dysko

Република Српска или Геј Парада?

“Питајте било ког из владајуће касте у Србији, да ли би негдашњи булевар Авноја на Новом Београду прије требао носити име Републике Српске или Зорана Ђинђића” Осамнаест и по хиљада ратника Војске РС је оставило кости широм Дејтонске Долине Плача, борећи се да главни град данашњег ентитета не буде Сарајево, већ Београд. Троипогодишњи напор најмоћнијих […]

понедељак, септембар 21, 2009 / 12:13

“Питајте било ког из владајуће касте у Србији, да ли би негдашњи булевар Авноја на Новом Београду прије требао носити име Републике Српске или Зорана Ђинђића”

Осамнаест и по хиљада ратника Војске РС је оставило кости широм Дејтонске Долине Плача, борећи се да главни град данашњег ентитета не буде Сарајево, већ Београд. Троипогодишњи напор најмоћнијих земаља свијета (изузев понекад Кине и Русије) да до тога не дође, довео је до компромисног рјешења.

Престоница српског ентитета није постало Сарајево, већ Бања Лука, додуше са једном исувише дугом паљанском епизодом, које се данас мало ко радо сјећа. Након тога, међу српским живљем у Дејтонској БиХ се развио знатно другачији став спрам свог међународно признатог ентитета. Временом је Српска, коју су цјенкањем нацртали у Дејтону, истисла успомену на ону ратних граница, у поређењу са којом данашња изгледа као нокаутиран двоглави орао поткресаних крила.

Народом се пронио наивно оптимистичан став да је компромис у Дејтону, умјесто Велике Србије, дао Мало Повећу Србију са специјалним и паралелним везама. Што и није тако лоше. Само треба бити паметан и политички кооперативан, па ће свијет временом дићи руке од нас и дозволити нам самоопредјељење, које је деведесетих било допуштено свима сем Србима.

Ово се, наравно, показало као још једна у низу кооперативних илузија, јер су исте снаге које су биле покровитељи признавања ентитета, учиниле све што је у њиховој моћи, да би исти и угушиле. У протеклих четрнаест година свог мирнодопског живота, РС је осјетила сву тежину пословице: Кадија те тужи, кадија ти суди.

Ако се од страног окупационог фактора то могло без много двоумљења очекивати, зашто је РС морала осјетити тегобну истинитост још једне пословице: Ко ће кога, нег’ свој свога? По ко зна који пут, српски грб са четири оцила се показао као најироничније обиљежје једне нације. Испоставило се да врана врани итекако копа очи, односно да своје месо не само што се једе, него и на пијацу износи.

У Београду не постоји улица Републике Српске Крајине, а вала ни РС. Бањолучка и Книнска улица су уџерице из социјализма, гдје туристи залазе искључиво ако залутају, или им се припиша. Питајте било ког из владајуће касте у Србији, да ли би негдашњи булевар Авноја на Новом Београду прије требао носити име Републике Српске или Зорана Ђинђића? Још боље – питајте их отворено шта је од та два имена битније, па ћете по реакцији видјети чему се можете надати у нашем селу.

Како је могуће да главна тема у српским медијима источно од Дрине, буде она покренута у Сарајеву? Да ли је Тадић имао, или није имао право да отвори школу по имену Србија? Ни о чему другом се није имало причати тај дан?

Тако он повремено слатко подноси да се брани од намјештене титуле националисте, која му ни по којој равни не припада, а све да би испало како је његов видокруг шири од круга двојке. Борис Тадић се према српском националном питању односио врло негативистички или трговачки. Ако је о њему и проговорио афирмативно, угрожен од нефрагментованих радикала, звучао би предметно, разумљиво и озбиљно; таман колико и оне дјевојке које на избору за мис кажу да ће се (ако побиједе) залагати за екологију и мир у свијету.

Да медији у Србији само један мјесец посвете пажње темама из РС, ма што смо незахвални, дај да било ком проблему РС посвете пажње колико и геј паради у Београду, у Србији би дошло до менталне револуције, коју тамошњи послушници Нешто Нижих Представника, не би могли да заташкају. Срби би сазнали да их има и преко Дрине, односно да им се родбина гази и понижава.

Од оно оскудних података који се о РС припуштају у србијански етер, наш премијер је идентификован једино преко специјалне и паралелне коалиције са Борисом Тадићем. Да владајућа медијска гилда у Србијици не спроводи игноранцију Бање Луке за рачун Сарајева, премијерова веома исправна и општепопуларна национална реторика, обезбиједила би му третман у комбинацји Веље Илића и Томе Николића (прије раскола са Шешељем).

Кад би имали увид и у његов свакодневни посао и понашање, што је у Србији предмет обавезне анализе, а од чега наши медији гаће пуне и при самој примисли; добио би ауру каква је сад резервисана искључиво за Воју Војводу. Дакле, третман свега нешто мало гори, него га Миле већ има на Хајату или у Авазу. Исплати ли се то?

Србија је у стању потпуног губитка нагона за самоодржањем. Грађани Србије живе у Фејсбуку, док њом владају нескривени, а добро плаћени јањичари Запада. Према том дискурсу, одавде у Београд долазе само избјеглице и примитивци. Говор о РС је забрањен као реликт мрачне прошлости и на сцени је неки облик морбидне самопокајничке југоносталгије, гдје при тражењу беспредметног опроштаја од Сарајева и Загреба, Бања Лука долази као монета за поткусуривање.

Тренутно на политичкој сцени Србије, а посебно у вишој класи државних бирократа, имате људе који су формирани као личности помоћу тзв. НВО-едукација, и који сада као дио доброг кућног васпитања, раде ствари које су у фундаменталној супротности са интересима Србије.

Да не буде забуне: посљедњи сам који ће допустити да се ишта каже против Србије, али крајње је вријеме да почнемо разликовати ове метиље, од новцем из страних фондова умртвљене већине, честитих Србијанаца. Немамо ми ни времена, ни простора, за чекање да се они сами пробуде. То је посао нас обесправљених из РС, јер Дачићу и компанији очигледно фали "таблица у глави".

Само будала одбија појачање кад иде у битку, а Срби су још увијек најбројнији народ у бившој СФРЈ.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *