мислите о томе…" исјечени су при припреми за штампу Независних новина у новембру 2006. године, а да аутор о томе уопше није обавијештен, нити је такав потез образложен. Коме се мисли, нека мисли и о томе.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *