Жељко Свитлица

Рекреативна зона БЛ, или како збунити градску власт

Разбојници из бањалучке шуме отимају од града и дају становницима.

понедељак, мај 30, 2016 / 13:27

Разбојници из бањалучке шуме отимају од града и дају становницима.

Пише: Жељко Свитлица

Oко шест хиљада људи попело се на бањалучко Бањ брдо прошле суботе, а горе их је сачекала свирка домаћих рок група, пиво, воће и поврће. Не тако давно то није било лако замислити иако би се на овај простор – познат скоро и искључиво само становницима града на Врбасу – понекад смјестио фестивал електронске музике.

Прије годину дана неки људи су направили неформално удружење грађана Рекреативна зона Бања Лука, попели се на Бањ брдо и пресјекли врпцу, на своју руку дајући назив градском излетишту и природној оази. Питање око којег је спор настао јесте: да ли би требало дозволити саобраћај моторних возила према Бањ брду? Гдје се отворио ресторан "Новак" по откупљеној франшизи породице Ђоковић.

"Градски оци" су се таман спремили да укину рампу за саобраћај, али Рекреативна зона је неочекивано снажно сервирала, а град за сада није ритернирао. Oсим што је покупио заслуге за све добре ствари које су се догодиле у међувремену.

Када се нешто слично догоди, када се људи организују око тако бескорисне ствари као што је парк природе, најзанимљивији је гледати копрцање збуњене власти.

"Ко су сад ови и ко их је послао?"

Градоначелник БЛ је двојици који су му ускочили у канцеларију из Рекреативне зоне дословно рекао: Шта ви хоћете? (На интернету се могу наћи смијешни видео-снимци из животињског свијета, када омалени пас-ћуко залаје на медвједа или неку физички већу животињу, која збуњено устукне или побјегне)

Власт се скоро панично збуни када наиђе на организиван отпор (нажалост, ријеч је на мјесту) грађана. То је резултат одсуства правог осјећаја за потребе данас живих људи, а потребе и интересе оних који тек долазе, да не спомињемо.

Овде се годинама брине само о расподјели градског земљишта за градњу стамбено-пословних објеката, поред којих се не посади ни једно једино дрво. У граду у којем се четири годинe мандата проведу у рововској борби око неријешених судбинских питања свих модерних градова у 21. вијеку, као што је: КОЈОЈ ПАРТИЈИ ПРИПАДА (ПРИПАДА!?) ФОТЕЉА У НЕКОМ ГРАДСКОМ ПРЕДУЗЕЋУ?

Рекреативна зона се одмах бацила на посао, па су у градској управи у аустријском Грацу, распитали како су они уредили своје брдо на ободу града. Затим су волонтери направили, уредили, обојили и на Бањ брдо поставили 36 клупа и још свашта нешто.

Све што раде објављивали су на интернету на уређеним и редовно ажурираним страницама што данас уопште није неважно поготово ако видимо какав је сајт града и тамошња комуникација са власницима интернет прикључака и паметних телефона.

У тим акцијама заобиђени су значајни, и по ефикасности и сврсиходности познати, крвотоци градске администрације, од моћних савјета мјесних заједница па надаље. Цјевчице у систему су загушене, годинама већ добро контролисане и учвршћене и тим путем је тешко, немогуће, прогурати интерес који није у складу са плановима које имају они који ту скаламерију контролишу.

А када се појави нека идеја онда вам "оци"’, градски или други, обично кажу: "за то постоје надлежне институције", важно и лакомо трошећи важност тога што стварно постоје и додајући: "за све постоје процедуре и закони и позивамо грађане да све ураде законским путем."

На њиховим лицима пише да им није јасно: зашто неки људи хоће да шетају по природи, зашто неки људи хоће нешто да ураде, својевољно, мимо радног времена и уобичајених навика?

Нетачно је да ми нисмо склони организовању. Проблем се налази у увиђању шта је циљ око којег се ваља окупити. Људи који имају тешке проблеме (болују од неке злоћудне болести, нпр.) често се успјешно организују покушавајући да побољшају ситуацију у којој се налазе. Организују се родитељи са четворо и више дјеце, и становници насеља кроз које се пребрзо вози, који блокирају цесту док се не постави "радар" и "камера".

У питању је голи живот, па морају.

Када се неко организује због неког бољитка, љепшег живота, природе, "оци" се одмах узјогуне.

"Ко вас је послао? Чији сте ви?" – повисе тон и реченице оштре бахатим ријечима. Показују да им није јасно како је то могуће да група грађана хоће да уређује град онако како они воле, и да "оци" имају само мало више моћи, као прије 40 година – у вријеме када су се излегли у политику – умјесто гласних ријечи примијенили би тиху репресију.

У недостатку правих планова и идеја, посеже се за фразама и онда оне поплочавају пут тамо гдје би требало да постоје плодне мисли и дјела, па се на крају стигне – гдје? Нигдје. До изроварене "нове цесте" у Пријечанима, која је у горем стању него прије реновирања.

Бањ брдо је доказ да се од ничег може родити нешто, да мало труда и организовања тјера оне који би да управљају из сијенке, да мијењају свој план. Труд "рекреативаца" и потенцијал чињенице да на Брдо шетају и млади и стари, привукао је компаније, тј. новац. Није прошло пуно времена од инцијативе Рекреативне зоне, када је Туристичка организација града спровела (не и смислила) акцију "Ревитализација Бањ брда" и уз помоћ пиварске фирме "Молсон корс" горе поставила специјалне канте за отпад, још клупа, столове, путоказе и инфо-табле. ("Молсон" се прво обратио Рекреативној зони, али су их ови преусјмјерили у ТОБЛ, будући да су нерегистрована иницијатива грађана)

Већина људи је на Брдо у суботу стигла пјешке иако је аутобус возио из центра. Некада, горе се ишло аутомобилима, скоро искључиво због секса у природи, а данас, из сношаја организованих грађана и беговске управе града родило се бар нешто.

Да се попустило овим другима, имали бисмо само аутомобиле на брду – и ништа више.



0 КОМЕНТАРА

  1. Dajder, Svitlice, samo proslijedi kome to valja proslijediti, da je pet kanti koje je postavio Molson Coors završilo na nizbrdici pored puta, nekoliko metara od svoje izvorne lokacije, i to kante na brojevima 9, 11, 12 (razbijena), 13 i 14 (9 je taman ispod tarzanke a 14 je prva ispod izvora – otkotrljala se u korito potoka).

    Prije par dana šetajući uočim jednu otkotrljanu kantu kako je završila u usjeku naslonjena na drvo i dok sam našao načina da joj priđem – da se spustim do nje, uočim da se „pamet“ nije na tome zaustavila već je tu pored i klupa. I dok sam klupu nekako uspio izvući do puta i vratiti je na mjesto, kanta je ipak preteška za jednog slabije uhranjenog čoeka…

    Ironično, klupa koja je bila u „provaliji“ je Klupa novinara (jedna od dvije takve).
    🙂

Оставите одговор