Република Српска: Некад, сад и за вјечност

Владика Николај Велимировић кроз своје велико животно искуство рече "Држава је створена да пропадне да не би пропао народ"

Пише: Никола Лазаревић

Некад

Ово некад није давна прошлост, то је вријеме уочи стварања Републике Српске.
Ради се о крају седамдесетих и почетку осамдесетих година прошлог вијека када су млади људи о којима пишем, постајали пунољетни.

Зашто је то толико битно и зашто овакав наслов, покушаћу објаснити из свог животног искуства јер припадам отприлике средини те генерације.

Било је то доба када је умро њихов вођа>

-било је то доба када су његови сатрапи правили фарсу са чувеном крилатицом“ „И послије њега, Он“
-било је то доба када се слушала добра музика, када су расли и затварани највећи слободоумни књижевници послије 1945. године
-било је то доба када је два милиона држављана Југославије радило у иностраству јер овдје посла није било, а на трулом Западу јесте
-било је то доба када су се дизали кредити да се подијели плата радничкој класи
-било је то доба када су комунисти постајали националисти зарад власти
-било је то доба у којем су од старих комуниста преузели власт млади комунисти, који су кроз своје политичко образовање учени да им је власт преча од идеологије и државе којој припадају
-било је то доба у којем смо ми други живјели, учили, бавили се спортом, критиковали стање у друштву, поштовали све осим те љигаве активне омладинце.
-било је то вријеме у коме смо ми нажалост били у праву али смо били сањари.
-било је то вријеме прије рата када су ти лешинари (најбољи синови народа и народности) извели из затвора (најгоре синове народа и народности) дајући им власт под плаштом демократије.
-било је то доба које се може далеко боље разумјети са ове дистанце, зато и пишем овако благо о тим камелеонима од којих је већина нажалост и данас на власти.

Рат

Паметан човјек никад о грађанском рату не може написати много или мало, а да сам себи не замјери што није нешто рекао другачије, због страха од критике оних који ће то читати.

За мене је овај грађански рат, као за човјека који се разумије у право и Устав, био наметнут мом народу, због тога је услиједило организовање и оправдан отпор који је имао за резултат стварање Републике Српске.

Држим да и други народи имају право на друго тумачење, али ја говорим са аспекта историјских чињеница протканих уставним уређењем бивше Југославије и њених република.

Српска од рата до данас

Дошла слобода, народ весео, од среће скоро да су почели заборављати оне који су дали животе. Боли, највише боли и никад неће ни престати да боли оне који су изгубили своје најмилије.

Распојасали се многи, узеше власт на изборима захваљујући томе што су друге послали у ров да створе РС. Добро што узеше власт јер ипак управљање државом тражи писмене и мудре људе, то је забога висока политика.

Није проблем што су узели власт, него колико су и шта урадили они који су се мијењали на „нама“ до данас. Оно што се провлачи кроз вријеме које је обухваћено у овој колумни је тотално одсуство карактера и части политичара.

Није мени за ове комунистичке кадрове који сад воде неке партије, који су били или сусад министри, директори јавних предузећа. Није мени за ове комунистичке кадрове који су данас милионери и мултимилионери. Мени је криво што они који су добили власт на изборима послије рата нису покренули процес послијератне обнове, што су дозволили уништавање привреде и пљачку природних добара, што је олош (писмени и неписмени) за вријеме њихове власти постао труло богат, што су дозволили да се у њихове редове убаце стари комунистички кадрови.

Криво ми је што су дозволили да их изманипулишу до те мјере да им преузму власт у партији, да постану највећи националисти, од атеиста и грађана свијета за које су се нама представљали прије рата. Криво ми је што им тадашња власт није забранила политичко дјеловање као што је Вацлав Хавел у Чешкој забранио њиховим комунистима. Криво ми је што се и једни и други представљају као заштитници и спасиоци РС тврдећи да без њих нема ни РС ни нас.

Вјечна будућност

Није Српска више само сан, она је за нас стварност, она је мајка, брат или чедо које које треба поштовати, његовати и много чега се одрећи да је имамо.

Да, управо тако, много чега смо се и одрекли, неко живота или дијела тијела, неко посла, неко куће или родног краја, да би живио са својим народом.

Нисам сигуран да ли су свјесни они који се поистовјећују са РС, колико је она стабилна и вољена, не знам да ли су свјесни каква је њихова тренутна позиција у њој.

Зато се даје на знање „Српска је вјечна“ а ви који сте се нашли оправдано прозвани чекајте своју судбину коју сте заслужили служећи народу, јер неће држава пропасти због вас – управо супротно !!