Руси одликовали Додика: Сачувао је Српску од притисака са запада

Одликовање Фонда јединства православних народа додијељено је предсједнику Републике Српске Милораду Додику, јер је без обзира на притиске Запада успио да сачува Републику Српску и да заустави процес њеног укидања, саопштено је из Међународног друштвеног Фонда јединства православних народа /ФЕПН/. "Република Српска представља једину законску могућност да се осигура безбједност Срба западно од Дрине, која […]

уторак, март 11, 2014 / 19:48

Одликовање Фонда јединства православних народа додијељено је предсједнику Републике Српске Милораду Додику, јер је без обзира на притиске Запада успио да сачува Републику Српску и да заустави процес њеног укидања, саопштено је из Међународног друштвеног Фонда јединства православних народа /ФЕПН/.

"Република Српска представља једину законску могућност да се осигура безбједност Срба западно од Дрине, која их дијели, или тачније спаја, са матицом Србијом", наводи се у тексту.

У тексту се истиче да Додик придаје веома важну улогу Српској православној цркви, као најзначајнијој за идентитет Срба, а такође много ради на заштити православља у Републици и међу цијелим српским етносом на јачању православног јединства у свијету.

Стабилни односи са Русијом су приоритет у спољној Додиковој политици, зато он чини све да учврсти православне српско-руске везе, наглашава се у тексту.

Признање, које носи назив блаженопочившег патријарха руског Алексија Другог, уручио је руски патријарх Кирил и предсједник Фонда Валериј Алексејев, након чега је одржан концерт уз учешће познатих руских фолклорних друштава и солиста московских театара.

Ова 14. по реду церемонија уручења овог признања, које се додјељује за истакнуту дјелатност на јачању јединства православних народа, за јачање и промовисање хришћанских вриједности у друштву, одржана је у сали комплекса храма Христа Спаситеља у Москви.

Твитовање: Навала евара из Русије у Српску, стиже огроман кредит

Добитници награде су и поглавар Грчке православне цркве Јероним, који је аутор многих текстова и истраживања са богословском, друштвеном и историјском тематиком, као и представници братства православне омладине у Пољској, која игра огромну улогу у развоју односа између цијеле православне омладине у свијету.

Награде Фонда јединства православних народа се сваке године додјељују шефовима држава, влада и парламената, поглаварима православних цркава, познатим јавним личностима и културним дјелатницима.

Од 2009. године награда носи име патријарха Алексија Другог, који је био покровитељ овог фонда, а сада Фонд ради под покровитељством руског патријарха Кирила.

Међу добитницима овог признања су и предсједници Русије, Украјине, Бјелорусије, Грчке, Естоније, Бугарске, Јерменије, Кипра, као и поглавар Српске православне цркве, Бугарске православне цркве, српски тенисер Новак Ђоковић, режисер Емир Кустурица и други.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ma dajte molim vas,kakve su ovo price? Dodik samo pravi probleme i narod zamajava.Sta,hoce li to priznanje pomoci borcima RS i penzinerima? U RS se ne radi nista konkretno,nema napredka.I hvala predsjedniku na tome. I njemu i njegovom timu.On je zasluzan sto je RS poznata po nepotizmu,i sto dobijas posao samo ako si crven! x-(

  2. Republika Srpska je čuvana i sašuvana za vrijeme dok se Dodik bavio švercom. Republiku Srpsku su čuvali ljudi koje Dodik sada naziva izdajnicima i rušiocima ove države. Republiku Srpsku su čuvali i branili i ruski dobrovoljci, neki su i dan danas u RS, ali su zaboravljeni.
    Da ima i malo obraza, ne bi prihvatio ovo odlikovanje.

  3. Znajući da ce privatizacija 1996. doneti razvoj i napredak Republike Srpske, zapadne zemlje su nastojale da to po svaku cenu spreče, taj zadatak je očito bio poveren engleskoj ambasadi. Zbog nemogućnosti da se koncept privatizacije promeni putem pružanja stručnih i konsultantskih usluga krenulo se drugim putem, oprobanim metodom koji je na toliko mesta u svetu dao poželjan rezultat, pa zasto ne bi i ovde. Tražen je i pronađen oslonac na domaće snage. Po već oprobanom metodu snaga je u gorem, u onom koji je politički slabiji, koji ima manji izgleda za političku pobedu. Što su izgledi za pobedu manji a, ukoliko se ipak dovede na vlast, zahvalnost je potpunija. To stranci dobro znaju. Odatle i tolika upornost da se koalicija “Sloga” sastavljena od stranaka beznačajne snage (krajnje prolaznosti) dovede na vlast. U okviru koalicije ponovo se puno težiste stavlja na politički najslabijeg. I ponovo, po ko zna koji put, potvrda istine da onaj ko je najslabiji zeli gore ne pitajući za cenu zahvaljivanja. Predstavnik stranke sa najmanjom sa najmanjom političkom snagom (dva poslanika) na nekoliko mesecina, uporno ponavlja kako ce prvi zakon koji će ukinuti kada postane predsednik vlade biti Zakon o privatizaciji. I zaista, po poznatom komunističkom, “ko je nista biće sve”, samo kada dođe na vlast. Od tada počinju patnje ovoga naroda. Ruši se i uništava privreda, koju su tolike generacije 50 godina mukotrpno stvarale, raste nezaposlenost, siromastvo, dugovi, rasprodaje. I u tome se uporno istrajava. Iako se golim okom vidi da je privatizacija 1997 samo pogrešan naziv za projekat uništenja vlastite privrede, na tome se uporno istrajava. Privatizacija se mora provesti do kraja ne pitajući za cenu. Zahvalnost mora biti potpuna. Kada je krenuo proces akcionarske privatizacije 1996-1997 morao je da se nađe covek koji će sve to da sruši, i nađen je, pristao da da zarad svoje politčke ambicije uništi privredu a na taj način i narod. Retko je kome pošlo za rukom da toliko ovlada globalizmom, da toliko duboko pronikne u duh globalističkog vladanja vlastitim narodom kao prvacima koalicije “Sloga”. Verovatno je tu tajna, od tada tako briljantne političke karijere naših ambicioznih političara, onih najambicioznijih. Niko kao “on” nema petlju da tako “odbrusi” strancima, a oni ni reči, čuje se u narodu. A stranci verovatno znaju zasto. Nije važno sta se priča važno je sta se radi. Mereno patnjama koje je ovaj narod pretrpeo zbog ove privatizacije, ona je zlo koje skoro da stoji uz rame prethodnom ratu. U delu uništenja privrede pokazala se uspešnijom od rata. Umesto naprasnog ratnog ubijanja i zlostavljanja, ovde se ostvaruje masovno ubijanje širenjem i produljivanjem siromaštva. Na desetine hiljada ljudi je pre vremena umrlo zbog gubitka preduzeća, zaposlenja, zbog siromaštva. Zbog toga onaj koji je doneo i koji provodi ovu privatizaciju na ovom prostorima predstavlja najmasovnijeg ubicu. Suština ove privatizacije je u potpunom privrednosistemskom poremećaju koji nužno i završava u potpunom uništenju privrede. potpuno i bez ostatka i bez ikakvih izgleda da ce privreda oživeti pre nego sto dode do poništenja ove privatizacije. Mi smo proizvođači vlastite krize. Nametnutim nam slobodnim tržištem i privatizacijom uništili smo vlastitu privredu bez ikave ideje kako da napravimo novu. Pa sta bi ti političari radili ako ne bi stalno horski ponavljali strane investicije, uspešno zaduživanje. Ovakvo se najbolje uništava vlastiti narod. Dovede se na vlast slaba vlada i ona uništava svoj narod, stranci su samo podrška, sve ostale prljave poslove rade domaće snage. Država se potpuno povlači iz privrede i sve sve prepušta snagama otvorenog slobodnog trzišta. Ovu su činjenice, ovo su rezultati rada ove vlade koji se prikrivaju i trenutno dobro ne vide posto se maskiraju pojačanim zaduživanjem bezvrednim novcem iz inostranstva koji ce se sa kamatama morati vraćati vrednim robama. Sva zaduženja idu na infrastrukturu, (putevi, zgrade i slicno) 47% a u budžetske plate 49%, u privredu 4%, otuda indirektno i za panzije, a time i u PDV ponovo u budžet. Kreditno zaduženje je 4,8 milijardi KM a bruto društvni proizvod 1,7 milijardi sa tendencijom daljeg pada, radnici i dalje masovno ostaju bez posla preduzeća se zatvaraju, privatizovani veliki privredni giganti ne plaćaju poreze državi (Rafinerija Brod, Birac Zvornik) država im reprogramira dugove i daje nove kredite IRB samo da zadrže radnike, ti krediti nikada i nece biti vraćeni. Naše rudnike poklanjamo stanim investitorima da na njima oni sebi prave termoelektrane, da se bogate na našim resursima, a mi za to vreme da ubrzano izumiremo u kolonijalnom ropstvu. Mi smo prezaduženi, nemamo privrede koja može da vraća ovoliko kreditno zaduženje. Prava država i prava vlada ne prepišta strancu svoje prirodne resurse, prava država sama gradi termoelektreane za svoj narod. Umesto što se uzimaju krediti za autoputeve koji će nas odvestu u kolonijalno ropstvo da se digne kredit za gradnju termolektrana i hidroelektrana, takve investicije se otpate za 40 godina 1500%. Ali mi nemamo pameti, što resurse prepuštamo strancima. Veoma je ugodno danas biti u vlasti. Ne moras snositi odgovornost za razvoj privrede, sve se prepušta stranom investitoru. Nasuprot teškoćama i gorčini napretka stoji sva lakoća i slast propadanja. To globalisti odlično znaju i težište stavljaju na tu stranu. Veoma je privlačno i slatko živeti iznad mogućnosti, trošiti više nego što se zarađuje. Svima je ugodno i ljudima i politici. Samo trebami misliti na danas a ne na sutra. To što iza prolazne sadašnje slasti stoji sva dugoročna surova gorčina u budućnosti, na to uglavnom niko ne misli. Veoma je ugodno trošiti više nego što se zarađuje, posebno kao što je to tako obilno kao što je to slučaj kod nas. Umesto inostrane, bilo je potrebno uspostaviti unutrašnju okupacionu vlast. Potrebno je pritiskom na domaće političare raznim ucenama, pretnjama i prevarama doći do okupacije naroda i teritorije. Svi krediti i zaduzenja ne mogu prikriti ne rad domaće privrede.

  4. Šta ima on da čuva RS od zapada, taj isti zapad ga je i doveo na vlast. On i njegovi pijuni su ti koji ruše Republiku Srpsku, sistematski je uništavaju. Oni su najveće zlo koje je moglo da nas zadesi. Rat je ništa naspram ovog. Ovo nam ni najveći dušmani ne bi radili. Nadam se da je narod svjestan šta se dešava i da ćemo ovu bagru otjerati u oktobru.

  5. Kaoga je taj mazgov sačuvao? i od kojeg zapada?, dakle, prije svega prokletnik i diktator želi sačuvati svoju alavu guzčerini i prokleti kapital, koji je na besomučan način oteo od građana i Entiteta Republika Srpska. Veoma žalosno, da je uspio obmanuti i Pravoslavne visokodostojnike u Rusiji, gdje sam gotovo siguran da je to bilo u režiji popa Mladena Jevrić, brata po kriminalu, i Patrijarha Irineja. Vrlo brzo će izaći nedjelo kriminalca i diktatora na vidjelo, jer sam uvjeren, da ga neće spasiti niti jedan crkveni veledostojnik u svijetu na predstojećim izborima u Republici Srpskoj. Dok su borci Republike Srpske, koje nitko ne spominje, već ih se do bola ponižava,branili svojim životima Republiku Srpsku, mazgov je švercovao sa svime i svačim, pa gdje je tu pravda crkveni Velikodostojnici????????????????????????????????????????

  6. Таваришћ Кирил, РС смо ми крваво бранили у оно вријеме када је ваш таваришћ Јељцињ са западњацима пио вотку и наздрављао свакој новој отцјепљеној републици бившег СССР-а и бивше СФРЈ.
    Није само вотка била у питању, било је и санкција и ембарга, на које сте ви остали и глуви и нијеми, а сада сте нам нашли дизати ону ствар, када је коло заиграло и пред вашим вратима у Украјини. Не желимо ником зло, нарочито не братском руском народу, а ни оном украјинском троструко православном, али немојте нас више живе сахрањивати на ломачи наших заједничких несрећа, похлепе и грабежљивости, ко Бога вас молимо.

    Спакујте ви то ваше ордење и подијелите на бувљацима широм Европе, као што смо некад могли јефтино у Суботици купити ордење Лењиново, Стаљиново, Хрушчовљево, јер глад се ордењем не може утолити. Изгледа да ће и ваше православно ордење доживјети исту судбину некада злата вриједног совјетског комунистичког ордења.

  7. Svakako da radi exu. Niko ne poriče njegov rad.
    Obavlja ga maestralno, ne žaleći milione , naravno otete od svoga naroda, a sve s ciljem da upravo taj narod kojega pljačka uništi do kraja.
    Nažalost, pri kraju je.
    Samo , ko če mača lati od mača i gine, a on se latio preoštrog mača, mača bijede kojim nemilsrdno vitla u ubija sve redom. I stare,i malde, i nerodjene,a one koji su živote dali za Srpsku ubija ppo drugi put.

    Ispostaviće on račune koliko nas koštaju njegova odlikovanja.
    U koliko je džepova morao ta tutne nemale pare da bi psihopata dobio odlikovanja?

    I kad dodje bolesnik nazad s odlikovanjem, hoće li nam biti bolje, hoće li biti više posla, mane gladnih i bolesnih?

    Ako bi mu ovo odlikovanje došlo kao terapija, ako bi ga osvijestilo, pa neka smo i to grcnuli, halal mu , što muslimani kažu , bili i ti naši milioni kojima je kupio odličje. Ali, njemu nažalost, lijeka nema.

    Hoćemo li iti mnje zaduženi?

  8. Средином прошле (2011) године Угљевиком и цијелом Републиком Српском заорило се из свег гласа, из све снаге, преко свих медија о невиђеној срећи која нас је задесила, која нам долази и коју нам својом инвестицијом тешком око 1,4 милијарди КМ у изградњу термоелектране три доноси руски милијардер Рашид Сардаров, тежак 4,9 милијарди КМ, а којег нам доводи наш Предсједник Републике Милорад Додик.
    Требало би да буде пјесма, да се ори од пјесме, због среће што смо управо ми сретни изабраници руског милијардера који због тога што „воли Србе“ хоће овдје да инвестира да би нас усрећио. У том тренутку се ори и од изјава наших највиших политичких и државних представника.
    И што је више ових изјава, ове заглушујуће буке и халабуке, што вријеме више одмиче и док се полако слијеже почетни вртлог прашине народ умјесто обузетости пјесмом све више обузима језа, страхови. Да ли је пјесма или злослутна јека. Народ зна и памти. Увијек када се са стране власти заорило и орило од пјесме народу се све више замрачивало.
    Када је 1997. године Милорад Додик, са само два посланика, намјештен од странаца, на мјесто предсједника Владе са задатком да онемогући дотадашњу властиту, већ поодмаклу приватизацију, како би по диктату странаца провео садашњу, орило се од заглушујуће владине пјесме о очекиваним невиђеним успјесима и напретку, само када се она проведе. Само да промијенимо својину да из друштвене пређемо на приватно и бићемо срећни и богати, као и они на Западу који нас усрећују, преко својих (наших) политичких представника. А оно јад и чемер. Пропадање предузећа, незапосленост, потпуно уништење привреде, невиђено сиромаштво и безнађе.
    Било је пјесме и када се продавао Телеком – суво злато од профита. Резултат је познат. Утрошен новац, а порасло сиромаштво и незапосленост.
    Увијек када су нова и све неподношљивија задуживања пјесма успјеха и напретка се појачава.
    У последње вријеме разлијеже се пјесма наше власти од добра које нас очекује када наша природна богатства, ту последњу узданицу нашег опстанка предајемо, продајемо странцима.
    Увијек када је власт појачано говорила о добру народ је захватало појачано зло. Одатле управо и страх о злосутне јеке умјесто пјесме коју пјева власт, овдје у Угљевику.
    Када се не би радило о смишљању и организовању преваре проблему изградње термоелектране у Угљевику би се приступило лежерно, мирно, аналитички. Независни институти би сагледавали цјелину проблема и своје резултате изнијели на политички избор, политичку одлуку. Сагледавали би се сви организациони и управљчки облици најрационалнијег кориштења природних богатстава у цјелини. На тој основи испитивали би се сви алтернативни облици инвестирања у изградњу термоелектране у Угљевику са њиховим појединачним економским и друштвеним ефектима.
    Била би грађена стручна подлога за политичку одлуку. На тој основи политика би била у стању да оствари најрационалнији избор и да донесе ту врсту одлуке. Овдје није тако. Без икаквих студија о овој инвестицији, посебно економских, политичко и државно руковдство је дигло на сав глас њене невиђене благодети.
    Гледајући на досадашња искуства оваквог инвестирања, која су изузетно негативна, и која су се показала као најсигурнији пут пропадања у колонијално ропство, све ово с правом добива облике организоване преваре, обмањивања и довођења народа у заблуду. Говорити о добру, а смишљати и проводити зло. Варати народ. То је суштина онога што се догађа у Угљевику. Умјесто да брани народ од зла и превара политика и власт овдје смишљају зло и организују преваре да се зло догоди.
    Силно богатство Рашида Сардарова овдје се користи као основно очаравајуће средство. Као да је Рашид Сардаров одлучио да све то богатство овдје утроши на нашу добробит. За то би морали да захвалимо нашем Предсједнику Републике, који га је довео тако ненадано, изненада, никада раније помињаног.
    На интернет страници сасвим друга слика.
    Поријекло богатства односно пословање г-дина Рашида Сардарова је у више наврата било предмет испитивања руске полиције која је утврдила многе неправилности. У извјештају о руској мафији означен је „дијамантском ознаком“ што значи да се бави криминалом највишег (федералног) нивоа (Фронтал.срб, 12.07.2012. године).
    Умјесто да нас наш Предсједник Републике, што му је прва обавеза, званично обавијести о лику и дјелу г-дина Сардарова и да је та информациаја доступна сваком грађанину, ми основне, доста несигурне податке, морамо да скупљамо путем интернета. И на основи таквих крајње непоузданих информација о ономе, за којег би требали да вежемо своју животну судбину, ми треба да доносимо тако важне одлуке. Влада нас тјера, присиљава да идемо у том правцу, ускраћујући нам било какву поузданију информацију.
    Због свега овога умјесто разгаљености, опуштања, осјећања топлине и наде у боље, народ све више обузима језа, страх, неизвјест. Као да му није до пјесме. Све више осјећа и одјекује у њему црна слутња јеке. Потребно је цијели проблем вратити на почетак гдје би народ морао да има одлучујућу позицију.
    Потребно је да независни институти оцијене економске и друштвене ефекте ове инвестиције, те да резултати тих студија буду јавно доступни. Повести поступак правне одговорности за све неосноване заводљиве изјаве политичког и државног руководства и штете које би из свега овога могле да настану.

    Полазни проблем

    Овдје није мјесто и то није основни садржај ове Студије, да се расправља о општим принципијелним питањима економског развоја овог свијета, посебно о развоју мање развијених, којој групи управо припадамо. Па ипак није тако. Развој има своја општа правила, опште принципе и законитости по којима се одвија. На појединачним подручјима то су само различити појавни облици тих општих законитости. Због тога, да би се схватио проблем иностране инвестиције у Угљевику, нужно је уочити опште принципе на којима се одвија та врста инвестирања. Да ли она доприноси економском напретку односног подручја или је ријеч о његовом економском уништењу, колонијалном заробљавању. Шта кажу општи принципи иностраног инвестирања и да ли се они овдје остварују? Или је инвестиција у Угљевику изузетак који одступа од општег правила?
    Умјесто опште законитости, која влада у савременом свијету да се путем иностраног инвестирања заробљавају и економски уништавају мање развијени, наше политичко, државно и руководство предузећа нас убјеђује у супротно. Убјеђује нас да ће нам инвестиција Рашида Сардарова донијети силно богатство и невиђени напредак. Угљевик би тако био свјетски изузетак који негира сва досадашња искуства и економске теорије које су створене на тој основи. Са свих страна свијета у Угљевик би тада похрлили највећи економски умови да се у то увјере, да виде примјер, који им руши све њихове досадашње економске теорије и остварена искуства.
    Ту је и раширени појам отимања у економији.
    Само се у школским уџбеницима учи да се богатство стиче само растом продуктивности, економичности, рентабилности. У економији је веома познат појам и стварност отимања богатства. То је садржано у појмовима колонијалног заробљавања, раста разлика у развијености развијених и мање развијених, присиљавања на слободно тржиште, присиљавања на погрешне одлуке, економске издаје домаће власти и слично.
    На почетку и доста дуго у људској историји за колонијализам је била везана оружана сила. То је био доста скуп модел заробљавања због чега су у колонијално ропство падали само народи који су располагали највреднијим природним богатствима (злато, нафта и слично). Присуство војне силе чинило је заробљавање веома скупим. Уз то оно је било и веома видљиво што је изазивало отпоре домаћег становништва. Под притиском ослободилачких покрета деветнаести вијек скоро да представља крај те врсте колонијализма. Од тада су методи заробљавања непрекидно усавршавани. Цијена је била све мања што је омогућило ширење колонијализма.
    Од када су Енглези лажима и преварама успјели да заробе скоро трећину свијету, да остваре највеће царство, које је непрекидно било обасијано сунцем (на једном крају сунца излази, а на другом залази) од тада се слави и усавршава тај метод заробљавања. Суштина је у заробљавању од стране домаће власти засноване на издаји. Унутрашњи садржај је у навођењу на погрешне одлуке – подмићивањем, увођењем у криминал након чега слиједе уцјене и на крају присиљавање пријетњама и ликвидацијом.
    Мање развијеним треба препоручивати све оно што је штетно за властиту земљу (Енглеску). „Прави другоме штету да би теби било добро“ односно прави другим земљама штету наводећи их на погрешне одлуке да би Енглеској било добро, основно је гесло колонијалног заробљавања Енглеза. То је изузетно јефтин облик заробљавања. Сав посао обавља домаћа власт, само јој је потребно пружити одређену подршку, односно пружити јој могућност да има користи од доношења погрешних одлука, од гурања властитог народа у колонијално ропство. Власт која је на тој страни треба што дуже да остане на власти, по могућности непролазно.
    Посебан напредак колонијалног заробљавања је остварен у последње вријеме. Заробљавање безвриједним, непостојећим, нереалним новцем путем задуживања показује изузетан, незапамћен резултат. Заробљавање је скоро без отпора. На против, сви као да јуре у заробљавање, а влада која то ради добива сваку подршку. Сиромаштво које се убрзано шири истиче потребу све већег новог задуживања, што иде у бескрај. Скоро да нико и не примјећује да привреда пропада и да се све руши. Обиље непостојећег, нереалног новца троши се у непродуктивне сврхе (изградња инфраструктуре, буџети и слично). Прима се непостојећи, нереални, на ничему заснован новац преузимајући обавезу враћања реалних, произведених материјалних вриједности, којих је све мање. То је права трагедија савременог свијета за коју нико не зна како ће се завршити, у којој на жалости и ми, веома активно учествујемо.
    Основни принцип заробљавања је у остварењу што дубљег, што масовнијег сиромаштва. Тада се, у том сиромаштву, издваја доста малобројно политичка елита која је спремна да држи свој народ у колонијалном ропству, да га поробљава, а да то странцима не односи значајније износе профите за њихово издржавање. Нема средњег слоја. Само масовни сиромашни, који не коштају ништа, и узак број најбогатијих, чији издаци се лако подмирују из огромних профита који се остварују (концесије, заједничка предузећа и слично) је погодна социјална ситуација.
    Заробљавање увијек креће од сиромашења на основи погрешних одлука. Други корак је у прекомјерном задуживању, а трећи и крајњи у препуштању својих природних богатстава странцима. Што се нас тиче ми смо већ превалили прва два корака и великим дијелом смо већ и у трећем. Већ смо дубоко у колонијалном ропству.
    Пристајање на погрешну приватизацију да би се дошло на власт представља највећи некажњени злочин учињен над овим народом. Најмасовнија убиства су се догодила на тој основи. Толики је број људи који су умрли прије времена због тога што су остали без свог предузећа, без запослења, пали у дубоко сиромаштво и животни безизлаз. Потпуно разрушена, уништена привреда, потпуна економска пустош непосредни је резултат ове погрешне одлуке инициране са стране странаца, а остварене од стране наших амбициозних политичара, оних најамбициознијих.
    Резултат је такав да то носи све облике геноцида над властитим народом.
    Деиндустријализација, што је основни појам наше приватизације, уједно је и осноовни појам биолошког уништења једног народа.
    Историјски, таква одлука је била донешена и односила се на њемачки народ. Када су били сигурни да ће савезници добити рат три министра (Канаде, Енглеске и САД) су донијела одлуку, која је прихваћена, о томе како да се уништи њемачки народ. Приједлог је изнио амерички министар финансија Хенри Моргентау, због чега се и зове Моргентауов план.
    План је стављен у погон одмах након капитулације Њемачке. Сва индустријска постројења уништити, што је великим дијелом учињено поступком завршних бомбардовања. Рудничке јаме забетонирати и у њих пустити воду. Извршити потпуну деиндустријализацију земље. Становништво послати да се бави пољопривредом.
    Само након око 30 мјесеци дјеловања овог плана, Херберт Хувер, раније предсједник Америке, у свом извјештају, наводи да је илузија очекивати да је 25 милиона људи у стању да преживи од пољопривреде, уколико не желимо да их „истријебимо“.
    Уплашени да би Нијемци због сиромаштва могли да оду у комунизам Американци смјењују Моргентауа и на то мјесто доводе Џорџа Маршала, који, уз услов да се уђе у НАТО додјељује Њемачкој и другим западним земљама издашне кредите и помоћи.
    Народ не може без инудстрије. Ту је суштина проблема. Због тога се Моргентауов план показао тако успјешним. Деиндустријализација је основни принцип и основна снага економског и биолошког уништења једног народа. Оставити народ без индустрије, одузети му је, разрушити је на било који начин и народ је мртав.
    Сва наша специфичност је што ми проводима геноцид над властитим народом, уништавамо сами себе. Уништава нас наша политичка елита која „пуца од патриотизма“ тако што пристаје на погубну приватизацију која уништава индустрију. А деиндустријализација је, зна се, најпоузданији начин биолошког уништења народа. Једна је ствар пристати на овакву приватизацију због власти. Много горе од тога је упорно је проводити иако све говори о њеној погубности. То је већ дјело са умишљајем.
    Упоредо са овим првим кораком који на жалост траје већ 15 година (од када је на власти ова власт) и на којем се упорно истрајава, вјероватно до потпуног уништења индустрије и привреде, придружује му се и други корак, који је подједнако разоран метод нашег самоуништења. Ријеч је о незаустављивом прекомјерном задуживању. Иако то по својим разорним последицама има све облике велеиздаје, масовног убијања људи сиромаштвом, влада је упорна и не одустаје од нових и све већих опаснијих задуживања.
    Основно оружје варања народа је дошло из Брисела. Да би се лакше заробљавало путем задуживања Брисел је прописао начин обрачуна друштвеног производа у којем се и туђе урачунава као своје. У рачун нашег богатства тако улазе примљени кредити и вриједност туђих производа код нас. Туђе као своје представља суштину варања народа. Варање као начин опстанка на власти. Када се туђе урачуна као своје никада није могуће бити презадужен. Што горе то боље. Што је више туђег, што је више кредита и туђих роба, наше статистичко богатство је у порасту. На тој основи Влада нас непрекидно убјеђује, заправо вара, о нашој ниској задужености од свега 40 % учешћа кредита у бруто друштвеном производу. У стварности, када се одузму иностране вриједности и останемо само на властитим, оно што је наших руку дјело, наши дугови су око шест пута већи од нашег националног бруто друштвеног производа. Зарадити 1 КМ, а бити дужан 6 КМ, и Влада тврди да нисмо презадужени.
    То је стање дубоке задужености у које смо доспјели, а које се од народа упорно прикрива. Огромно сиромаштво које на жалост тек предстоји, у којег улазимо, доказ је величине колонијалног ропства у којег смо запали и у којем правцу се упорно крећемо. И поново, то нам чини наша Влада прекомјерно се задужујући и варајући народ да то није истина.
    Упоредо са тим дјелује и трећи корак, односно трећи метод нашег колонијалног заробљавања. Снага нашег колонијалног пропадања је у здруженом дјеловању сва три облика: уништење индустрије, задуживање и предају природних добара странцима. То је углавном опште правило које се и овдје понавља. Осиромашити до степена немогућности враћања кредита, а онда предавати, продавати оно што је највредније.
    То снажно обара цијену природних богатстава која се предају странцима било због немогућности враћања кредита или притиска огромне незапослености. Пружање прилике и за најмалобројнија запослења доводи до спремности да се она чак и бесплатно уступе.
    Са уступањем природних добара странцима, као завршног облика наше колонизације већ смо далеко одмакли. Превалили смо значајан дио пута. Могло би се рећи да смо при самом његовом крају. Значајан број малих хидроелектрана, подземних вода, бања и слично које су издате под концесију говори о ширини процеса. Ту су и рудници Станари, а вјероватно и Гацко. Посебно се то односи на најављено формирање заједничког предузећа са Нијемцима за изградњу хидроелектрана на Дрини.
    Сви подаци говоре да смо већ дубоко у колонијалном односно да посједујемо сва битна обиљежја колонијалног друштва. Ово што се сада догађа са предајом приодним богатстава странцима спада у завршне радове.

  9. Општа повољна основа колонијализма је раширено сиромаштво, масовна незапосленост, одсуство властите привреде и висока задуженост. То је уједно повољна основа и за ширење колонијализма на подручју природних богатстава, њихово запосједање. Ту је од посебног значаја и социјална раслојеност друштва – мали слој екстремно богатих који су веома похлепни за даље богаћење и раширена маса сиромашних, по могућности екстремно сиромашних. Тада су услови колонијалног запосједања природних богатстава веома повољни.
    Уколико се малој групи екстремно богатих пруже увјерења о могућностима додатног богаћења и трајнијег останка на власти, добива се њихова подршка и спремност да са своје стране пруже помоћ у преузимању природних богатстава. Тада је могуће реализовати основни принцип колонијализма садржан у расподјели добити. До 10 % домаћој власти, а 90 % себи, већ је устаљен модел расподјеле. То је устаљени модел колонизације природних богатстава. Ових 10 % профита који се уступа домаћој власти представља веома рационалан улог. На основу тога, домаћа власт држи народ у покорности. Странци тада не морају да много брину за властиту сигурност, за сигурност извлачења богатства. Да би добила свој дио домаћа власт мора да обезбједи несметану исплату странцима. Због тога је домаћа власт тако окрутна према свом становништву мотрећи на њега и онемогућавајућу му било какву врсту отпора. Сваки покушај се веома оштро кажњава.
    Гради се модел државе са апсолутном власти. Све институције, па и судство, су под снажним утицајем политике. Остварује се политички модел непрекидног останка на власти. Па и онда када се привидно организују избори, водећа странка опстаје на власти, без обзира на народ, степен његовог уништења и незадовољства које владе.
    То се углавном чини поступком кадровске пирамиде. Размјештањем својих кадрова по вертикали они, да би опстали на постојећим позицијама, успијевају да разним методама, уцјенама, присилама, подмићивањем и слично увијек оствари изборну побједу. Ту им великим дијелом помаже новац којег добивају.
    Функционисање државе се своди на најмању могућу мјеру. Новац који стиже од странаца углавном служи за задовољење потреба уског политичког круга и минималног рада Владе. Привреде скоро да и нема. Народ је у пољопривреди, ситном занатству или индивидуалном предузетништву. Социјалних помоћи скоро да и нема. Нема ни неких значајнијих друштвених давања (образовање, здравство, култура, пензије и слично). Народ живи у крајњем сиромаштву, а узак круг олигарха ужива у огромном богатству које пристиже од странаца.
    Организациони модел колонијалног запосједања природних богатстава данас углавном иде преко организације заједничких предузећа. Узимање под концесију скоро да представља застарио метод.
    Скоро да су све предности на страни организације заједничких предузећа. Вријеме експлатације природних богатстава није ограничено. Оно траје бесконачно, до исцрпљења. Губи се утисак страног присуства. Ту је партнерски однос са домаћим улагачем, што смањује отпор. Ријеч је о заједничком пројекту, заједничком интересу што подразумијева пријатељство и сарадњу умјесто на примјер концесионог отпора. Та улога посебно припада домаћем партнеру. Он је тај који брине и који развија пропаганду о пожељности и неопходности присуства странаца, страног капитала, његовој добробити.
    Посебно се при томе истиче питање запослености и недостатка властитих средстава. Истина, запосленост је оскудна, али да није странаца, страног капитала, не би било ни тога, јер се не посједује властити капитал за експлоатацију природних богатстава. Због тога захвалност странцима која им се непрекидно упућује. То су основне мисли и основни начин говора којег развијају домаћи партнери у заједничком предузећу, који су углавном одлучујући у политици и власти. Сувласништво домаћег се углавном односи на сувласништво олигарха односно његове најуже групе, без обзира који то појавни облик имало. Углавном је то сакривено у могућностима неконтролисаног присвајања овог дијела од 10 %, или пак представља саставни дио страног учешћа, што је далеко од очију јавности.
    Што се тиче Угљевика испуњени су скоро сви принципи, задовољена сва правила колонијалног запосједања угљеног природног богатства, његове приватизације.
    Да би се омогућило колонијално запосједање угљеног природног богатства и овдје је, као и у осталим колонијалним земљама, основано заједничко предузеће и то управо, у колонијалној структури капитала.
    Постојеће предузеће РиТЕ Угљевик, власник и посједник толиког природног богатства, оснива ново предузеће са предузећем „Comsar Energy Limited“ са Кипра, власништво Рашида Сардарова на којој адреси не постоји ништа осим жбуња са швајцарским телефонским бројем. Сва преписка се не води са Кипра него из Женеве из Швајцарске. „Предузеће“ нема свој интернет сајт, нема финансијске извјештаје из којих би се могло закључивати о његовом бонитету. Постоје и е-маил адресе, а једна је приватног типа (gmail), док се друга односи на одређену фирму у Швајцарској. Писмо намјере није потписано од његовог власника Рашида Сардарова него од директора Жан Франсоа Кордемана (Joan Fransoiz Cordemansu) који не живи на Кипру него у Женеви у Швајцарској. (Журнал.инфо, 05.04.2011. године). Вјероватно да својим „бројним запосленим“ на Кипру руководи на даљински, преко интернета. Или је истина сасвим другачија.
    Наше постојеће предузеће, које је власник таквог природног богатства, свој на своме, препушта престижна власничка и посебно управљачка права од чак 90 %. Одлуку о оснивању новог предузећа „Комсар Енерџи Република Српска“ са наше стране је донијела Скупштина акционара Рудника и термоелектране Угљевик (21.06.2011. године).
    Привидно, одлуку је донијела Скупштина акционара. У стварности, што је већ уобичајено, код нас се одлуке доносе једногласно, односно доноси их један човјек – предсједник странке на власти. Дијелом због већинског учешћа државног капитала (65 %), а дијелом због својих кадрова који су чланови Скупштине, Надзорног одбора, управе предузећа. На основи партијског централизма, односно безпоговорне партијске послушности одлука је донешена „једногласно“.
    У његовим рукама је, на тој основи, цјелокупно богатство Републике Српске и све државне одлуке. Привид да је овдје одлуку донијела Скупштина акционара је само једна од превара које се нижу.
    Пада у очи и једна важна ставка договора, која јасно открива његов колонијални садржај. У оснивачки капитал заједничког предузећа „Комсар Енерџи Република Српска“, предузеће РиТЕ је уплатио 100.000 КМ, а „Comsar Energy Limited“ 900.000 КМ. Касније су ти улози повећани са стране РиТЕ за вриједност уложеног земљишта од око 500.000 КМ, уз потребу улога са друге стране који је потребан да се задржи почетна пропорција 90 % : 10 %. Али отвара се проблем.
    Рашид Сардаров ће самостално инветирати у изградњу термоелектране, истражне радове, отварање рудника што би учешће РиТЕ у капиталу довело до безначајног износа. Али овдје г-дин Сардаров наступа као прави галантни, добронамјерни колонизатор. Он пристаје на учешће РиТЕ у капиталу и управљању од 10 % независно од стварне структуре капитала. Тако смо и ми добили веома захвалног колонизатора који се не разликује од осталих. Ту је управо средиште проблема, покушај његовог прикривања, основна превара.
    Не говори се, и ни ријеч о томе која је вриједност угљеног природног богатства у расподјели добити, формирању власничких и управљачких права. На Западу природно добро је јавно добро које ни у којем случају не може да буде приватизовано. Учешће државе у власништву и расподјели добити мора да буде најмање 51 %. То се односи на најмање вриједна природна богатства на примјер на потоке за изградњу малих хидроелектрана који приход припада општини.
    Са растом вриједности природног добра расте и учешће у власништву и расподјели добити. Тада је добро обично у 100 % власништву државе (кантон, федерална јединица, савезна држава), уз наплату концесионе накнаде која износи и до 80 % остварене нето добити. С обзиром на изузетну националну вриједност угљеног природног богатства у Угљевику оваква одредба би се сигурно односила и на њега. Такве одредбе овдје нема. Она се прикрива учешћем у земљишту. Као да је Рашид Сардаров овдје дошао због земљишта, а не због угља.
    Циљ је да се прикрије истина да се има намјера да се угаљ г-дину Сардарову уступи бесплатно или да се створе повољне околности његовог бесплатног преузимања. Уколико се ово догоди сигурно је да ћемо бити једини народ који добровољно (на основи одлуке Скупштине акционара) жели да иде у колонијално ропство, из слободе у колонијално ропство. Или је истина да више нисмо слободни и да смо приморани да доносимо овакве одлуке.
    Док други народи своја природна богатства бране и оружјем ми их поклањамо. То може да уради само народ који не мисли на себе и своју будућност, на будућност своје дјеце, унучади, праунучади, свог потомства, трајања свог народа на овим просторима. Који у себи нема ту врсту генерацијске и националне одговорности.
    Треба знати да природна богатства којима располажемо и која смо наслиједили нису наша. То су богатства наших потомака и ми смо обавезни да им та богатства неумањена оставимо у наслеђе онако како смо их и ми наслиједили, како су нам их оставили наши преци.
    Због своје величине и силних улагања која су потребна нисмо у стању да изборимо конкурентску економску предност на основи доприноса усавршавању технологије. То је данас привилегија великих. Као мали народ ми смо упућени на своја природна богатства, да живимо од њих и на основу њих. Да користећи их, боримо се против толиких конкурентских притисака, посебно данас на отвореном тржишту. Сретна је околност да располажемо таквим природним богатствима да је то могуће. Посебно на подручју производње електричне енергије.
    Када то изгубимо ми смо економски и биолошки мртви. То треба знати, да је јасно свакоме. Природна богатства су једина основа нашег опстанка. Одатле управо толика опасност која се у пројекту Рашида Сардарова, односно наше Владе надвила над Угљевик, цијелу Републику Српску и овај народ. Потреба за реаговањем, за отпором, се намеће сама од себе.
    Подлећи политичком притиску, ма колики он био и предајом својих природних богатстава ризиковати властити биолошки нестанак исувише је велики улог и велики ризик.
    Многи народи су због својих изузетних природних богатстава изгубили слободу и самосталност, пали у ропство. То им је учинила домаћа власт. Странци су само пружали подршку. Не би се смјело дозволити да се то догоди и овдје.
    Нејасан је и начин усаглашавања двије различите својине. С обзиром да је у РиТЕ Угљевик акционарска својина, а „Комсар Енерџи Република Српска“ је друштво са ограниченом одговорношћу да ли и у којем омјеру у ових 10 % учествују и инвестициони фондови и мали акционари са својим удјелима. Или се ових 10 % учешћа односи само на дио државне својине.
    Примјетан је видан напредак у колонизацији наших природних богатстава. Праћење савремених трендова овдје је скоро потпуно. Домаћи креатори политике колонизације наших природних богатстава су добро оцијенили да је нови модел оснивања заједничких предузећа много повољнији од ранијег концесионог или модела продаје. Све је прикривеније, а сигурније. Могуће је скоро до краја се политички ангажовати, а да се не примјети издаја, да она буде прикривена. Чак је могуће играти и на карту патриотизма, опште добробити, напретка. Код концесија и продаја све је то много теже. Много је свјетла и последње намјере се лако откривају. Код заједничких улагања је много више мрака, затамњености. Стоји привид слободе, властитог одлучивања. То је веома повољна замка у коју се упада. Људи доносе одлуке о властитом економском пропадању, путу у сиромаштво. Западање у ропство иде без отпора.
    Посебно је важна повољност на страни могућности властитих личних учешћа, која се уз то веома тешко откривају. Капитал улог је много већа гаранција да ће се остваривати редовна притицања прихода него што је то случај са концесионим уговором.
    Може се рећи да су општи друштвени услови за окретање у правцу колонизације наших природних добра, као завршног чина наше колонизације у цјелини, веома повољни. Већ су се стекли сви потребни услови. Привреда је уништена. Земља задужена. Становништво осиромашило. Социјална структура је, са колонијалног становишта, веома повољна. Само је неколико процената богатих који су уједно и политички веома утицајни. То пружа могућности да се тих 10 % прихода односи управо на њих. Нема средњег слоја који би могао да омета, да мрси рачуне.
    Незапосленост је огромна, што је такође повољна околности. То обара цијену природних богатстава и смањује изгледе за отпор. Пружањем могућности и најмалобројнијих запослења и најскромнијих зарада добива се изузетна подршка.
    И политички услови су веома повољни. Већ је створена странка капитала која носи све гаранције трајног останка на власти, све до потпуног економског па и биолошког уништења народа, управо онако како је то у традиционалним колонијалним земљама.
    Основни структурни елементи, односно главни носиоци политике у нашој водећој, побједничкој партији су они који су у процесу приватизације дошли у посјед предузећа. Предузећа имају радника, а радници породице и пријатеље. Да би се остало на послу, што је главна уцјена, нужно је донијети одређен број гласова. На тој, и још неким основама, таква партија капитала је у стању да редовно оствари изборну побједу. Ниска излазност на изборе (испод 50 %) омогућава да се и са 18 – 20 % апсолутног броја гласова оствари изборна побједа. Достизање, са коалиционим партнерима и до 25 % укупног броја гласача, пружа могућност остварења апсолутне власти. То су изузетно повољне политичке околности за улажење у стање колонијализма. Остварују се могућности трајних изборних побједа што је од изузетног значаја за стабилност притицања колонијалних прихода (10 %).
    Да је цио процес усмјерен на Рашидово преузимање рудника говори неколико чињеница које „боду очи“.
    Изградња термоелектране је сложена инвестиција. Уобичајено би се почело са економским студијама оправданости испитујући поједине облике инвестирања, њихову економску и друштвену прихватљивост. Овдје тога нема.
    Ни трага о томе да ли је ово најповољнији инвестициони избор и које друштвене штете односно користи оваква инвестиција може да донесе.
    Упоредо са тим обављали би се истражни радови, на основи чега би се доносила одлука о прибављању средстава за отварање рудника. На крају, или пред сами крај, приступило би се пројектовању и изградњи термоелектране.
    Овдје је све обрнуто, с краја према почетку. Одмах је донесена одлука да се гради термоелектрана капацитета чак 600 MW, прије него што су обављени и основни истражни радови. Отварање рудника ни на помолу. У јулу 2011. године стиже обећање да ће термоелектрана бити изграђена за 30 мјесеци односно до краја 2013 или почетка 2014. године. У новембру „Комсар Енерџи Република Српска“ добива концесију на истраживање у времену трајања од 30 мјесеци. Тако ће термоелектрана три бити изграђена за пола године прије него што се заврше истражни радови. А онда ће морати да чека још неколико година због потребе отварања рудника. Заиста несвакидашње.
    Посебно су веће повољности заједничког предузећа у односу на продају. Вјероватно да је то последица не баш добрих искуства са продајом Телекома.
    Једнократно притицање толике количине новца природно је, да изазива не малу главобољу. Ако се улази у производњу онда измиче корист. А ако се покуша значајније трошити изазива противљења. И најбоље институционално рјешење у форми Инвестиционо развојне банке, гдје Влада има одлучујућу управљачку улогу, није без проблема. Због тога, да се не понови. Много је боље у заједничко улагање па разводнити то кроз вријеме.
    Највећа опасност садашње власти је што је тако одлучно кренула у предају наших природних богатстава странцима убјеђујући нас како ћемо се на томе обогатити. Обогатити се предајући своја природна богатства другима, образлажући то огромним инвестицијама које ће донијети општу благодет.
    Нема земље која се обогатила на страним инвестицијама. Само су властите инвестиције и рационално кориштење властитих природних богатстава основ за напредак. Ако се садашња власт не заустави, не спријечи у предаји и распродаји наших природних богатстава наше убрзано пропадање у неподношљиво сиромаштво и коначно биолошко нестајање је незаустављиво.
    Сва и највећа зла потичу од домаће власти. Ни један народ није пао у сиромаштво, колонијално ропство, изгубио слободу, а да му то није урадила домаћа власт. Према досадашњем, на најбољем смо путу да се и нама то догоди. Већ смо превалили значајан дио пута. Хоћемо ли продужити или зауставити се, видјећемо?

    Организација варања – до циља преко немогућег

    Организација је први услов успјеха. Без организације успјех је немогућ. Само добра организација води сигурном успјеху. То је посебно важно онда када се организује варање, велика превара народа. Организација тада има посебан значај. Мора да буде беспрекорна. Потребно је успјети, а да се превара не примјети, да не буде откривена. И то пред толиким очима народа.
    Суштина варања је у истицању и залагању за немогуће. Од немогућег је потребно створити пожељно, што пожељније. Немогуће као пожељно. Ту је суштина. Ефекат је у завођењу. За то се користе највећи ауторитети они који су од повјерења, којима народ вјерује. Потребно је веома наметљиво, из све снаге, користећи сва расположива средства градити представу општег успјеха напретка и среће. До опште пожељности само да се то што прије догоди. Створити атмосферу нестрпљивог ишчекивања. Да нема празнине. Да скоро сваки дан буде испуњен кретањем у том правцу. Информације о томе морају да потичу од стране највећих ауторитета. Да народ не посумња.
    Главни јунак (инвеститор) читаве представе је ненаметљив, некако у сјенци. Треба такав да буде. Али у њега се не сумња. Он самом појавом улива повјерење. Плијени искреношћу, оданошћу испуњења циља, непосредношћу. За изградњу такве слике о њему одговорни су главни учесници представе по могућности најодговорнији у друштву. То веже пажњу. И што се више веже та врста пажње стварају се све повољнији услови за остварење основне намјере, за превару. За остварење основног циља који до краја мора да буде неоткривен.
    До циља се мора стићи тихо, нечујно, ненаметљиво, без икаквог истицања, без говора о томе. Једноставно, привидно он мора да дође сам од себе. Сасвим природно, неочекивано, ненадано. Да није ни у каквој вези са оним основним као немогућим. И када се оствари основни циљ не смије се открити намјера. Није се одустало од почетне намјере али се ово показало друштвено кориснијим. То је била пријека потреба која је само успорила остварење почетне намјере која се наравно никада неће остварити. Али то тада више није ни важно. Све је завршено.
    Да би се успјело није довољно радити само у једном правцу – тежити и залагати се за немогуће, оно што се не намјерава остварити. Ништа се не догађа само од себе. Колико је потребно залагати се за немогуће (ненамјеравано) као основ завођења, толико је али сасвим другим методама потребно крчити пут пожељном, циљном. Ту нема говора. Овдје се ради тихо, нечујно. Углавном спречавајући позитивна кретања, отежавајући рјешавање проблема, доприносити увећању проблема.
    У одређеном тренутку када проблеми нарасту до одређене висине остварује се нагли заокрет. Напушта се дотадашњи правац дјеловања и укључује у рјешавање тих горућих проблема. Напушта се немогуће и остварује циљно. И све то поново добива изглед пожељности. Суздржавало се од рјешавања тих проблема знајући да је то основни, главни стратешки правац економског ударца. Превара је успјела.
    Што се тиче представе која се игра у Угљевику могло би се рећи да је савршена. У њу су укључени наши моћни, најмоћнији. Скоро да је све учињено да се од Рашида Сардарова створи представа о пожељној и добронамјерној личности спремној да овдје „списка“ сво своје богатство не за своју него нашу добробит. У цијелом досадашњем говору ни говора о заради и интересу Сардарова Само смо ми у добитку. Обасут је најласкавијим изјавама до захвалности Предсједника Републике што је уопште дошао овдје, што је пристао да дође. Око њега су ангажоване најважније друштвене личности што свему даје изузетан значај.
    Па ипак много је оних који сумњичава врте главом. Све им се ово чини ипак сумњивим и немогућим. Гледају на ово са невјерицом. Они упућенији изражавају отворене сумње.
    Изградња термоелектране Рашида Сардарова је немогуће рјешење. И ту је управо само суштина ове од политичког и државног врха организоване преваре. Није циљ и не може бити изградња посебне приватне термоелектране Рашида Сардарова са његовим посебним рудником, како се то сада упорно приказује. Циљ је сасвим други. Потребно је економски уништити постојећу термоелектрану прије истека њеног технолошког вијека. Након тога преузети постојећи рудник као првог корака у преузимању (приватизацији) цијеле Електропривреде Републике Српске. То је основни циљ којем се тежи и који се упорно остварује уз помоћ домаће власти.
    Разлог ове немогућности је једноставан и веома убједљив. Једноставно таквих примјера нема. Нема их ни у земљама са дугом колонијалном традицијом. Нема примјера који би свједочио о постојању два упоредна предузећа заснована на кориштењу природног богатства – домаћег и страног (заједничког). Да је то могуће већ би таквих рјешења било.
    У традиционалним колонијама, европским или латиноамеричким земљама нема случајо да упоредо домаћа и страна предузећа, раде на вађењу и преради нафте. На против, рјешење је или – или. Или се падне у колонијализам када експлоатацију и прераду нафте искључиво врше стране (заједничке) корпорације или се то снагом ослободилачких покрета одузме и претвори у домаћа, државна предузећа, као што се то недавно догодило у Венецуели.
    Страно и домаће предузеће су два потпуно различита појма, два потпуно различита економска и социјална садржаја. И због тога никако не могу скупа, једно поред другог, који говор се настоји да наметне у Угљевику. Не може се бити пола слободан, а пола заробљен, пола у колонијализам, а пола изван колонијализма. Или је колонијализам или слобода. То су два потпуно различита привредно-системска рјешења и ту мјешавина није могућа.
    Домаће, државно, предузеће које користи природно богатство нема само своје властите приватне, профитерске интересе. Његова шира друштвена улога је од високог значаја. У случају термоелектране ријеч је о продаји струје домаћим потрошачима по нижој цијени од извозних, што је важна социјална и економска функција. Ту су и доприноси инвестицијама, испуњења ширих развојних циљева, помоћи социјалним фондовима и слично.
    Код страног инвеститора све то није присутно. Оно тежи максимуму профита и његовом присвајању. Тежећи максимуму профита страно предузеће би за исти посао запошљавало знатно мањи број радника, за шта би им, према нашим искуствима, исплаћивао ниже плате од домаћег предузећа. Умјесто да домаће потрошаче снабдијева електричном енергијом по нижим цијенама, како то чини домаће, оно би ту струју извозило. Екстра профите проистекле из кориштења природног добра домаће предузеће великим дијелом ставља на употребу широј, друштвеној заједници, док би то страно предузеће присвајало.
    То би учинило видљивим величину екстра профита, што би морало да заврши у потреби наплате веома високих концесионих накнада (и до 80 % нето профита). Наравно да то страно предузеће не жели да прихвати, те због тога нема случаја упоредног рада домаћег и страног предузећа на кориштењу природног добра.
    Настојања су на сасвим другој страни. Свим могућим средствима, посебно уз помоћ домаће елите настојати да се дође до заједничког предузећа у којем би се 10 % профита уступило домаћем, а 90 % присвајало. Тада све постаје прикривено, невидљиво. Нема домаћег предузећа које би откривало и свједочило о величини екстра профита које остварује страно. Постојање два упоредна својинска облика – државног и приватног односно два таква предузећа, основаних на кориштењу природног богатства је немогуће.
    Државна својина, односно државно предузеће које поред својих остварује и друштвене циљеве је природни облик својине који је редован у развијеним земљама запада. И онда када је капитал приватни претежна управљачка права, посебно у дијелу расподјеле профита, су на страни државе. Приватна својина над природним богатствима је неприродна и углавном се не среће на страни развијених земаља. Одатле и неприродност оснивања приватног (заједничког) предузећа на подручју кориштења природних богатстава.
    У случају Угљевика наше највише политичко и државно руководство упорно нас убјеђују у супротно. Упорно истичу како ће Рашид Сардаров градити упоредо са постојећом државном, своју приватну (заједничку) термоелектрану и отворити свој рудник. Како је то немогуће, што у свијету нигдје није остварено, ово не може да добије друго него значење организоване преваре. Народ се опасно вара, обмањује, доводи у заблуду. И што је најгоре прво зачеће те преваре је у самом политичком и државном врху.
    Знајући да је то немогуће и да то није основни циљ све се чини да се та превара што више прикрије, да се све учини што мање провидним, по могућности непровидним. Сагласно томе одвијају се велике активности око додјеле концесије на геолошка истраживања, на кориштење руде, односно отварање рудника, изради те врсте пројеката, студија и слично. Свему томе се посвећује највиша државна пажња. Највиши политички и државни представници скоро редовно долазе у Угљевик како би се увјерили „да радови теку по плану“.
    Свакако, све је то настојање навлачења густе непровидне магле да се не би открила суштина преваре. Прича се о немогућем како би се остварио сасвим други циљ. Прича се о изградњи термоелектране Рашида Сардарова и отварању, за те потребе, његовог рудника, а поглед је усмјерен према економском уништењу постојеће термоелектране, преузимању постојећег рудника заправо његове приватизације путем преузимања, поклањања. То је циљ који се настоји остварити и у којем правцу су усмјерене све енергије. На жалост, од нашег највишег политичког и државног врха.

    Спријечити замјену

    Мјесто гдје се лаж о намјери отварања посебног рудника за потребе термоелектране три, не може сакрити је спречавање изградње термоелектране два као замјене већ увелико дотрајалој постојећој термоелектрани. Само онда када би политичко, државно и руководство предузећа запињало из све снаге и приступило изградњи термоелектране два као замјене за постојећу термоелектрану, лажи не би било.
    До тога међутим неће доћи јер би аранжман са Рашидом Сардаровим изгубио сваки смисао. То би сигурно довело до тога да би Рашид Сардаров одустао од даљњег ангажовања. Јасно би видио да двије термоелектране и два рудника, државни и приватни, не могу егзистирати упоредо један поред другог. Открила би се и јасно показала величина екстра профита који би Рашид Сардаров остваривао. Било би му јасно да би то изазивало реакције и да не би могло дуго да траје. То би било јасно и домаћем руководству, те би Рашид Сардаров остао без његове подршке. Нестало би прикривања величине пљачке садржане у оснивању заједничког предузећа у пропорцији 10 % : 90 % у расподјели профита у корист странца. Растјерала би се магла. Цио простор над Угљевиком и Републиком Српском би био освијетљен што не одговара преварама које се овдје снују и које су на дјелу.
    Да влада несмирени отпор изградњи термоелектране два, као замјене постојећој, нека покаже следећи ред података.
    Са изградњом термоелектране два се започело веома рано, већ 1988. године, само три године након пуштања у рад термоелектране један. Изградња је почела заједно са Електропривредом Словеније под истим условима као што је грађена термоелектрана један: ⅔ ми, ⅓ Словенци, отплата путем испоруке електричне енергије. Укупна инвестициона улагања су већ остварена са 180 милиона $, од чега је словеначка страна уложила трећину, односно 60 милиона $. Нема одговора за утрошених 120 милиона са наше стране.
    До прекида је дошло 1992. године. Касније све до 2007. године се покушавало са обновом сарадње у изградњи заједничког предузећа термоелектране два. Од 2007. година са наше стране је наступило затишје које траје до данас. Можда је пука случајност што је Милорад Додик управо тада дошао на мјесто предсједника Владе. Можда је пука случајност и то што је сада Милорад Додик довео Рашида Сардарова да гради термоелектрану три умјесто да се настави са изградњом термоелектране два.
    Умјесто да се обнове разговори са Словенијом, односно путем међународног тендера покушају пронаћи још неки инвеститори који су спремни да се поврат средстава оствари испоруком електричне енергије (како то већ раде термоелектране у Тузли) ризикује се спор тежак 1,48 милијарди КМ.
    Према споразуму о учешћу у изградњи постојеће термоелектране била је обавеза да се Електропривреди Словеније испоручује струја 25 година, а испоручивана је свега 7 година. Сасвим је основано што се тражи ова врста надокнаде као и поврат у капиталу. Изгледи да се изгуби овај спор скоро да су неспорни.
    Овај финансијски удар термоелектрана неће бити у стању да поднесе и вјероватно ће отићи у ликвидацију. То радни тим који ради на уништењу постојеће термоелектране добро зна због чега се и улази у спор. Зна значење тог спора за остварење основног циља. Ово је кључна чињеница у економском уништењу постојеће термоелектране. Због тога се тако олако и улази у спор. Жели се спорење јер то доноси сигуран резултат уништења постојеће термоелектране.
    Циљ није да се изградњом нове термоелектране два обезбиједи замјена постојећој. Постојећу треба што прије економски уништити како би се Рашиду Сардарову омогућило преузимање рудника. То је основни циљ којем се тежи и у чије остварење се улажу толике енергије наших најмоћнијих.
    Остварењу тог циља доприносе и олаке изјаве првог човјека РиТЕ и предсједника Владе да ће се овај спор добити. Умјесто да спречавају зло које надолази, што им је обавеза.

    Додатна оптерећења

    Да би економско пропадање постојеће термоелектране било што брже и што потпуније није довољан само губитак спора са Електропривредом Словеније и пораст трошкова због старости. Потребно је радити и на додатним оптерећењима што би пропадање учинило бржим и сигурнијим.
    Кредитно задужење за набавку опреме за одсумпоравање у вриједности од 240 милиона КМ није мали терет којег ће истањена економија термоелектране веома тешко поднијети. Ту је и значајан допринос погоршању њеног финансијског резултата.
    Одсумпоравање, само по себи, диже трошкове производње што умањује финансијски резултат.
    Залихе угља на постојећем угљенокопу могу да задовоље потребе за следећих 4 – 5 година. Потребно је, већ сада, приступити отварању новог рудника за шта нема расположивих средстава. Кредитно задужење ће донијети нови значајан пораст трошкова.
    Трошак радне снаге је изузетно висок и економски неподношљив. У руднику и термоелектрани сада је запослено око 1.800 радника. У Европи, сагласно њиховим стандардима, односно живој стварности, то не би прелазило број од 600; око 250 у термоелектрани и 350 у руднику. Три пута већи број радника него што је то у развијеним тржишним економијама изузетно је тешко економско оптерећење које се веома тешко подноси, уколико то уопште буде било могуће у блиској будућности, увећано и због застарјелости и општег раста трошкова по тој основи.
    Нова предизборна политичка запошљавања је посебан терет који надолази и који би, ако се претјера, могао коначно да економски сломи постојећу термоелектрану. Говори се о броју од 400. Ако се то догоди број запослених би порастао на економски неподношљивих 2.200. Избори и изборна запошљавања су раније уништила многа моћна предузећа (жељезница, шуме и слично) па зашто не би и ово.
    Ништа неуобичајено. Политика је важнија од народа. Уништити термоелектрану, оставити народ без посла, само да би се добили избори. То је наша горка животна збиља којој присуствујемо. Горка, најгорча и коју тако тешко преживљавамо.
    Са становишта циља којем се тежи, освајање локалне власти је од изузетног значаја. Одатле толики улог не питајући за цијену. Тада би предавање рудника у руке Рашида Сардарова било без икаквог отпора. Снага партијске послушности би онемогућила било каква, и најмања, противљења.
    Силан нагон за профитом, који је природна особина свакога ко се опредијелио да се бави предузетништвом, подразумијева непрекидну процјену ситуације и промјене одлука како би се остварио што прије и што већи профит. Због тога није реално очекивати да ће се припадати, само једном непомичном циљу преузимања рудника након ликвидације постојеће термоелектране. Сасвим је за очекивати да ће се свако економско посрнуће постојеће термоелектране користити да се постављени циљ оствари. Уколико постојећа термоелектрана западне у значајније економске тешкоће након обавеза исплата по пресуди, тешкоћа у отплати кредита, исплати плата и слично „пружање помоћи“ да се то превазиђе сасвим је за очекивати. А посије то претворити у акцијски улог. Сигурно је да г-дин Рашид Сардаров и његови помагачи то имају у виду.

    Последице приватизације рудника

    Онда када дође до пропадања постојеће термоелектране, односно активирања термоелектране три и на тој основи оствари приватизација рудника, његовог преузимања од стране Рашида Сардарова поред огромне друштвене штете садржане у невиђеној пљачки (изношењу огромних профита о чему ће више бити ријечи у студији која слиједи) догодиће се значајне тешкоће и у оквиру самог колектива садашње термоелектране.
    Масовно отпуштање радника. Уколико у будућој термоелектрани Рашида Сардарова буду радили само наши радници и ако термоелектрана буде 600 MW онда ће их радити нешто око 500. Ако се и у руднику задржи тај број радника онда ће то износити око 1.000. Око 1.200 садашњих радника (са новопримљеним) остаће без посла.
    Они који буду имали среће да се запосле у новој термоелектрани три и преузетом руднику имаће прилику да осјете благодати странаца. Мораће да четири пута више раде. Да се са два пута мање радника оствари два пута већа производња.
    Смањење плата. Оно што се са сигурношћу може тврдити је смањење садашњих плата за 30 – 40 %. Толико износе у приватизованим предузећима која су купили странци. Странци немају склоности да исплаћују веће плате без обзира на баснословне профите које остварују.
    Пријетње запошљавања других. Сасвим је природно за очекивати да ће у новоотвореном руднику и новој термоелектрани три радити наши радници. Као што је то сада случај. То је толико природно да се то питање и не поставља. То се подразумијева. Могућност да се запосле неки други људи, а ми да будемо без посла не да се ни замислити. Па ипак није тако. Много тога говори да је могућност запошљавања неких других радника веома присутна.
    Још увијек нема скоро никаквог одговора на питање о градњи барака за смјештај око 700 радника. Што ће те бараке ако ће радити наши људи. Уз то мотив увећања профита природно да води до јефтиније радне снаге, па и стране. Или ће наши радници морати да прихвате значајеније смањење надница. Нису без основа мисли о присуству посебних критерија при запошљавању.
    Све се то догађа у земљама у којима је у превласти страни капитал. И поред изузетно ниских надница доводи се један број страних радника који су спремни да раде за још ниже наднице. Тиме се врши притисак на смањење надница и домаћих радника.
    Пут води даље. Онда када се по описаном сценарију преузме постојећи рудник у Угљевику пут до рудника у Гацку је широм отворен. Ту је веома успјешну припрему већ обавио ранији предсједник Владе Милорад Додик.
    Када стигне пресуда спора са ЧЕЗ-ом, који терет термоелектрана неће моћи да поднесе, Рашид Сардаров ће се тада јавити као спасилац, „само да људи не остану без посла“. Питање цијене рудника нико неће ни постављати.
    Тада је већ посао око преузимања цјелокупне Електропривреде Републике Српск

  10. biber
    jedna od najbitnijih stvari na frontalu je da i dalje ima ljudi sa obrazom koji misle svojom glavom i da smo na istom putu koji je jedini ispravan a to je put istine jer ne postoje dvije istine.To sto se nekome kao tebi to ne svidja molim lijepo ovo je demokratska zemlja.
    Kad me vec pitas intenzivno radim na iseljavanju sa porodicom iz ove mentalno i ekonomski osakacene zemlje jer je ocigledno da kad propalice i lazne patriote dobijaju orden i zasluge nema napretka za mog zivotnog vijeka.
    Pokretac svega negativnog zna se ko je,pitaj one sto samara kad ga ne poslusaju sta ce ti reci.

  11. Друг Кирил је добар човјек и комуниста. Препозна то лако стара комунистичка гарда. Симо стави срп и чекић умјесто Чиче на аватар, бићеш конкретнији и аутентичнији представник воље свог комуњарског вође.

Оставите одговор на partizan Одустани од одговора