dysko

РС у геополитичкој игри

Oд кад се озбиљно рачуна да на планети Земљи има неког система и стабилне политике, постоје два концепта, односно двије филозофије, чији је циљ владање свијетом. Прва је атланска (данашњи НАТО) или евроатлансака, тзв.филозофија мора, која  свијет покушава опколити и освојити с мора, па јој за то требају носачи авиона, много база и лојалних (читај […]

петак, фебруар 19, 2010 / 13:05

Oд кад се озбиљно рачуна да на планети Земљи има неког система и стабилне политике, постоје два концепта, односно двије филозофије, чији је циљ владање свијетом.

Прва је атланска (данашњи НАТО) или евроатлансака, тзв.филозофија мора, која  свијет покушава опколити и освојити с мора, па јој за то требају носачи авиона, много база и лојалних (читај поткупљених) политичара у покореним земљама.

Та филозофија је настала на темељу искуства енглеске морнарице,  симбиозом ратне-освајачке флоте, која је потапала све друге бродове и трговачко-превозниче флоте и тако држала екслузивитет, односно монопол трговине и превоза блага и добара у освојеним подручјима.

Прво је послужила колонијалном богаћењу лордовске касте, а затим била темељ неоколонијалног система, који је чувао британску фунту. Ту се моћ закопитила па умртвила, а кад је остала без даха, ускочио је велики брат – САД. Атланска филозофија је по природи освајачка, дакле ратна, јер сама нема довољно ресурса (храна, вода, енергенти, употребљива земља…) да би се одржала.

Друга филозофија је евроазијска, односно руско-европска. То је филозофија копна, која је суштински одбрамбена, опредјељена за развој властитим потенцијалима, односно за заштиту ресурса које им је по једним дала природа, а по другима сам Бог.

У тој филозофији копна, Европа у којој се и ми налазимо, наслања се на Азију односно Русију. Европско искуство, монопол и знање, овдје се наслаљају на руско-азијску културу и ресурсе. Још је Шарл де Гол, када је Француска напуштала НАТО, апострофирао Европу од Алпа до Карпата и Урала, Сибира…

Парадоксално, али Европа је не баш млада уседједилица, коју би сви да жене, иако су јој ресурси на измаку, а године позне. Циљ је Евроазија као мираз. Средњи простор по Бжежинском ("ко контролише среднји простор контролише свијет").

Ми  данас, у постмодерном, информатичком добу, често будемо заварани у идеолошким и историјским разматрањима, па не примјетимо колико су тежње за овладавањем свијета остале исте. Тек нас понекад, понеки Хитлер или његове копије, подсјете на то да су и фашизам и комунизам и нови светски поредак, све приче из истог лонца.

Будући да смо најпознатији и најстарији на брдовитом Балкану, који мало мало па изгори "из Европе нас гледају као нешто између себе и блиског истока", тј. "између полуевропљана и полудивљака", а из Америке као неопходан простор за контролу Европе и освајање Азије.

Пробуђена Русија нас пак гледа као на природне савезнике, које су овај пут  спремни да "стварно помогну", јер је то Русији сад национални интерес. А Руси Србе помажу само кад могу, или имају вишка. Што је, изгледа, сада случај.

Значи, неће нам бити лако.

Дакле, Срби којима Запад традиционално не вјерује, а Русија их сумњичи да играју за тај Запад, са својим малим простором и бројем, поново су се нашли на мјесту гдје се лакше нестаје, него опстаје. Тако смо добили много већи медијски и  политички простор, него што га објективно заслужујемо својим положајем и бројем. Ту негдје између атланског и авроазијског интереса је наше трусно подручје и ми као катализатор у нјему.

Склони међусобној свађи и националној депресији, по обичају лаковјерни и кратковиди, нађосмо се у лавиринту из којег можда за нас и нема доброг излаза. Шта да се ради? Да уђемо у НАТО? На томе  управо ради владајућа демагошка машина, све пјевајући руске романсе. Тиме губимо гаранцију Руса са дејтонског уговора, што је, по многима, губитак права на РС, односно губитак права на живот.

Да будемо ентитет против НАТО, па да чекамо да други дочекају тренутак да нас избришу као Србе из Хрватске. (РСК није имала  дејтонску – руску гаранцију). Неодлучни смо и спори, а нагриза нас и онај страх од поуке "немој да те Црна гора храни, а Русија брани".

Чак и многе европске земље (и оне у НАТО, и оне ван њега) имају сличну дилему и страх, али оне се лакше уклопе или преоријентишу кад наступе историјски потреси. За разлику од њих, ми Срби имамо фаталну филозофију типа:  "кад видиш метак, дај брзо неку луду српску главу да не пропадне муниција"; или искуство које неписмен деда даје писменом унуку у недоумици: Синко, ако почне каква велика свјетска гунгула, а ти не знаш на коју ћеш страну, само удри против Бугара и на крају ћеш побиједити."

То што нас као побједника има све мање и што нас савезници кажњавају до имбецилних оптужби за геноцидност, још нам није дошло од органа за дефекацију, до органа за интелигенцију.

Зато мала Србија и још мања Република Српска, јесте велики проблем и трпи; јер је национални интерес САД, Европе и Русије.

Народ је ипак некако исконски, ван воље и знања својих политичара, осјетио опасност. Шћућурио се ко деда на пљуску и гледа гдје да се склони, док не прође олуја. А у свијету се, како видимо, мало тога промјенило. Евроатланска и евроазијска филозофија и сукоби, поново нас стављају на мјесто гдје им се преклапају интереси.

Ми, нажалост, уочавамо само фрагменте оличене у лажним и лицемјерним обећањима домаћих властољубаца, антисрпским декларацијама Конреса САД или Савјета европе. Бајкама о демократији и људским правима, гасоводима, безвизном режиму и бољем сутра. Ваљда вјерујемо и даље да ће бити хљеба без мотике, функција без знања и одговорности. Не претендујући да знам шта би било најбоље, склон сам да примјетим да нам опет недостаје мудрости.

Јер не завршава се ништа у свијету једном битком, нити постоји битка у којој Срби одређују исход.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *