Сасвим лична прича: Финале Лиге шампиона у ванредним и редовним ситуацијама

Меч из Лисабона многи наши суграђани неће моћи да гледају јер немају струју, телевизор, или што је најгоре, немају кућу. Ми који ћемо гледати утакмицу, ако ништа друго, можемо бар по једном у сваком полувремену, да окренемо 1458. За неке нове успомене и да се овог финала сјећамо по томе. Пише Жарко Марковић* Финале Лиге […]

субота, мај 24, 2014 / 13:19

Меч из Лисабона многи наши суграђани неће моћи да гледају јер немају струју, телевизор, или што је најгоре, немају кућу. Ми који ћемо гледати утакмицу, ако ништа друго, можемо бар по једном у сваком полувремену, да окренемо 1458. За неке нове успомене и да се овог финала сјећамо по томе.

Пише Жарко Марковић*

Финале Лиге шампиона. За све фудбалске фанатике, то је утакмица која се сврстава категорију оних за које увијек сјећате гдје сте је, са ким, и како гледали, односно да ли сте је уопште гледали. Таква једна десиће се и у Лисабону. Понављам, само они искрени поштоваоци те игре прихватају ствари на овај начин. Други имају преча посла.

Ово је потпуно лична прича о двадест и кусур година живота, кроз призму тих финалних утакмица, што подразумијева евоцирање неких заметнутих успомена.Прво финале за првака Европе за које сигурно знам да сам гледао било је оно Звездино. Имао сам осам година. Оних ранијих финала, Миланових, нпр, се не сјећам. Шта зна клинац шта је КЕШ. Али, те 91-е та Звезда се гледала, гледали су је сви старији, па и ми дјеца уз њих, са занимањем, без обзира што је "партизанштина" тада била увелико у венама. Нећу превише о том мечу, све је познато и испричано. Гледах га са оцем у једном малом кућерку у Завидовићима, централна Босна. Када је Панчев убацио последњи пенал, комшија из куће изнад нас, Хрват чини ми се, испалио је два метка из своје ловачке пушке.

Финале из 92-е нисам гледао. Рат је већ почео, сјећам се да сам на неком кршу од радија јурио некакав пренос, није га било. А онда није било ни струје. То је било у Возућој, тачније селу Васовине, код дједа и бабе, у избјеглиштву практично. Пар дана послије, опет на том кршу, на неким вијестима речено је да је Куман дао гол за Барсу.
Финала 1993-е и 1994-е нити сам гледао, нити су ми била на памети. У ратној Возућој струје није било. Некакви покушаји самосталне производње струје су били успјешни, али волта за рад телевизора није било довољно. Марсејеву правду и Дејин гол Зубизарети анализирао сам тек пар година касније.

У вријеме финала 1995-е задесио сам се у Кулашима, недалеко од Прњавора. Опет избјеглиштво. Струје јесмо имали, али не и телевизор. Да је Клајверт дао гол, видио сам сутра, на дневнику, послије Санта Барбаре, у комшилику. Ајакс је добио Милан.
Јари Литманен и Фабрицио Раванели дали су голове у финалу 1996. године. Опет Кулаши, али сада са телевизором, црно-бијелим. Антена звана рибља кост. Пренос на телевизији БиХ, са оним трокутом у ћошку. Владимир Југовић забија последњи пенал. Сви други у кући су тад већ спавали.

Годину дана касније Борусију је Карл Хајнц Ридл водио до трофеја у Минхену, Опет Кулаши, слична слика као и годину раније.

Те 1998. године смо већ имали два телевизора (опа, буржоазија). Оба црно бијела. Мијатовић га је убацио Јувентусу, било ми је драго. Много. Мијат је мјесец дана касније промашио пенал за репрезентацију у Тулузу против Холандије. Плакао сам као кишна година послије те утакмице.

Финале из 1999. памтим по шокираном Лотару Матеусу, очају Самија Куфура, и "умирању" Бахе Топалбећировића на коментаторској позицији на Ноу Кампу.
И то је било у Кулашима. Као и годину дана касније кад је Реал добио Валенсију. Мирослав Ђукић није успио да заустави Раула да забије трећи.

Пенале на Сан Сиру гледао у Модричи. Са ћаћом. Добра текма. Опет Валенсија извисила. Мендијета је био чаробњак. Ефенберг на заласку каријере. Бајерн шампион.
Следеће године догодио се Зинедин Зидан. У Глазгову. Волеј за бесмртност. Леверкузен је те године изгубио све.

Финале 2003, је било за заборав. Још једни пенали, још један пораз Јувентуса. Прва година факултета, финале у неком подстанарском аранжману, са лудом бабом газдарицом.

Е 2004. годину многи не воле, тачније ту сезону, али ја је волим. Није то могла бити нормална сезона, јер Лигу шампиона играо је Партизан. И то сјајно. Егал са Портом, испуштен Реал, и реми са Марсејом за три бода у групи, из које је до краја отишао – Порто, са Мурињом наравно. Монако им није могао ништа у Гелсенкирхену, један гол је дао Алејничев. Дмитриј. Касније је био народни посланик Јединствене Русије.

А онда 2005. година. Стан у бањалучком насељу Старчевица, екипа уз телевизор, Милан води 3:0, Ливерпул стиже и добија на пенале. Често причам анегдоте од те вечери, јер у другој соби, цимер и екипа за вријеме утакмице играли су – Ризико. То су та преча посла.
У финалу 2006. Арсенал је водио голом Сола Кембела, али је имао играча мање. Гол одлуке је дао Белети.

Годину послије Милан је вратио Ливерпулу, тачније Пипо Инзаги. У истој оној Атини у којој је Дејо дао гол Зубизарети.

Џон Тери се оклизнуо 2008. године у Москви. Био је то почетак серије гледања финала у легендарној гајби у насељу Борик гдје се иста екипа окупљала наредних година. Пенал је у тој серији промашио исти онај Белети.

Играло се у Риму 2009. Меси је дао гол главом. Ван дер Сару. Кристијано од тог меча више није играо за Јунајтед.

Финале 2010. године гледао – нисам. Не зато што је рат, што нема струје, или нема телевизора, већ зато што се женио рођак, такорећи брат од стрица. Било је непристојно напустити свадбу, али вирнуло се мало у сусједној кафани. Од тада стојим на стајалишту да је погрешно заказивати свадбе/крштења/испраћаје/рођендане на дан финала ЛШ. И на дане још неких финала.

Барса је 2011. сатрала Јунајтед. Тика-таку никад нисам волио, па ни тада. Досадно.
Али Челсијева побједа следеће године је потпуно друга прича. Велики, гранде, Дидије Дрогба, пенали и мук Алијанц Арене. Бајерн је изгубио.

Прошла година, нова позиција у Независној Републици Лауш. Екипа одабрана, послије смо заглавили у некој рацији, слошила нам мурија угођај. Арјен Робен је дошао на своје, Заслужено.

Меч из Лисабона многи наши суграђани неће моћи да гледају јер немају струју, телевизор, или што је најгоре, немају кућу. Ми који ћемо гледати утакмицу, ако ништа друго, можемо бар по једном у сваком полувремену, да окренемо 1458. За неке нове успомене и да се овог финала сјећамо по томе.

*аутор је замјеник главног и одговорног уредника у Пресс РС 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *