Романтика на кредит

На првом састанку све је ишло како треба: допадали су се једно другом, разговор је обећавао да су се среле две сродне душе. Она је била привлачна стјуардеса, он шармантан, уз то висок и згодан, запослен у сектору финансија (где су добре плате). Обоје из Чикага. Она, Џесика Лешон (31), чак се уздржавала да, док […]

понедељак, децембар 31, 2012 / 07:34

На првом састанку све је ишло како треба: допадали су се једно другом, разговор је обећавао да су се среле две сродне душе. Она је била привлачна стјуардеса, он шармантан, уз то висок и згодан, запослен у сектору финансија (где су добре плате).

Обоје из Чикага.

Она, Џесика Лешон (31), чак се уздржавала да, док је кусала комад торте са јагодама, не замишља прерано оно што је обично на крају, после овако обећавајућег почетка: дијамантски прстен на својој руци.

А онда јој је јагода застала у грлу – и музика је престала.

„Какав је твој кредитни рејтинг”, упитао ју је потенцијални изабраник са друге стране стола.Овакво неромантично питање, према репортажи „Њујорк тајмса”, све чешће се већ на првом састанку поставља међу онима који траже романтичну везу, а с њом и сталног животног партнера.

Госпођица Лешон је, како се могло видети из ове приче, направила велику грешку: искрено је одговорила. Да је у том погледу имала неких проблема, које је у међувремену превазишла.

Он јој је на то рекао да му се она по свему чини идеалном девојком за њега, али да не може да прихвати њену – лошу кредитну историју.

Кредитни рејтинг је нешто што је неизбежан пратилац сваког Американца. Њега израчунава за то неколико овлашћених агенција, које, по специјалној математичкој формули за статистичке анализе, све финансијске трансакције појединца – од плаћања комуналних рачуна, преко казни за паркинг, а поготово (не)редовности отплате кредита (укључујући ту и онај студентски) –- претварају у троцифрену бројку. Најнижи кредитни рејтинг је тако 300, а највиши 850. Међаш је рејтинг од 623: сви они испод су рангирани као ризични, а они изнад као солидно кредитно способни.

Ову бројку банке користе кад издају кредитне картице и одређују лимит на њима. А без кредитне картице се овде не може. У Америци бити неко ко се не задужује није врлина, већ пре нешто сумњиво. Трошити више него што се зарађује веома је пожељно, па на неки начин и „патриотски”.

Потрошња је драгоцени подмазивач џиновске машине америчке економије, у којој учествује са 70 одсто.

Они који тек улазе у ово потрошачко друштво, који дакле никад ништа нису купили на кредит, кредитну картицу могу да добију само ако положе депозит. Онда само толико могу да се задуже, а отплата сваке доспеле рате се евидентира у поменутим кредитним бироима. Уредност доноси плусеве, а свако закашњење је минус. Што се више кредита узима и уредно отплаћује – рејтинг расте. И обрнуто.

Они са бољим рејтингом добиће после неколико година картицу и без депозита, плаћаће мање камате кад на кредит купују кућу или стан, аутомобил или неку другу ствар веће или мање вредности. Мањи проход који је резултат стимулисања оних са вишим рејтингом, банкама ће надокнадити они са нижим.

Последњих година, кредитни рејтинг је постао битан и приликом запошљавања: послодавци имају начина да прибаве ту карактеристику кандидата. Може се догодити да због лоше кредитне историје не може ни да се изнајми ни стан.

А како је, анкетирајући узорак од 50 млађих (испод 40 година) Американаца, утврдио „Њујорк тајмс”, то је све чешће и важна информација за наставак управо започете романтичне везе.

Још занимљивији од исповести оних којима се на путу ка великој љубави испречио лош кредитни рејтинг, овом дописнику се чине коментари читалаца на текст „Њујорк тајмса”.

„Излазак са девојком је постао исто тако романтичан као и разговор за посао. Какав смо ми то депресиван свет створили?”, реакција је једног Џима из Бостона.

Читалац који се потписао само као „Џон Ју-Ес-Еј” поставио је следећу дијагнозу:

„Велика ствар у Америци је то што је приватна полиција приватизована. Наше агенције за кредитни рејтинг су еквивалент Штазија, тајне полиције бивше Источне Немачке. Они имају досијее о свакоме, милионе информацијa и свако их се плаши”.

„Жао ми је, али живот није финансијска трансакција, а љубав није питање кредита”, став је читаоца из Њујорка.

Коментатoр из чијег потписа се види да је из Вашингтона, на овај проблем гледа кроз идеолошке наочаре:

„Фиксација на кредитне рејтинге постала је једини начин на који владајућа елита може да нас контролише. Ако бисмо сви одједном престали да бринемо о својој кредитној историји, они би остали без свог штапа… Ако сте дете неког из 1 одсто најбогатијих, нико вас неће питати да ли уредно отплаћујете кредит, али ако сте из доњих 47 одсто – пазите се!”

Да ли су међутим кредитне историје поуздани показатељ нечије финансијске (не)одговорности? Раније објављене анализе показују да нису баш увек, јер се догађају грешке којих појединци (иако имају право на три бесплатна извештаја о свом рејтингу годишње) нису свесни, а чак и кад их открију, готово је немогуће исправити их.

Али су неизбежан сапутник. Оно што се међутим досад није знало, то је – да могу да буду и „секси”. И обрнуто: да признање о лошем кредитном рејтингу произведе исти ефекат као да потенцијалном партнеру саопштите да имате – „сиду”.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *