Ријеч, двије о Српској Војводини

Пред отварање канцеларије Војводине у Бриселу, Фронтал.РС доноси кратак историјски осврт и слику ситуације у српској покрајини. Пише: Миле Аљетић Првој Српској Војводини, која је настала 1848. године у угарском дијелу Хабзбуршке монархије, претходило је појављивање Војводине као идеје о политичко – територијалној аутономији пријечанских Срба још крајем 17. вијека. Срби су хтјели створити аутономну […]

недеља, мај 8, 2011 / 14:53

Пред отварање канцеларије Војводине у Бриселу, Фронтал.РС доноси кратак историјски осврт и слику ситуације у српској покрајини.

Пише: Миле Аљетић

Првој Српској Војводини, која је настала 1848. године у угарском дијелу Хабзбуршке монархије, претходило је појављивање Војводине као идеје о политичко – територијалној аутономији пријечанских Срба још крајем 17. вијека.

Срби су хтјели створити аутономну политичко – територијалну јединицу, без ратовања са Мађарима, уз договор који ће уважавати принципе европске, прије свега француске грађанске револуције и равноправност свих народа у Угарској.
Кључну улогу у дефинисању и јачању ове идеје имала је Српска православна црква (Карловачка митрополија).

У српском језику име Војводина означава територију којом управља војвода.
Војводовина и војводство су још двије варијанте имена Војводине које се користе у српском језику.

Идеја о уједињењу са Србијом

Војну помоћ Српској Војводини пружала је једино Кнежевина Србија и још тад се родила идеја о уједињавању Војводине са Кнежевином, али је у тим историјским околностима то било неоствариво.Већина утицајних политичара Аустрије и Угарске страховала је од „идеје оснивања једне велике српске државе“.

Већ почетком 20. вијека, тачније 25. новембра 1918. године, Велика народна скупштина Баната, Бачке и Барање, прогласила је одвајање Војводине од Угарске и њено прикључивање Краљевини Србији.

Скупштина Срема, дан раније донијела је одлуку о „непосредном присједавању Срема, Краљевини Србији“.

У току Другог свјетског рата, Војводина је добила аутономију као покрајина.
Скупштина изасланика народа Војводине 31.7.1945. у Новом Саду одлучила да АП Војводина уђе у састав Народне Републике Србије. Банат, Бачка и Срем су и данас саставни дио Републике Србије, док је Барања издвојена из ње 1945.године политичким смицалицама хрватског врха КПЈ.

Правни статус и „аутономашка“ политика

Уједињењем Срба јужно и сјеверно од Саве и Дунава, српска војвођанска аутономија је исцрпила своју историјску улогу и извршила своју националну мисију.
Мисао о аутономији ће мало касније постати политичко оружје у рукама Мачека, Радића и Броза, који ће преко малобројних, али оданих тзв. војвођанских „аутономаша“ радити на сузбијању српске превласти у заједничкој држави.

Такве активности рушиће темење заједничке државе и уносиће раздор међу српски народ све до данашњих дана.

Статус АП у Србији, Војводина је задржала до данас иако јој се степен аутономије мјењао током времена.

Највећи степен аутономије је имала између 1974. и 1990. године, када је у оквиру СФР Југославије, имала статус федералне јединице са елементима државности.
( Имала је готово једнака права као и СР Србија.) Доласком на власт Слободана Милошевића, губи статус федералне јединице ( 1990. године) и поново постаје само АП у оквиру Србије, са ограниченим степеном аутономије.  

Послије „демократских“ промјена у Србији, законом из 2002. године Војводини је враћен један мањи дио аутономних надлежности, а од почетка децембра 2009. године и скоро сва пријашња права и надлежности које је имала још 1974. године.

Највиши правни акт АП Војводине је њен Статут, који је ступио на снагу 1.јануара 2010. године.( Изнад њега је Устав Републике Србије. )

АП Војводина је чланица Савјета европских регија при Европском парламенту, као прва и једина регија (за сада?) која је постала чланица, а да матична држава у том тренутку није била члан Европске уније или Савјета Европе. АП Војводина је и суоснивач регионалног савјета еурорегије ДКМТ ( Дунав – Кереш – Мориш – Тиса ) који осим Војводине окупља и неколико жупанија из Маћарске и Румуније, чији је задатак међусобна сарадња у регионалном привредном, културном и еколошком развоју.

Да ли су само то циљеви ДКМТ или представљају параван иза које се крију тежње Мађарских иредентистa ка стварању Велике Мађарске, која би обухватила све Мађаре у једној заједничкој држави, што би значило и припајање територија насељених већинским немађарским становништвом којим је владала Угарска прије 1918. године у оквиру Аустроугарске монархије? Свакако треба о томе и тако размишљати.

Житница Европе

„Аутономашка“ политика је (замишљена као) „социјалдемократска“ и њени преставници је заговарају обећавањем „европског стандарда“ грађанима Војводине.

Војводина данас формално има већи степен аутономије него икад, али исто тако има најмање запослених у својој историји. Од нешто више од два милиона грађана Војводине, свега 10% је запослених, а од тога 5% грађана ради у производним дјелатностима. Треба знати да се у запослене убрајају и волонтери и сви они који обављају неки посао без накнаде, они који су у привременом радном односу и они који су на повременим и привременим пословима остварили извјестан приход.

Какав је однос „аутономашке“ социјалне политике, лако је закључити кад се види однос „аутономашких“ власти према старачким пољопривредим домаћинствима.
Наиме, за ту социјалну мјеру намијењено је 70 милиона динара, а све што је та група становништва требала јесте да преко интернета ( ни мање – ни више) аплицира за конкурс који је трајао 15 дана. Како огроман проценат њих не зна шта је интернет, камоли шта све треба да се конектује ( Шта сад то значи?) на исти, 69 милиона динара је остало нереализовано и преусмјерено је на бирократске потребе.

Житница Европе, како је неки зову, може да производе храну не само за цијелу Србију, већ за 50 милиона људи, али исто то у њој нема ко да ради. Села Војводине су скоро опустјела, њиве се продају ономе ко има више да плати (све чешће странцима), који их држи у свом власништву, чекајући да скочи цијена хране, кад/ако свјетско тржиште изађе из кризе.

Шта раде „аутономаши“ конкретно по том том питању?

Једна од свакако „најоргиналнијих“ социјалних мјера запошљавања јесте повећање броја полицајаца у Војводини.

Вјероватно све у циљу одржавања политике те „бирократске равнице“. Отворили су своју канцеларију у Бриселу, за шта им је сагласност дала Републичка влада, али су исто тако испред сједишта Европске уније истакли и тзв. „војвођанску заставу“ коју је Уставни суд Србије прогласио неуставном.

Застава Војводине има највећим дијелом велико средње плаво поље, са три жуте звијезде које симболизују Банат, Бачку и Срем.На врху уско поље црвене, а на дну бијеле боје.Свакако застава са доминантним плавим пољем и жутим звјездама, најприје и најлакше се може идентификовати са заставом Европске уније, а никако Србије.

Шта треба да уради Влада Србије као одговор на такво понашање?

Било какво позивање на самосталност Војводине је сулудо, на шта се подизањем те исте заставе ( понављам, неуставне) на неки начин позива.

Према задњем попису становништва у Србији из 2002. године, Војводина има 2.031.992 становника, Срби чине 65,05% становништва или 1.321.807 , Мађара има 290.207 односно 14,28 %, док остале „бројније“ етничке групе не прелазе 2,8%.
Све заговорнике војвођанске аутономије, који на тај начин директно раде против срспског народа и српске државе, треба кривично гонити јер заговарањем аутономије раде против њеног државног поретка.

Влада Србије мора свести аутономију на разумне границе, ако не и вратити у оне границе из 1990. године, према Уставу за који је гласао велики проценат грађана Војводине. Ако то не учини, ископаће гроб свом народу и својој држави.

Влада Србије то мора да уради, она мора показати на том примјеру да је она шеф у својој држави и нико други, тек онда она и њени грађани заслужују бољу будућност.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *