Референдуми су у моди

Крим је дио Русије. Придњестровље се спрема да тражи то исто. Република Венеција купује свој пут ка независности. Каталонија тражи дозволу за референдум, а Шкотска се за исти припрема. Пише Марко Шука Премијер Албаније предлаже економско уједињење Албаније и Косова. Чак се и предсједник општине Бујановац Јонуз Муслију заложио за „повлачење паралеле између догађаја на […]

уторак, март 25, 2014 / 10:14

Крим је дио Русије. Придњестровље се спрема да тражи то исто. Република Венеција купује свој пут ка независности. Каталонија тражи дозволу за референдум, а Шкотска се за исти припрема.

Пише Марко Шука

Премијер Албаније предлаже економско уједињење Албаније и Косова. Чак се и предсједник општине Бујановац Јонуз Муслију заложио за „повлачење паралеле између догађаја на Криму и ситуације у Бујановцу и Прешеву“ и позвао се на албански референдум из 1992. на коме је изгласано припајање ових општина Косову и Метохији. Само Република Српска ћути.

Када је то било корисно да би освојили власт, ријеч „референдум“ су користили као и „добар дан“. Потом су „мудро“ дошли до закључка да није вријеме, да не треба срљати, да се то ради једном и томе слично.

Но то се ради много пута ако не успије први пут, а „право вријеме“ је када су људи прави.

Чињеница је да је након Радована Караџића, Милорад Додик једини до сада који је могао и још може то учинити. Ту је подршка народа, имао је и има добре односе са Русима и Израелцима. Политичке прилике у свијету су се одвијале у том правцу. Прва је била када је Косово једнострано прогласило независност, сљедећа када је Русија признала независност Абхазије и Јужне Осетије. И коначно ту је Крим. Међутим то је олако испуштено, зарад привилегија политичко – пословне елите. Лакше је правити привид борбе и прослављати „побједе“ него заиста искорачити и прећи из дефанзивног стања, стања константне одбране надлежности у офанзивни став и преузети одговорност у случају неуспјеха.

Но страх од санкција и губљења привилегија везао је руке руководству Републике Српске и та енергија сада нестаје. Претвара се у незадовољство. Незадовољство које ће разни финансијери „револуција годишњих доба“ знати да искористе и каналишу зарад остваривањa сопствених интереса. С могућношћу да ће народ за деценију рећи „ма та Српска није важна, немамо ни за хљеб.“

Предстојећи избори ће или донијети промјену власти или ослабити снагу досадашње позиције, па неће бити ни снаге ни могућности за крупно питање попут референдума и самосталности. Уколико побиједи опозиција то ће бити скуп више опција које није ујединио ни план ни програм већ жеља за влашћу. Међу опозицијом нема лидера, не постоји харизматична личност која би била у стању да дјелује у том правцу. Немају ни политичке ни личне везе ни са једном државом која би подржала или бар са симпатијама гледала на евентуалну независност Републике Српске.

Свијет је принуђен да се опредјељује или санкције Русима или ће их НАТО земље сврстати међу непријатеље. Амерички амбасадор упозорио је Србију да мора да одлучи коме припада. Русију оптужују да гура Српску ка независности.

До октобарских избора има још довољно времена да се крене ка самосталности. Да ти избори буду проведени у самосталној Републици Српској. Вријеме је да искористимо ситуацију и да постанемо „преседан“, случај sui generis, све оно што користе наши „европски партнери“ када проводе силу над нама.

Можда нас Русија на призна одмах, можда буде чекала неку нову кризу. Као када је након рата у Грузији признала Абхазију и Јужну Осетију. Можемо се признати међусобно са Нагорно Карабахом, Придњестровском Молдавском Републиком, Абхазијом и Јужном Осетијом. Њих су поред Русије, признале Венецуела и Никарагва, те Науру и Тувалу.
Предједник Републике Српске је прије извјесног времена изјавио да би Српску признало осам држава.

Вјероватно би нам ЕУ и остале западне земље увеле санкције. Ограничиле кретање, тј. нестало би бијелог шенгена, можда неко вријеме и бијелог хљеба. То за шенген и није неки велики проблем јер број људи који су то право користили не премашује 10% становника Републике Српске. Ограничили би кретање администрације, политичке елите. Просјечном, незапосленом становнику Српске било би исто. Трпила би елита која је уживала на причи о национализму, лажним националним позицијама и личним интересима. Која се обогатила преварантским приватизацијама, шверцом и отвореном крађом. Такве би првог дана након референдума било неопходно похапсити. Да не би поново зависили од шверца групе криминалаца.

Све ово под условом да становништво Републике Српске жели самосталност.

Историјски, Срби Босне и Херцеговине су у периоду борбе за ослобођење од 1804. до 1918. имали 14 сељачких устанака. Најпознатији су устанци Луке Вукаловића, те устанци од 1875. до 1878.

На Видовдан 1876. године у Босни и Херцеговини устаници су на четири мјеста прогласили уједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором. „Војни неуспеси српске милиције, недораселе модерном рату су учинили да се тај звездани тренутак првог српског уједињења у историји није задржао у колективном памћењу народа.“ ( Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, стр. 294)
Други пут, 9. јануара 1992. Српска Република Босна и Херцеговина рекла је да остаје дио Југославије. Тада Србија није била спремна да искорачи и заокружи своје границе. Није постојала јасна стратегија, ни идеја уједињења Српства на развалинама Југославије.

Ни сада не постоји јасна подршка званичне Србије. Нема стратегије ни плана, не ради се на томе. То се и не спомиње. Дијелом је то због проблема на Косову и Метохији а дијелом је проблем у свијести народа и тренутне политичке елите. Тамо гдје постоји, гуши је прича о ЕУ, даве је уступци и сервилност на бројна уцјењивања.

Уједињење са Србијом је коначни национални циљ народа с лијеве стране Дрине већ два вијека. Никакве изјаве да је циљ само самосталност нису дио националног осјећања становништва у Српској. Такве изјаве дају властољубци који због личне сујете не виде ширу слику. Држе се оне „боље први у селу него други у граду.“

Сада је вријеме да трећи пут да јасно кажемо да хоћемо независност и уједињење. Да истрпимо, санкције, пријетње и непризнавање, да би коначно кренули ка причи о економији и развоју.

Јер без јасног статуса и стабилности нема ни инвестиција. Нема ни бољег живота ни развоја. Остаћемо заглављени између Сејдића и Финција, између унитаризма и федерализма. Плаћаћемо скупу администрацију, бескорисну војску, разне агенције, стране судије. Имаћемо и даље колонијални статус, са гувернером изнад сваког закона.

Колонијализам је овдје кратко одсуствовао од 1918. до 1995. Вријеме је да му за сва времена затворима врата и преузмемо своју судбину у своје руке.



0 КОМЕНТАРА

  1. „Можемо се признати међусобно са Нагорно Карабахом, Придњестровском Молдавском Републиком, Абхазијом и Јужном Осетијом. Њих су поред Русије, признале Венецуела и Никарагва, те Науру и Тувалу.“

    Ovdje sam pomislio da se lik zajebava.

    „Вјероватно би нам ЕУ и остале западне земље увеле санкције. Ограничиле кретање, тј. нестало би бијелог шенгена, можда неко вријеме и бијелог хљеба. … Просјечном, незапосленом становнику Српске било би исто.“

    Ovdje sam skontao da nije normalan.

  2. “Уједињење са Србијом је коначни национални циљ народа с лијеве стране Дрине већ два вијека.“

    Да те мало подсјетим. Уједињење са Србијом јесте био национални циљ и он је остварен 1918.године. Остварио га је краљ Алексаднар и због тога је добио име Ујединитељ.

    Или да поједноставим. Сви Срби су живили у једној држави док на ту идеју нису дошли Караџић и Милошевић.

  3. “Република Венеција купује свој пут ка независности.“

    Ауторе, дај нам резултате тог референдума у Венету, кеве ти. И мало нам поближе објасни процедуру.

    Што се Шкотске тиче, ја сам за то да се истовремено у Енглеској одржи референдум са истим питањем. Да ли сте за независну Шкотску. Сигуран сам да би проценат Енглеза који би за то гласали сигурно био дупло већи него проценат Шкота.

    За Каталонију је јасно. Они би можда и хтјели независност, али како ће онда у ЕУ. Шпанија би их блокирала.

    И што се тиче Путинове паралеле о Криму и Косову ја сам сигуранм да би се Косово сутра вратило у окриље Србије као и Крим у окриље Русије када би 94% становништва Косова било за то, као што је то био случај на Криму.

  4. Nije mi jasno zašto ljudi čitaju komentare koje ne razumiju. Vidim neki se čude autoru, pitaju se da li je normalan, ne vide da su pojedini djelovi teksta gdje govori o „sankcijama“ zapravo ironija. Ironija naše svakodnevice u kojoj dobar dio ljudi već nema za hljeb, iako živi u demokratskom društvu. Posjetu Evropi ionako ne mogu da priušte, pa mnogo ne bi ni izgubili. Ali glupom čovjeku valjda moraš nacrtati da bi mogao razumjeti!

    Sa idejom referenduma pod ovakvim uslovima se ne slažem, ali to ne znači da neko drugi nema pravo o tome da se izrazi!

  5. Референдум треба прво заслужити, запитајте се зашто.
    До тада ми имамо само процес одвајања наших фабрика од нас, отцјепљење наше привреде од радника, независност наших фрижидера у којим више нема ничега, независног родитеља којег мораш негдје стрпати у болницу, да ти не лежи болестан у стану око којег мораш играти и изигравати љекарски конзилиј, а у болницама мјеста нема, независност ударила и код њих, плати па да ти нађу визу или смјештај за обољелог.

    Школе и факултети су се одавно отјцјепили и тамо се не иде без дипломатске подршке или у својству „инвеститора“ спонзора.

  6. На основу тога што ти зовеш плебисцит 7.априла 1992 године Српска Република БиХ је прогласила независност.

    Према томе, који курац овдје ви есдеслије палите Додика да крене у авантуру независности када смо то већ једном изгласали, а СДС погазио народну вољу прихватањем да од независности нема ништа и да морамо живити у БиХ.

    Е, онда дође Стевандић и распише се по Фронталу како је РС највећа побједа српског народа у 20.вијеку, што није тачно.

    Она 234 борца која су у недјељу протестовала у парку треба да знају да је држава за коју су се они борили била независна и да више не постоји. Постоји ентитет који се исто зове, али то је далеко од државе, што ће рећи, господо ми рат нисмо добили, а близу је било да га изгубимо да је Холбрук хтио.

  7. Ево доказа да Васковић гријеши по твом питању, да си ти неки високи функционер СНСД-а, ваљда би морао знати да сваки референдум јесте плебисцит, али да плебисцит није референдум.
    Или је то у вашој кадровској служби, табула раза, па се такве ствари и не дефинишу.

    Није се никад наш народ референдумски изјаснио ни по једном питању, а плебисцитарно је дата подршка тадашњем руководству за оно што су зацртали, стварање РС уједињавањем српских етничких простора (САО) западно од Дрине у оквиру БиХ.

    После провођења тог плана, био је планиран и референдум о припајању СРЈ, али је од стране Милошевића опструисан, јер су тада њега држали у шаци западни мисионари.
    Био је забрањен референдум и опет се све свело на плебисцитарно „давање подршке“ руководствима и с’ ову и с’ ону страну Дрине „за надљудске напоре“ и слично у фазону када дође вријеме или ако буде биће, исти клинац као и сада са Додиком, као и прије 8 година када је Додик увелико пријетио референдумом којег никад није било.

  8. harper, 25.03.2014. 15:08:35

    “Није се никад наш народ референдумски изјаснио ни по једном питању“

    Па био ти је референдум и за Венс-Овенов план.

    И немој да сереш да ја нисам Рајко Васић!

  9. Био је Рајкане, и Богу хвала одбијен је О-В план, баш онако како је резултат референдума и тражио. Што јасно говори шта је доследност за разлику од овог садашњег вуцарање и ваћарења по ходницима Брисела.

  10. Ти си слагао, ни то није било референдумско питање, већ плебисцитарно. Пошто је О-В план већ био одбијен у оној чувеној сједници НСРС, када су гостовали Мицотакис, Слобо и Момир. Касније се тражио само плебисцит по том питању, видиш да си опет обмануо јавност, а претендујеш да будеш Рајков двојник. Имаш потенцијала за те обмане.

  11. По повељи УН народи имају право на самоопредељење, али се подразумева да тај народ има административно дефинисану територију (рецимо Каталонија или Шкотска, и слични примери у свету).
    Крим јесте у тој причи, а бројни су аргументи за враћање ове аутономне републике Русији, култура, духовност, историја (од 9.веку припада Кијевској Русији, једно време под Татарима, па онда опет од 1792. у саставу Русије), етнографија. Такође у АР Крим се на велики одзив, 97% становника изјаснило за враћање Русији (што ће рећи готово сви Украјинци и Руси, али и значајан број Татара) и ова се тежња народа мора уважавати, наравно рећи ће ови на западу да не мора, али не иде то тако. Видећемо наставак те приче.

    Да би неки народ спровео референдум о свом статусу и искористио ово право на самоопредељењње, постоје два основа, да има сагласност „друге стране“ (рецимо случај Шкотске) или да му односи у свету иду у прилог (читај да има моћног светског играча иза себе).

    Овде је иницијатива овог Муслијуа (или како се већ зове) неозбиљна, пре провокација. У јужној Србији (не рачунајући простор КиМ) Албанци немају административно дефинисану територију, баш као што немају рецимо Бошњаци (који јесу већина у 3 општине) у Рашкој области, или Срби у ФБиХ (општине Гламоч, Б.Грахово, Дрвар, Б.Петровац где су 91-е бројали преко 90% популације, а верујем да и данас чине огромну већину). Наравно, волио бих ја да ове 4 општине у ФБиХ припадају Српској, али на жалост није тако. Како год, биће да је овај Муслију мало користио (боље рећи шмркао) производе који се складиште у селу Велики Трновац.

    Овде има један занимљив детаљ. На Косову и Метохији није спроведен референдум. Логично је питање зашто? И како су једнострано прогласили независност без овог ипак важног предуслова? Извесно је и да би резултати референдума били у корист сецесије. Наравно, Албанци се овде ништа не питају већ раде како им кажу ментори, и они који су отели тај простор од Србије, и дали им на поклон ово монструм-чедо НАТО-а. Али зашто „милосрдни анђели“ нису рекли, тачније одобрили да спроведу референдум?
    Покушаћу да одговорим. Албанци јесу огромна већина на КиМ, али историјски то никад није био део неке албанске државе, или пак албанског (административно дефинисаног) простора. Историја КиМ од памтивека је српска, а у духовном смислу колеква српства, такође постоје неки споменици културе из турског или византијског периода, и наравно бројни српски, али нема никаквих албанских, заправо, на Косову и Метохији нема друге културне и духовне баштине осим српске. Мислим да ово „милосрдни“ јако добро знају, знају да би такав реферндум био ниподоштавање историје и културе, добро не маре они много због тога, али неко ће за деценију-две рећи баш то, а ствари се мењају у светским односима, мењају се и они главни играчи. Иду другим путем, врше притисак на многе земље света да признају лажну држћаву Косово, али и на Београд да полако даје сагласност за нове и нове надлежности Приштине (док у коначници све не добију). Српски лидери у Београду нису дорасли овом времену, олако су прихватилки Бриселски споразум, који је погубан по наш народ на КиМ. Ипак ова прича неће бити готова док год Београд, али и Срби на КиМ не признају лажну државу Косово. На жалост, како су властодршци у Београду марионете лидера новог светског поретка, нисам оптимиста.

    Када је Српска у питању ту су ствари јасне. Српска има бројне аргументе, територија је аднинистративно дефинисана, по одредници је република (значи држава), има и 80% атрибута државнопсти, на овом простору Срби живе од памтивека, дуже од миленијума, и историја је српством пропткана, ту је наравно и бројна српска културна и духовна баштина. Овде је проблем што не постоји сагласност „друге стране“, тј федералног Сарајева, а светске околности су (барем за сада) јако неповољне, тако да референдум у овом моменту није реалан.
    Морамо знати и да је политика прљава игра, па мислим да није лоше понекад мало заталасати ствари оваквом причом (а у позадини покушати остварити неку наизглед ситну добит за Српску), јер у бошњачком делу ФБиХ на реч референдум добију осип, али у оваквим потезима (по мени) морају бити усклађени и синхронизовани ставови свих политичких опција у Српској (и опозиције и позиције), али нисам сигуран да ли је то уопште могуће. Али како рекох, политика је прљава игра, и ја свакако нисам у тој причи.

  12. „Или да поједноставим. Сви Срби су живили у једној држави док на ту идеју нису дошли Караџић и Милошевић“.

    „Постоји ентитет који се исто зове, али то је далеко од државе, што ће рећи, господо ми рат нисмо добили, а близу је било да га изгубимо да је Холбрук хтио“.
    —————————–

    Да додам и ја једну, у СКЛАДУ са овим горе врлим мислима-

    „НАТО није бомбардовао, није вршио агресију на Србију, НАТО је ослобађао Србију“!

    Слобо и Радован све зајебаше…п.им материна, да им…
    и они и њихова и Србија и Република Српска.

  13. Па јесмо ли ми Срби живили у једниој држави? Је ли нам Београд био главни град државе?
    Је ли РС прогласила независност? Је ли сада независна?

    Не знам зашто се љутиш. Ја сам само констатовао чињенице.

  14. Њихова је дужност била да сачувају државни кров под којим су живјели сви Срби. Милошевић је окренуо читав свијет против Срба, Караџић му се читаво вријеме улизивао. Све ово што данас Срби имају могло се добити и без рата, и много више.

  15. Србија је последња од свих бивших СФРЈ република која је проглашавала било какву независност од осталих, чак је и последња чланица заједнице Црна Гора то учинила, прије Србије.

    Кривити Србију за тако нешто је малоумно, као што је и малоумно тврдити да је РС прогласила независност, а не да се за њу изборила, али такви су малоумници код СНСД-а од почетка стварања тог тумора од странке на овим просторима.
    Тај тумор, малигни, нас је све пуно коштао и на крају тешко је констатовати нашу дијагнозу, да ли има шансе РС да преживи са тим тумором на мозгу.

  16. Србија је Уставом из 1990. вратила надлежност над покрајинама, над којим су Уставом из 1974. више ингеренција имале савезне власти СФРЈ, него сама Србија чије су званично територијални састав чиниле. Стални притисак албанских руководстава се полако кроз савезне органе претварао од првопроглашене „иреденте“(контрареволуције, шупљак комунистички) до „оправданих“ захтјева за Косово-Републику.
    Ту је настао спор Србије и остатка СФРЈ, јер су углавном Словенија и Хрватска предњачиле у осудама Србије за рушење „територијалне“ структуре СФРЈ и постојећег фамозног устава из 1974.

Оставите одговор на slavija Одустани од одговора