Саша Бижић: Да видимо какав сам прогнозер

Пред вама је други наставак интервјуа са Сашом Бижићем, који се много више дотиче аткуелног политичког тренутка.   Саша Бижић се, што је изразито нетипично за наше услове, одважава да да прогнозу тога ко ће прећи изборни цезус, а ко не; уз оцјену кандидата за предсједничке функције, али и два општа питања која су исходиште […]

четвртак, септембар 2, 2010 / 18:35

Пред вама је други наставак интервјуа са Сашом Бижићем, који се много више дотиче аткуелног политичког тренутка.

 

Саша Бижић се, што је изразито нетипично за наше услове, одважава да да прогнозу тога ко ће прећи изборни цезус, а ко не; уз оцјену кандидата за предсједничке функције, али и два општа питања која су исходиште проблема у региону
 
Како вам се чине кандидати за предсједника РС и функцију члана предсједништва БиХ? Можете ли ту извући неке паралеле у смислу квалитета, квантитета и могућег исхода тих двобоја?
 
О Додику и Иванићу сам рекао довољно, када је ријеч о квалитативним параметрима. У Огњену Тадићу препознајем бројне врлине – прије свега, врхунску интелигенцију, изузетну елоквенцију, сјајне политичке манире и недвосмислени патриотизам.
 
Главна мана – претјерани опрез, до граница бојажљивости, и у ранијим унутарстраначким потресима у СДС-у, и ван те странке. Можда он мисли да је то мудрост, али, посматрачима мало треба да то оцијене као калкулисање.
 
С друге стране, мада звучи контрадикторно спрам претходног запажања – амбиција која јесте легитимна, па и пожељна за трку у којој учествује, али нестрпљива и обиљежена погрешним осјећањем да ће за њега наступити политички смак свијета ако не постигне све и одмах, а донекле и заснована на нетачним премисама, односно, на пуком збрајању гласова за два опозициона кандидата на прошлим ванредним изборима, на којим је за предсједника РС тијесно изабран Рајко Кузмановић.
 
Та статистика за дуел с Додиком, напросто, не важи. Жао ми је што прејудицирам, јер заиста цијеним Огњена, али, рећи ћу оно што многи виде, а готово нико јавно не говори: Додик за сада има комотну предност у том двобоју и задржаће је, осим ако не направи неки крупан испад, сличан батинању навијача «Борца» на кошаркашкој утакмици прије десет година. Без обзира на чињеницу да је и у низу ситуација током другог премијерског мандата имао танке живце, не вјерујем да ће се у наредних мјесец и по десити било шта слично, јер Додик демонстрира неспоран ниво самоконтроле и личне дисциплине од када је кампања ушла у осјетљиву фазу.
 
О дуелу Иванић – Радмановић одлучиваће фото-финиш, јер је ријеч о сличним политичким и психолошким склоповима. Радмановић је политички тешкаш, са неспорном вјештином сналажења у политичким токовима иза кулиса. Али, проблем је са оним што се види у јавности, што је испред кулиса. Он јесте показао репрезентативност, с којом се не може мјерити бенигни, али и бескорисни претходник Борислав Паравац.
 
Међутим, иако се солидно носио са Силајџићем и Комшићем, недостајала му је иницијатива. Увијек је реаговао на њихове испаде, помало у Калимеро – стилу: «Уопште није фер». Разумијем да би редовно био надгласан у Предсједништву, да је покушао да нешто чини на институционални начин. Међутим, ни изблиза није искористио сав простор за соло – излете у корист РС, а те шансе, посебно на међународној сцени, прави Бошњак и лажни Хрват, употребљавали су у изобиљу.
 
У смислу вриједности које промовишу Радмановић и Иванић, чак мислим да би опозиција лакше однијела побједу на том нивоу да је кандидовала Огњена Тадића. Али, када већ није такав случај, кључну предност оствариће онај ко први искочи из садашње идејне колотечине, не на начин који годи ушима западних дипломата у Сарајеву, већ уз помоћ иоле увјерљивог приближавања гласачима у РС.
 
Са агитацијом за НАТО, која је у Иванићевом случају тек нешто уздржанија, уз ограду да «БиХ не треба то да учини прије Србије», а код Радмановића обиљежена паузама само онда кад шкргутање зубима у Републици Српској постане прегласно, обојица су подједнако далеко од пулса Срба с ове стране Дрине.
 
Какву перспективу видите за странке које први пут излазе на изборе ове године, и може ли се нека издвојити међу њима?
 
Ту је ситуација веома незгодна. Све новоформиране партије у РС имају потенцијал да освоје око 20.000 гласова, колико је у ранијим циклусима било довољно за парламентарни статус у РС. Међутим, проблем је што их у том дијелу табеле чекају и већ постојеће странке, које су се стабилизовале на сличном бирачком салду.
 
Сада је проблем што има много политичких опција са капацитетом да освоје три до четири мандата, а гласача, без обзира и на компензациона мандате и све остале системске егзибиције, више нема за све. Хајде да видимо какав сам прогнозер, иако је тачно набрајање побједника и губитника у овој класи једнако добитку од 10.000 марака на спортској кладионици.
 
Од раније основаних – ДНС Марка Павића остаје изнад црте, јер су учврстили регионалну снагу у Приједору, видљиво је проширили у Бањој Луци, Бијељини и још неким дијеловима РС, а сачували је у Зворнику.
 
Социјалисти Петра Ђокића губе мјеста у Скупштини, пошто сумњам да могу да испливају на површину након разлаза са Крсмановићем. Њихово бирачко тијело, посебно у доминантном пензионерском сегменту, јесте мистериозно, СП има завидну моћ преживљавања, коју су показали и након ранијих унутрашњих ломова, али, мислим да је ово превише и за њих.
 
Радикали Миланка Михајлице остају у НСРС, бар посредством шефа у улози слободног стријелца, али под новом фирмом, јер је реална њихова постизборна интеграција са Српском напредном странком Адама Шукала.
 
Ту долазимо и до нових странака, при чему ми се чини да ће напредњаци за длаку остати испод цензуса, али ће њиховим садашњим водећим људима тај потенцијал послужити да индиректно постану парламентарна странка и да преузму све позиције у окружењу будућег челника постизборног СНС-а Миланка Михајлице.
 
Шешељеви радикали такође не прелазе цензус, што због чињенице да Мирко Благојевић упорно одбија да препусти своју улогу неком пробитачнијем и артикулисанијем, што због извјесности да се Шешељ неће вратити из Хага прије јануара, када ће бити касно да се с ове стране профитира од реалности – да војвода из ћелије у Схевенингену зна како се подиже рејтинг у РС, а да Николић и Вучић, мада су на слободи, то још нису докучили, а тешко да хоће ускоро.
 
За многе ће бити изненађење улазак НДС-а Крсте Јандрића у Скупштину, али за мене не, јер ми је већ дуго јасно да је то најневидљивија странка у јавности са најактивнијим теренским радом у РС. Кошница с пчелама није нимало случајно на њиховом амблему.
Чавићев ДП је најдискутабилнији – мислим да ће, за неколико промила, ипак прећи цензус, али, искључиво на мишиће, односно, на ту интересантну мангупску црту у наступу њиховог предсједника, а не на концепцију «нескакања у Врбас на минус 20 степени».
 
СзДС нема шансе за самосталан прелазак цензуса, међутим, не сумњам да ће Драган Калинић послије избора издејствовати фузију с неком парламентарном странком која ће њему и његовим најближим сарадницима обезбједити наставак политичког вегетирања.
На крају, најпоразнији ефекат прилива «свјежих снага» биће улазак коалиције Нове социјалистичке партије и Наше странке у НСРС. Дакле, радикали ће се вратити преко Дрине, али ће је ЛДП Чедомира Јовановића препливати.
 
Додуше, неће имати преко 200.000 гласова, као у Србији, али ће, кроз странке Здравка Крсмановића и Бојана Бајића, показивати огољену мјеру националне равнодушности и спремности да се РС пусти низ воду зарад провидних лажи о «функционалној» БиХ апстрактних грађана, којима, је л’ те, сваког првог у мјесецу уредно стижу коверте са 10.000 евра или долара из Брисела и Вашингтона. Најбизарније у свему за мене је познанство с једним бројем људи за које знам да нису анационални, али, према Крсмановићу их одвлачи најгласнији критички тон о Додику.
 
Дакле, да комплетирамо списак жалосних пратећих појава предстојећих избора – све је важније против кога се бори, али не и за шта се залаже нечији фаворит. Не бих рекао да постоји насљедна линија Милошевић – Додик, међутим, прилично ми тешко да пронађем разлике између тандема Крсмановић – Бајић и дуета Петар Луковић – Соња Бисерко.
 
Има ли Емил Влајки изгледа да постане српски Жељко Комшић?
 
Сасвим сигурно, ни у покушајима да будем духовит не бих проф. Влајкија поредио са фалсификатором, Лагумџијиним клоном и Силајџићевим малим од палубе, који славодобитно иде у Калесију и Бужим, а не смије да привири у Широки Бријег и западни Мостар.
Међутим, то је већ проблем Хрвата у Федерацији БиХ. Када су њихови лидери потписивали Вашингтонски споразум, тражили су. Сада гледају.
 
Због много тога што је написао и изговорио, склон сам да у јавном дјеловању Емила Влајкија препознам онај добронамјерни и племенити траг који је у српској култури оставио Иво Андрић, а у науци Јосиф Панчић, дакле, громаде са потпуним или дјелимичним коријенима у хрватском, или бар католичком миљеу.
 
Пошто имамо квалитетну комуникацију, проф. Влајки и ја повремено водимо занимљиве интерне полемике. Не слажемо се увијек, посебно у оцјенама прошлости, јер не дијелим његов афирмативан став према титоизму и југословенству, али и у одређеним виђењима садашњости, будући да не сматрам да се политичке драме и далекосежни ломови на овом простору и у свијету дешавају таквом динамиком коју он види.
 
Немам дилему да ће проф. Влајки освојити више него довољан број гласова да постане потпредсједник РС из хрватског народа, при чему у томе не би било дисконтинуитета какав је у ФБиХ настао Комшићевим «избором», јер је и Давор Чордаш имао веома коректан однос према Републици Српској. Такође, то није ни позиција с које се може опструисати политички живот у РС, нити Емил Влајки уопште има такве интенције.
 
Напротив, од примјереног институционалног мјеста за личност његовог формата и Срби и Хрвати само би имали плусеве. С друге стране, проф. Влајки је увјерен да може да се активно укључи и у надметање за позицију предсједника РС. Не бих имао ништа против такве дозе неизвјесности, уколико у Републици Српској има довољно људи који су спремни да прате Емила Влајкија у амбицији која ће за многе у овом моменту звучати фрапантно. Осим за оне који га познају и цијене.
 
МСП различито одлучује о истовјетним случајевима (тужба Србије против земаља НАТО и затим тужбе из Сарајева и Загреба), те већ сад имамо тумачења да иако је МСП рекао да «декларације о сецесијама» нијесу забрањене, да се то не односи на РС (Кушнер). Постоји ли нека тактика која би постизала поготке и поред непрестаног мијењања правила игре у току саме утакмице?
 
Чини ми се да постоји – а то је стрпљење, док други не почну постизати поготке за РС. Када то кажем, сигурно не алудирам на Албанце, већ мислим, прије свега, на финиш «дугог марша» кроз институције оних територија и народа који за тај циљ већ вијековима нису испалили ни метак, а ипак се свакодневно приближавају самосталности: од Шкотске, преко Каталоније, до Фландрије.
 
Када тај вентил попусти, а мораће у догледно вријеме, доћи ће ред и на оне који су морали да на другачији начин објашњавају да им припада оно што је, рецимо, крајње незаслужено стекао Мило Ђукановић, да не говорим о Хашиму Тачију. Можда све то звучи као фантазија, али, исто би 1910. дјеловале опсервације о скором крају Аустро-Угарске, која је, без дилеме, била једна од најозбиљнијих и најснажнијих држава новије европске историје. Непуну деценију касније, она није постојала.
 
За предстојеће корекције геополитичке слике овог простора, неће бити потребне стихије попут Првог свјетског рата. Капацитет за трагедије овдје је исцрпљен на дужи период. Преостаје само да садржај «Пешчаника», иначе злосутног симбола тзв. "друге Србије", исцури у супротном правцу од оног од кога је текао у протекле двије деценије. Историја се, са дистанце, насмијала енглеском цинику који је у доба Хладног рата рекао: «Толико волим Њемачку, да ми је драго што постоје двије».
 
Насмијаће се и Кушнеру.
 
Недавно смо чули да је усвојен закон о «црногорском језику», како ви лично гледате на те пројекте у региону и како се РС треба поставити у стварности која се развија у том шизофреном правцу?
 
Можда гријешим, али, мислим да су то ствари на које Срби не могу да утичу, нити треба да то покушавају, без обзира на сву гротескност таквих пројеката. Хрвати су бар направили «Хрватско-српски разликовни ријечник», са око 5.000 «оригиналних» израза, па имају некакав основ за причу језичком рову према Србима.
 
Али, «Дукљанима», који покушавају да на направе читав нови језик базиран на два слова, односно, два недефинисана звука архаичног фолклорног поријекла, у призивању памети не може помоћи ни ударац мацолом преко погаче у главу, овјековјечен у антологијским филмовима Живка Николића.
 
У сваком случају, на вољу им свима, укључујући и жељу Бошњака да говоре и пишу «босанским језиком». То ће само остати запамћено као огољени израз њиховог непристајања да Срби имају чак и одвојену собу под заједничким кровом, прије него што их хегемонистички бумеранг доведе у ситуацију да коначно обезбиједе за себе стан у власништву 1/1, али тек на простору некадашњег дневног боравка.
Нисам стручњак, међутим, било би ми драго да српска лингвистика коначно приведе крају велике пројекте стандардизације српског језика, умјесто што подгријава леш језика бивше домовине. Посветимо се сређивању стања у сопственом дворишту, јер у комшилуку настају такве лингвистичке депоније, да ускоро неће бити тог језичког комуналца који ће бити у стању да их очисти.

 

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *