Руђер Бошковић и квантна теорија

Књижица од осамдесетак страница („Руђер Бошковић – утемељивач савремене науке”, у издању Истраживачке станице Петница), изазваће буру међу домаћим физичарима. А тек међу иностраним, ако је буду прочитали? Хемичар Драгослав Стоиљковић (није у сродству с потписаним новинаром), с Технолошког факултета у Новом Саду (докторирао на полимеризацији етилена), изнео је низ смелих претпоставки, па и такву […]

недеља, август 15, 2010 / 20:31

Књижица од осамдесетак страница („Руђер Бошковић – утемељивач савремене науке”, у издању Истраживачке станице Петница), изазваће буру међу домаћим физичарима. А тек међу иностраним, ако је буду прочитали?

Хемичар Драгослав Стоиљковић (није у сродству с потписаним новинаром), с Технолошког факултета у Новом Саду (докторирао на полимеризацији етилена), изнео је низ смелих претпоставки, па и такву да је Руђер Бошковић, ни мање ни више, положио темељац за квантну теорију, данас једну од две преовлађујуће у физици, која описује свет сићушних честица!

Из којих сте се побуда упустили у заметно физичарско трагање и доказивање?

Као млад био сам суочен с једним веома важним научним и индустријским питањем које су деценијама пре тога покушавали да реше тимови научника у свету. Излаз је пронађен, а путоказ ми је била Бошковићева теорија…

Зар није одвећ одважно у поднаслову на корицама написати: „утемељивач савремене науке”? Којим то научним налазима оправдавате?

Такво мишљење дали су други научници. Руђер Бошковић је кумовао настанку структурне хемије (Вилијамс, 1961), а његова теорија је имала велики утицај на следеће генерације физичара и поплочала пут даљем развоју (Бор, 1958). Други су пожњели то што је он посејао две стотине година раније (Гил, 1941). Појам поља силе имао је одлучујућу улогу у развитку физике (Хајзенберг, 1958), а његове идеје су кључ за целокупну савремену физику (Ледерман, 1993).

Своје најважније дело „Теорија природне филозофије сведена на један једини закон сила које постоје у природи” објавио је 1758. Та теорија је у 18. и 19. веку испуњавала многе уџбенике и енциклопедије… Бројни научници били су следбеници те теорије: Ампер, Коши, Фенер, Пристли, Геј-Лисак. Фарадеј, Џ. Томсон, В. Томсон (лорд Келвин), Мендељејев, Хелмхолц, Херц, Максвел, Лоренц, Дејви, Бор, Хајзенберг… Умови који су велелепно здање савремене науке градили на темељима учења Руђера Бошковића.

Испоставља се, према ономе што тврдите, да је он први отац квантне теорије? Чиме то поткрепљујете?

Он је сматрао да се при смањењу размака између две честице наизменично смењују привлачна (атрактивна) и одбојна (репулзивна) сила. При неким размацима су те силе изједначене и ту се честице налазе у равнотежним положајима. И наводи да при преласку из једног у други равнотежни положај честице добијају или губе тачно одређену количину енергије. Тако је поставио темељац за откриће квантне теорије, које је уследило век и по касније, чега нису били свесни ни њени зачетници (Планк, Ајнштајн и Бор).

У чему је, пак, претходио Нилсу Бору?

На основу својег закона сила запазио је да, ако би поједине честице биле у средишту, нека трећа би могла да кружи око њих по одређеним орбиталама. Цртао је орбитале и наводио да честица може да прелази с једне на другу, ако прими или изгуби одређену количину енергије.

Крајем 19. века сазнало се да се атоми хемијских елемената састоје од позитивно и негативно наелектрисаних честица. Поставило се питање како су размештене у атомима. Џозеф Џон Томсон је 1907. разматрао разне моделе, па и тзв. планетарни: позитивно наелектрисање је у језгру атома, а електрони круже око њега по одређеним стазама. Он наводи да је идеју преузео од Бошковића. Радерфорд, бивши Томсонов студент и асистент, 1911. је опитима потврдио „планетарни модел”, који се данас назива „Радерфордов модел”.

 

Након што је 1912. боравио седам месеци код Томсона и четири код Радерфорда, Нилс Бор је 1913. израчунао могуће орбитале електрона, уз услов да они могу прећи с једне на другу ако приме или предају одређену количину (квант) енергије – на шта је Бошковић указао век и по раније. Данас се то зове „Боров модел”. Међутим, Хенри Винсент Гил (1941) назива га „Бошковић-Томсоновим моделом”, јер је први дао „суштински елемент модерном схватању атома” и напомиње да, када се буде писала историја атомске теорије, не би било исправно занемарити допринос Руђера Бошковића.

А како је наговестио постојање кварка, што му у заслугу приписује нобеловац Леон Ледерман?

Нобеловац Леон Ледерман је 1993. написао да је Бошковић имао „једну замисао, потпуно лудачку за осамнаести век (а можда и за било који други)… Бошковић је тврдио, ни мање ни више, да је материја саздана од честица које немају никакве димензије! Ми нађосмо, ево, пре двадесетак година, једну честицу која одговара том опису. Назвасмо је кварк”.

На којим темељима је савремена наука тек недавно поткрепила његову теорију сила?

Руђер Бошковић је сматрао да један једини закон сила важи за све честице, од елементарних бездимензионих, попут тачака, до најсложенијих, састављених од тачака. У књизи сам навео примере да је савремена наука то потврдила – теоријски и експериментално – и то на неколико нивоа структуре материје: од међудејства нуклеона (протони и неутрони) у језгру атома до међудејства атома, молекула, макромолекула, наночестица и колоида.

Откуда у свему томе Павле Савић и Радивој Кашанин, иако се на њега нису ни позвали?

Наши академици су пре пола века осмислили теорију о понашању материје на високим притисцима. Показали су да при повећању притиска наизменично долази до постепене, а затим скоковите промене густине материје. Овакво понашање произлази из Бошковићевог закона сила. Почеци и крајеви скокова одговарају равнотежним положајима честица, када су изједначене привлачне и одбојне силе.

И на крају уводите Хегела и Енгелса?

Руђер Бошковић је тврдио да привлачење и одбијање имају суштинску улогу у понашању материје. И многи други су слично мислили: Емпедокло, Холбах, Њутн, Кант, Хегел и Енгелс. Бошковићево учење се најбоље може разумети ако се допуни њиховим схватањима.

Зашто га од 1920. изостављају у навођењу заслужних за објашњење структуре атома? Није ли посреди завера ћутања?

Савремена наука није изграђена преко ноћи. Било је то „зидање Скадра на Бојани”, утемељено на учењу Руђера Бошковића из 18. века; грађено је и рушено, настављено у 19. и у највећој мери довршено у 20. столећу. У том зидању су учествовале многе генерације, па су једноставно заборављени темељи и ко их је поставио. Заслугом многих научника, Бошковићева схватања допиру до нас као ехо минулих времена, наводећи нас често да промишљамо његовим мислима, а да тога нисмо ни свесни.

Можда се може говорити и о „завери ћутања”. Нису ретки примери да су научници из развијених земаља „глуви и неми” за доприносе научника из малих народа. Жалосно је, међутим, што су наши не само „глуви и неми”, већ и „слепи“ јер неће да виде колико је он заслужан.

Какву бисте му почаст указали у Србији, а да се то не извргне у национално својатање по Бошковићевом оцу, који је био српског порекла (а мајка Италијанка)?

Сматрам да би 2011. требало посветити Руђеру Бошковићу, јер је то јубиларна 300. годишњица његовог рођења. Треба организовати пригодне научне скупове, предавања, изложбе, штампати књиге, објавити чланке… Неопходно је у програме основног, средњег и високошколског образовања увести наставну јединицу која тумачи Бошковићеву теорију и његов допринос развоју научне мисли.

На какав одјек је наишла књига?

Књига је тек издата, па је рано судити. Међутим, многа моја предавања и чланци изазвали су изненађење, запањеност и одушевљење слушалаца и читалаца. Надам се да ће тако бити и када прочитају штиво које обједињује све чланке и предавања.

 

Станко Стојиљковић



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *